Zašto mi 12 godina ne daju da radim

Božidar Bobo Đurović je jedinstven primer ovdašnje kulturne scene. On je stalni reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu, a kao što piše na sajtu ove kuće, pre toga je bio umetnički direktor Scene u Zemunu (Narodno pozorište je u prošlom veku imalo scenu u zgradi u kojoj je sad Madlenianum), zatim i direktor Drame, pa pomoćnik upravnika, i na kraju, do 2012. godine i upravnik celog Narodnog pozorišta. Od tad je samo stalni reditelj, ali ne radi zato što, kako se to kaže, ne dobija režije. Dakle, Bobo Đurović u Narodnom pozorištu prima platu iako ne radi.

Za to vreme režira van zemlje – ovog februara je u Crnoj Gori Nikšićko pozorište obeležilo 140 godina postojanja Đurovićevom režijom Kumova Dušana Kovačevića. Takođe, Đurović je redovni profesor glume na Fakultetu savremenih umetnosti i gostujući profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu

“VREME”: Zašto ne režirate u Narodnom pozorištu? I kako se zbog toga osećate?

BOŽIDAR BOBO ĐUROVIĆ: Narodno pozorište je teatarska kuća u kojoj sam duže od tri decenije i za koju sam višestruko vezan, posebno emotivno. Zbog toga sam se oduvek trudio da budem posvećen i dobronamerno kritičan prema kući u kojoj sam stasao i koja je u velikoj meri u najboljem smislu uticala na moj umetnički razvoj. Donela mi je mnoštvo pozorišnih i životnih radosti, ali me nisu mimoišle ni nemale tuge. Devedesetih godina sam imao prećutnu zabranu rada koja je trajala tri godine, a nastavila se 2012. godine i traje već skoro dvanaest godina. Dakle, pola radnog perioda u matičnoj kući sam proveo u ozbiljnoj nemilosti.

Ovaj neupamćeni pozorišni slučaj deluje neverovatno ali je istinit, jer se na ovim prostorima u svim društvenim segmentima neretko događa da nemoguće postaje stvarnost. Ta nemila zbilja izgleda ovako: poslednja moja režija u Drami Narodnog pozorišta bila je Sabirni centar Dušana Kovačevića, koji sam režirao 2003. godine. Bez obzira što sam zaposlen kao stalni reditelj Drame i što predstave koje sam radio u Narodnom pozorištu (Tužna je nedelja, Zagonetne varijacije, Bal pod maskama) spadaju u red najgledanijih predstava Narodnog pozorišta, uprkos mojoj želji i konkretnim predlozima, duže od dve decenije nisam režirao. Naravno, ima u tome i moje krivice. Dok sam obavljao dužnosti direktora Drame, zamenika upravnika i upravnika Narodnog pozorišta, nisam hteo da režiram jer nisam želeo da zloupotrebljavam položaj. Izuzetak je korežija opere Zaljubljen u tri narandže Prokofjeva, koju sam radio na insistiranje znamenitog reditelja i oskarovca Jiržija Mencla. On je želeo da tom predstavom zaokružimo našu saradnju koja je počela davnih vremena, tokom mojih studija u Pragu.

Bili ste upravnik Narodnog pozorišta u vreme demokratske vlasti. Da li je to bio vaš “greh” u očima SNS–a? Da li znate šta ste konkretno pogrešili da zaslužujete takvu kaznu?

Nezakonitost je suštinski imenitelj aktuelnih vlastodržaca u kulturi. Bez obzira što sam prvi upravnik u istoriji Narodnog pozorišta koji je izabran na konkursu, skoro godinu i po pre isteka mandata sam bezrazložno i protivpravno smenjen. Nisam reagovao na smenu iako je bila nezakonita, ali mi je bilo veoma žao jer se dogodila u periodu fazne rekonstrukcije Narodnog pozorišta. Uspeli smo da osnujemo i izgradimo Muzej Narodnog pozorišta, završimo rekonstrukciju krova i Scene “Raša Plaović”, kao i mnogo manjih, ali značajnih poslova, koji su u velikoj meri omogućili profesionalniji rad umetnicima sva tri ansambla Narodnog pozorišta. Nažalost, smenom uprave okončana je i rekonstrukcija. Posebno mi je žao što su u završnoj fazi prekinuti pregovori sa čuvenim rediteljem, dvostrukim oskarovcem Milošem Formanom, koji je trebalo da režira operu Prodana nevesta Bedžiha Smetane.

