Jedna od najčešćih primedbi upućenih vladi Demokratske opozicije Srbije (DOS), izabranoj januara 2001. godine, bilo je to da nije „izvršila lustraciju“. To je postalo gotovo opšte mesto traženja uzroka mnogih problema sa kojima se danas suočava Srbija. Pored onih koji su tražili ustavotvornu skupštinu, odnosno radikalni pravni (istorijski?) raskid s prošlošću, koji u osnovi nije bio ni podržan u javnosti, lustracija je ostala, po mišljenju javnosti, osnovni i „prvobitni greh“ demokratskih promena. Pritom, praktično svi koji pišu o lustraciji zaboravljaju da je odluka o sudbini ljudi koji su bili funkcioneri ili aktivni pomagači Miloševićeve vlasti doneta na samom početku promena, krajem 2000. godine.
nastavak
Zato se treba podsetiti redosleda događaja i činjenica koje to neumitno potvrđuju. Septembra 2000. godine održani su savezni, lokalni i izbori za predsednika tadašnje SR Jugoslavije. Pošto na saveznim izborima nije učestvovala Demokratska partija socijalista Mila Đukanovića, posle izbora je formirana vlada sa opozicijom u Crnoj Gori, koja u suštini nije imala stvarni politički legitimitet ni u Srbiji, ni u Crnoj Gori. U Srbiji je formirana neka „prelazna vlada“ do republičkih izbora krajem 2000. godine – koja je bila sastavljena od po tri „koministra“ (Socijalistička partija Srbije, DOS i Srpski pokret obnove) na bitnim funkcijama, koji ne samo da nisu imali nikakav legitimitet već ni sposobnost rada – i predstavlja jednu od najnakaznijih tvorevina u celokupnoj političkoj istoriji Srbije, a predstavljala je i prvi odgovor na mogućnost lustracije.
Naime, ako vi posle ubedljive pobede na lokalnim i saveznim izborima u Srbiji i posle poraza Slobodana Miloševića na predsedničkim izborima, nastavljate tri meseca da vladate sa njegovim glavnim kadrovima, vi šaljete jasnu poruku javnost da treba biti „razuman“ i biti spreman na „politički kompromis“.
Ali glavni udarac mogućnosti lustracije u Srbiji predstavljala je odluka Vojislava Koštunice, zajedničkog predsedničkog kandidata DOS–a, da zadrži na mestu šefa Državne bezbednosti Radeta Markovića (danas pravosnažno osuđen na višedecenijsku robiju) i Nebojšu Pavkovića, na mestu načelnika Generalštaba (u Hagu, čeka odluku o presudi). To je, pored ostalog, direktna poruka da treba „sačuvati“ glavne kadrove Slobodana Miloševića i da za razliku od „revolucionara“ iz DOS-a (Koštuničine reči), treba ići na političku „evoluciju“.
Iako je DOS više puta glasao o smeni Pavkovića i Markovića, Koštunica se oglušio o te zahteve i, prema podacima koji su javno dostupni, obojica su dosta često svraćali u njegov kabinet. Treba podsetiti da je, čim je Zoran Đinđić formirao vladu, njena prva odluka bila smena Radeta Markovića, uprkos ostavci koju je podneo na dan formiranja vlade. To je sve što je on mogao da uradi. Zato je drugi uzrok odsustva lustracije odluka tada najpopularnijeg političara u Srbiji da zaštiti funkcionere Miloševićevog režima.
Konačno, neke od stranaka DOS-a bile su male i bile su zadovoljne što im je članstvo naglo poraslo s dolaskom na vlast. One, naravno, nisu proveravale političku prošlost svojih novih članova, a oni su često bili niži funkcioneri bivšeg režima. To je treći uzrok odsustva lustracije: sve manje volje u samom DOS-u da se lustracija izvrši.
Ali glavni uzrok odsustva lustracije, čiji zakon uskoro prestaje da važi, jeste činjenica da Srbija nikada nije smogla snage da se suoči sa pravom prirodom Miloševićevog režima. Suviše mnogo ljudi je podržavalo tu politiku i lustracija bi ih naterala da odgovore na osnovno pitanje – zašto uopšte nekoga lustrirati? Jer lustracija nije sudska, već politička odluka o tome ko je nedostojan da se neko vreme pojavljuje u javnom životu. Da bi nekom zabranili da se pojavljuje u javnom životu, moramo prethodno imati jasne moralne i političke kriterijume šta je bilo neprihvatljivo u njegovom ponašanju. U zemlji gde su praktično svi novinari ratni huškači nastavili da rade i gde su neki danas glavni urednici i kolumnisti i u zemlji gde je jedno istraživanje među mladima pokazalo da je ratni zločinac i osuđeni ubica Milorad Ulemek Legija popularan, nešto suštinski nije u redu sa tim kriterijumima. Nemoguća je lustracija u zemlji gde se ne vidi tačno zašto je Milošević „kriv“ ili kriv.
Kada je Knut Hamsun faktički podržao okupaciju svoje zemlje, pohvalivši Kvislinga u Drugom svetskom ratu, gotovo svi Norvežani, i mladi i stari, spakovali su i poštom vratili knjige svog omiljenog pisca. Time su pokazali šta misle o njemu. Tamo nije bilo zakona o lustraciji, ali je bilo moralnog stava o tome šta je ispravno. Kod nas su apologete i književni ideolozi proteklih ratova i dalje veoma popularni. I dalje se organizuju književne večeri u njihovu čast.
Kada zločinci iz prethodnih ratova, sluge režima koji ih je stvorio i oni koji su ih hvalili i opevavali prestanu da budu heroji velikog dela naše javnosti, onda ćemo moći da kažemo da, iako nismo primenili zakon o lustraciji, Srbija je smogla snage da sebe kritički pogleda u oči. Tada će to biti jedna druga Srbija, koja jeste sebe „očistila“ od onih koji su je doslovno u zlo poveli.
(Autor je predsednik Socijaldemokratske unije)
