Zašto deca ubijaju

Srbija je još u šoku nakon masovnog ubistva u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” na Vračaru, čiji počinilac ima samo 13 godina, a već imamo nove incidente i to sa smrtnim ishodom. Prošle nedelje, Više javno tužilaštvo u Nišu utvrdilo je da je dečaka A. S. iz Niške Banje ubio njegov školski drug i vršnjak M. M. I počinilac i žrtva imaju po 13 godina. VJT je potvrdilo da je osumnjičeni maloletnik krivično neodgovoran jer nema navršenih 14 godina, zbog čega će za taj slučaj biti nadležan niški Centar za socijalni rad kao organ starateljstva: “Više javno tužilaštvo u Nišu obavešteno je da je dana 5. oktobra 2023. godine oko 11 časova u kući u Niškoj Banji pronađeno beživotno telo A. S. Dežurni javni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Nišu obavio je uviđaj na mestu događaja i naložio je preduzimanje svih radnji na prikupljanju dokaza radi rasvetljavanja okolnosti pod kojima se događaj odigrao. Nakon prikupljanja svih relevantnih dokaza utvrđeno je da je A. S. lišen života od strane M. M.”, navelo je niško VJT.

Tuča u kojoj je došlo do smrti trinaestogodišnjaka dogodila se 5. oktobra. Samo dan kasnije, u medijima se pojavila vest da je 2. oktobra u Novom Sadu takođe trinaestogodišnjakinja namamila drugaricu u mračni deo grada gde je na nju nasrnula nožem. Napadnuta devojčica je, srećom, preživela, a čitav slučaj je teško shvatljiv jer roditelji obeju devojčica kažu da se one druže od rođenja i da su bile u odličnim odnosima. Oba para roditelja za medije su ovaj napad opisali kao nešto što je došlo “iz čista mira”.

foto: cotonbro studio / pexels

Iako smo svesni da se to događa, sasvim je očekivano da, kao društvo, budemo zapitani nad fenomenom dece koja ubijaju i potpuno je normalno da nam ta pojava bude teško shvatljiva. Nakon događaja u Niškoj banji i Novom Sadu, u javnosti se pokrenula debata o tome da li su mediji pogrešili što su objavljivali informaciju da počinilac višestrukog ubistva u “Ribnikaru” K. K. (13) ne može da odgovara krivično. Jedan deo javnosti pita se da li je učestalost ove vrste nasilja među decom posledica saznanja da nisu krivično odgovorni. Međutim, stručnjak za medijsku etiku i novinarka Tamara Skrozza kaže za “Vreme” da je to informacija koja je izuzetno važna i čak nadilazi javni interes: “Informacija o starosnoj granici za krivičnu odgovornost je od krucijalne važnosti za javnost. Za dve godine neko će pitati gde je taj dečak koji je ubio deset osoba. Kako tačno da prećutimo šta je s njim i sa kojim obrazloženjem da sakrijemo informaciju gde je”, kaže Skrozza.

Ona dodaje i da niko ne ubija samo zato što zna da će proći nekažnjeno. Ovde možemo dodati i to da argument onih koji smatraju da ovo nije trebalo objavljivati ne pije vodu i zbog činjenice da, iako neće biti osuđen, K. K. neće biti ni na slobodi. A ta je informacija jednako često ponavljana u medijima kao i ona da ne može da mu se sudi za počinjeni zločin.

Dakle, osim svesti o nekažnjivosti, da bi dete ubilo, moraju da postoje i drugi faktori.