Nakon jednog ili dva neuspešna konkursa za upravnika Narodnog pozorišta na koje se nisam prijavljivao, a na pojedinačne zahteve dela zaposlenih kolega i nekih značajnih umetnika iz kulturne javnosti – koji su bili inicirani izjavom tadašnjeg ministra kulture Ivana Tasovca da se politika više neće mešati u kulturu – prijavio sam se na konkurs. Upravni odbor Narodnog pozorišta, koji je imenovala Vlada Republike Srbije, izabrao me je i predložio Ministarstvu kulture, koje je podržalo odluku Upravnog odbora i prosledilo predlog Vladi. Mimo svih zakonskih normi poznatih evropskom zakonodavstvu, predlog je dve godine uzaludno čekao na odluku Vlade. Zbog tog nonsensa, koji je urušavao funkcionisanje i ugled institucije od nacionalnog značaja, Upravni odbor je podneo neopozivu ostavku, a kulturna javnost je u više navrata burno reagovala tražeći čak i od predsednika Vučića da se ispoštuje zakon. Narodno pozorište je duže od godinu dana funkcionisalo bez Upravnog odbora i bez legalno izabranog upravnika, a Vlada Srbije je nakon dve godine poništila legalni konkurs.

Nema dobre vlasti, niti vlasti bez mana, ali zasigurno ne pamtim gore vlasti od postojeće. Iako je politika naša sudbina, suštinski razlog ne vidim u mom političkom opredeljenju, jer ni kada sam bio upravnik nisam bio politički aktivan, iako sam uvek svesrdno podržavao demokratsku vlast i građanske političke opcije. Svaki autoritarni režim traži isključivo poslušne ljude, klimoglavce i skutoljube, kojima nije dozvoljeno da razmišljaju svojom glavom, a vlast ih čuva bez obzira na rezultate. Uveren sam da je razlog u spoju ličnih interesa partijskih pripadnika, mom partijskom nepripadanju i neposlušnosti. Jer, aktuelna vlast posebno voli preletače iz demokratske vlasti jer je svako preletanje vrsta samoponižavanja, a sa tim prevrtljivcima i poslušnicima se najlakše i najbolje manipuliše.

Zašto niste potražili pravdu na sudu?

Imao sam svest da je tužilaštvo i sudstvo u najvećoj meri pod patronatom vlasti i da je besmisleno voditi sudski postupak u takvom društvenom poretku i pravnom beznađu. Ali, zarad vlastitog dostojanstva kao i dostojanstva profesije, pokrenuo sam sudski proces koji sam očekivano izgubio. Na predlog advokata, odustao sam od Međunarodnog suda pravde u Strazburu jer, po njegovim rečima, iz Srbije imaju toliko važnijih postupaka da sumnja da bi se time bavili. Slutim da je pomenuti sudski postupak i interesovanje medija u velikoj meri produbljivao bezrazložan jaz između mene i uprava Narodnog pozorišta.

Da li ste tražili objašnjenje, da li ste razgovarali sa sadašnjim upravnikom Svetislavom Goncićem ili prethodnim – Ivanom Vujić, Dejanom Savićem..?

Na samom kraju mandata pozvala me je Ivana Vujić i u kolegijalnom razgovoru, a u “želji da prekine sramnu nepravdu”, dogovorili smo se da režiram Banović Strahinju Borislava Mihailovića Mihiza, kao i da, posle dvodecenijskog igranja, koje je prekinuto zbog smrti Marka Nikolića, na zahtev glumaca obnovim Zagonetne varijacije. Međutim, novi upravnik Svetislav Goncić mi je u jednom neuljudnom, nekolegijalnom i nepozorišnom razgovoru, verovatno zbog nekog mog intervjua, rekao da uprkos odluci Upravnog odbora i bivše upravnice, neću režirati ni Banović Strahinju ni obnavljati Zagonetne varijacije, a da ću, pošto sam ja, kako je rekao, protiv njega, “režirati kada se steknu uslovi”, kao i “da sam jedan od 350 zaposlenih koji ne rade, a primaju platu”. A što se tiče Dejana Savića, njega smatram uništiteljem ne samo Opere i Baleta, već celog Narodnog pozorišta.

foto: marija janković

Logično je da kad neko ne ispunjava svoju radnu obavezu, dobije otkaz, a vi ste još uvek u Narodnom pozorištu. Uskoro ćete i penziju dočekati. Da li se čeka da sami odete?

Na ovo zanimljivo pitanje jedini tačan odgovor bi znali bivši i sadašnji upravnik. Nažalost, ovdašnju društvenu stvarnost karakteriše paradoksalna logika. Narodno pozorište je – kao i gotovo sve institucije – podređeno interesima aktuelne vlasti. A ako im nije bitna jedna od najznačajnijih institucija kulture u državi, sasvim je prirodno da im je svaki pojedinac nebitan. Ja sam suštinski u penziji već više od decenije, jedino što primam platu, a ne penziju.

Koje predstave ste predlagali Narodnom pozorištu? Kakva su bila obrazloženja Upravnih odbora? Da li su to bili pogrešni naslovi?

U dva navrata sam se pismeno obratio upravnim odborima iako sam znao da mi neće ni odgovoriti na upućeni dopis. Ali, želeo sam da jednog dana, kada se neki nepristrasni i politički neangažovani istoričar bude temeljno bavio istorijom Narodnog pozorišta u ovim nesrećnim vremenima, može da stekne bolji uvid u sudbine neposlušnih umetnika.

Sećam se da sam u jednom pismu, a povodom jubileja 150 godina Narodnog pozorišta, predložio da režiram Boj na Kosovu Ljubomira Simovića. Predloga je moglo biti na pretek, ali nije bilo volje ni da odgovore na dopis, a kamoli da me pozovu na razgovor. Inače, naslovi nisu pogrešni, pogrešan je reditelj.

U jednom intervjuu ste rekli da se ta “zabrana” odnosi na sva srpska pozorišta.

Podmukla, sofisticirana prećutna zabrana ima i svoje opako produženo dejstvo. Naime, ako ne režirate u matičnoj kući, zatvorena su vam gotovo sva pozorišna vrata u Srbiji jer je aktuelna vlast zaposela gotovo sve institucije kulture i većinu pozorišta. A kao što je poznato, naš podanički mentalitet je izrodio autocenzuru koja zna da bude opasnija od cenzure. A to se postiže na jednostavan način: na čelo pozorišta su dovedeni – ako se izuzmu veoma retki izuzeci – ljudi od poverenja, kojima je bezuslovna poslušnost i podaništvo glavna karakteristika. U takvom miljeu je veoma teško bitisati i neophodna je ogromna unutrašnja snaga i samouverenost kako biste opstali i u profesiji i u životu. Ako oduzmete reditelju mogućnost da režira ili bilo kom umetniku da stvara, taj čovek je u velikoj meri samo prividno živ. Iz dana u dan se pojačava osećaj nedostatka smisla. A aktuelna vlast veoma dobro zna nepisano pravilo: ako hoćeš da ubiješ čoveka a da ne snosiš odgovornost, samo ga ubedi da je beskoristan. Stekao sam utisak da sam svojom istrajnošću pothranjivao njihovu neskrivenu demonstraciju moći, ali to nije umanjilo moju ljubav prema pozorišnoj umetnosti, a posebno prema našem Narodnom pozorištu. A vreme, kao vrhovni i nepogrešivi sudija će – na osnovu traga koji smo ostavili – najpravičnije presuditi svima nama.

Istini za volju, zbog autentičnog osećaja nepoželjnosti, a kako ne bih da uvodim svoje kolege, a i sebe, u neprijatne situacije, nisam predlagao saradnju ni jednom osim Narodnom pozorištu, a svaki poziv (kojih je u prošlosti bilo poprilično) sam oberučke prihvatio. Poslednjih godina pozivi su se vidno proredili.

Režirao sam u Zvezdara teatru i u pozorištu “Zoran Radmilović” u Zaječaru, u kojem sam imao – sudeći po reakciji publike – uspešnu premijeru Audijencija/Vernisaž Vaclava Havela, koja bez valjanog obrazloženja nije doživela reprizu. Upravnik je predlagao da igramo samo Audijenciju iz čega nedvosmisleno mogu da tvrdim da je problem bio u Vernisažu, tačnije u reakciji nekoga iz lokalne vlasti kome je verovatno zasmetala replika koju bivši disident kaže svom prijatelju disidentu: “Uđi i ti u partiju pa ćeš imati sve što i ja imam”.

Prošlog meseca režirali ste Kumove u Nikšićkom pozorištu. Dušan Kovačević je ovaj tekst napisao za Narodno pozorište onda kad ste vi bili na njegovom čelu. Šta se tada desilo?

Namera tadašnje uprave bila je da – shodno ekonomskim mogućnostima – angažujemo najznačajnije domaće i evropske umetnike. Jedna od ideja je bila da organizujemo pozivni konkurs za najznačajnije domaće dramske pisce. Počeli smo sa Dušanom Kovačevićem. Kovačević je privodio kraju Kumove i kada je naprasno došlo do moje smene, Kovačević je u znak protesta odbio da preda tekst Narodnom pozorištu i režirao ga je u Zvezdara teatru.

Pre vas, ovaj najvažniji savremeni dramski pisac nije igran na sceni Narodnog pozorišta. Šta to govori o ovom teatru?

U svojoj dugoj tradiciji Narodno pozorište je prolazilo kroz različite periode, a koji su, zapravo, prava slika i prilika društvenog sistema. Kad god je politika umešala svoje duge prste, posledice su bile očite, a imale su i nemilo produženo dejstvo koje je osenčilo svetlu prošlost našeg nacionalnog teatra. Sudeći po pričama koje sam čuo od svojih starijih i cenjenih kolega, nisu retki bili slučajevi da vrhunski umetnici – kao što je bio znameniti operski pevač Miroslav Čangalović ili glumac Milan Puzić – nakon penzionisanja nikada više nisu poželeli da uđu u svoje Narodno pozorište. Apsurdno je, ali istinito da drama Dušana Kovačevića, koji je još kao student svojim prvim dramama Maratonci trče počasni krug i Radovan III stekao zasluženu i neviđenu popularnost, tek posle više od četvrt veka biva izvedena u Narodnom pozorištu, a da do danas nije izvedena ni jedna njegova praizvedba.