NEMA JEDNOG ODGOVORA

En Magire bila je nastavnica španskog jezika u srednjoj školi u Lidsu, u Velikoj Britaniji. Izgubila je život u aprilu 2014. kada je učenik nasred časa napao i ubio sa sedam uboda nožem. Počinilac Vilijam Kornik imao je 14 godina. Engleska i Vels imaju najnižu starosnu granicu za krivično gonjenje maloletnika – svega 10 godina. Ta granica nije oduvek bila tako niska: 1993. godine dvogodišnjeg Džejmsa Burglera otela su i ubila dvojica desetogodišnjih dečaka. Pošto anglosaksonsko pravo priznaje presedan, sudija u ovom slučaju doneo je odluku da dečacima bude suđeno kao odraslima i tako je praktično uvedena praksa da u Engleskoj i Velsu donja granica za krivičnu odgovornost bude 10 godina. Jedno vreme važila je u gotovo celoj Britaniji, ali je Škotska 2018. godine donju granicu vratila na 14 godina starosti. Dečaci koji su ubili malog Burglera prvobitno su osuđeni na osam godina zatvora, ali je nešto kasnije, pod pritiskom javnosti, presuda preinačena na 14 godina zatvorske kazne. Ipak, nakon reakcije Evropskog suda za ljudska prava i pritisaka organizacija za ljudska prava, nakon bezbroj žalbi, pušteni su na slobodu 2001. godine. Obojica su dobili nove identitete, ali jedan je postao višestruki povratnik zbog sitnijih krivičnih dela, pa je poznato gde danas živi, dok se o drugom ne zna ništa. Ono što je tokom suđenja izašlo na videlo jeste to da oba dečaka dolaze iz vrlo haotičnih porodica, sa roditeljima zavisnicima i alkoholičarima, a jednog je i vrlo rano napustio otac, s kojim nije imao nikakav kontakt. Takođe, kod samo jednog od njih uočene su potencijalno psihopatske crte i manipulativnost.

No, vratimo se na Vilijama Kornika koji je 2014. ubio profesorku španskog jezika. Njegov slučaj izuzetno je zbunio psihijatre, jer su do tada, bar oni koji su radili sa decom-ubicama, imali relativno definisan profil deteta iz razorene porodice, sa problematičnim roditeljima i određenim antisocijalnim ili psihopatskim crtama. Vilijam Kornik se ni po čemu nije uklapao u ovaj profil: bio je dobro uklopljeno dete iz funkcionalne prodice, tek nešto malo povučeniji, ali, prema rečima psihijatara koji su ga procenjivali, nije ni po čemu odstupao od prosečnog tinejdžera. Jedino što je pošlo naopako bila je činjenica da je Vilijam dosta govorio o nameri da ubije profesorku, ali niko ga nije ozbiljno shvatao. Nakon ubistva nije pokazao kajanje, nije bio u stanju šoka, naprotiv, u policiji je izjavio da je zadovoljan samim sobom.

Eksperti za dečju psihijatriju koji su kasnije govorili u dokumentarnim filmovima o ovom slučaju saglasni su u jednom: nekome je nešto promaklo ili nije želeo da vidi rane naznake. “Ljudi često vide signale, ali se boje, ne žele da se mešaju ili ne znaju kome da kažu, a ponekad očekuju i da neko drugi to učini umesto njih”, rekla je u jednom dokumentarnom serijalu psihoforenzičarka Keri Nikson.

ŠTA KAŽE KRIMINOLOGIJA

U svom master radu pod nazivom “Deca ubice” (Niš, 2019), pravnica Aleksandra Mandić razmatra sve spoljašnje i unutrašnje (psihološke) faktore koji dovode do najekstremnijih oblika ponašanja dece. Ona ističe važnost socijalizacije jer se u tom procesu kod deteta razvijaju sopstvena merila i kriterijumi za različita ponašanja. Porodica, kao najvažniji faktor u socijalizaciji deteta, ima veliku preventivnu ulogu za sprečavanje nedozvoljenih ponašanja od strane dece i predstavlja društvenu snagu pravilnog vaspitanja i životnog usmeravanja deteta.

Nažalost, ne funkcionišu sve porodice harmonično i usklađeno. Aleksandra Mandić razmatra dva tipa porodica koje mogu imati negativan uticaj na socijalizaciju deteta: nepotpune i disfunkcionalne. Nepotpunost porodice gde je uzrok smrt nekog od roditelja, ima znatno slabije negativno dejstvo na dete. Ali, napuštanje jednog roditelja, komplikovan razvod ili drugi razlozi odsustva i razdvojenosti imaju neuporedivo teže posledice po decu. Međutim, treba istaći da na osnovu sprovedenih istraživanja, nepotpuna porodica svakako nije odlučujući faktor kriminaliteta.

“Sa druge strane, kada govorimo o porodici gde postoje loši porodični odnosi, takozvana degradirana porodica, u kriminološkoj literaturi se ističe da loši neharmonični odnosi u porodici mogu da budu značajniji faktor kriminalnog ponašanja mladih. Asocijalno ponašanje najčešće i nastaje usled porodičnih kriza”, piše A. Mandić. “Ta loša porodična atmosfera se i iskazuje primenom nasilja u porodici. Do posebnih teškoća u vaspitavanju i socijalizaciji dece dolazi u periodu puberteta. Ta faza odrastanja praćena je velikim brojem svađa i nerazumevanja između roditelja i dece, jer je pubertet doba najvećih želja, ali najčešće nemogućnosti da se te želje ostvare.”

Jedan od vodećih američkih stručnjaka kad je reč o počiniteljima krvoprolića u školama, Piter Langman, autor knjige Zašto deca ubijaju – u umu školskog ubice, govorio je u maju za Televiziju N1 i rekao da ne postoji jedan uzrok zbog kog deca u Sjedinjenim Američkim Državama postaju serijske ubice, kao i da se tu radi najčešće o kombinaciji raznih uticaja. Brojni su faktori zbog kojih neko postaje nasilan. Postoje psihološki faktori, porodica, škola ili neki drugi stres. Neki od njih imaju psihoze, što znači da možda imaju halucinacije. Drugi ljudi ih ne zanimaju i možda čak i uživaju da nekoga ubiju i nanose zlo. Kada govorimo o pucnjavama i zločinima u školama, moramo da shvatimo da ne postoji jedan faktor, objasnio je Langman.

Prema njegovim rečima, počinitelji se mogu podeliti u tri osnovne grupe: “Prvi od ta tri tipa je psihopatski pucač. On je veoma narcisoidan, nema saosećanja, savest i moral. Jednostavno, želi samo da ispuni svoje potrebe nauštrb drugih ljudi. Hladnokrvan je i verovatno je sadista. Drugi tip je psihotični školski ubica i tu imamo faktor mentalne bolesti. Oni pate od šizofrenije, čuju glasove da treba nekoga da ubiju… Treći tip su traumatizovane školske ubice, deca koja potiču iz hronično i ozbiljno disfunkcionalnih porodica. Roditelji su im alkoholičari ili narkomani,” pojasnio je Langman.

Prema njegovim istraživanjima, najčešći počinitelji ubistava u školama u SAD su traumatizovane školske ubice.

Upitan da odgovori kako prepoznati osobe koje nemaju empatiju ni kajanje, on odgovara: “Neko ko je psihopata, nema empatiju i to može da se pokaže na različite načine. Mogu biti surovi prema drugim ljudim ili životinjama. Takođe, to mogu da budu ljudi koji su skloni manipulacijama, prevarama i prikrivanju”.

Govoreći o sprečavanju pucnjava u školama, Langman je naveo da je u pitanju procena pretnji. Odnosno, u školi mora da postoji tim ljudi koji je obučen za istraživanje upozorenja. “Recimo, ako neki učenik ili roditelj prijavi neki znak koji ga brine, obučeni ljudi u školi to istraže i procenjuju da li je to ozbiljna pretnja ili je lažna uzbuna. Procena pretnje je najbolji način da se predupredi napad”, zaključio je Langman.

ULOGA RODITELJA, INTELIGENCIJE, ITD.

Šta se zapravo dešava u psihologiji dece i koji su to psihološki faktori koji vode da maloletnici, a pre svega deca, vrše krivična dela, a među njima i ona najteža – ubistva?

Aleksandra Mandić piše da se u literaturi koja je posvećena maloletnicima ističe kako se maloletnička delinkvencija javlja kao izraz neusklađenosti između biološkog i psihičkog sazrevanja. Raskorak između ubrzanog fizičkog razvoja i nedovoljnog psihičkog sazrevanja karakterističan je za maloletne delinkvente. Ranije telesno sazrevanje nije uvek praćeno psihičkim sazrevanjima, što može da dovede do vršenja krvnih i drugih delikata. Duševni razvoj tokom vremena postaje sve bogatiji. Deca se od odraslih razlikuju po stepenu intelektualne i emocionalne zrelosti i po razvijenosti svesti i odgovornosti za svoja dela, i zato su deca manje odgovorna u društvenom i moralnom smislu od odraslih.

Aleksandra Mandić smatra pogrešnom pretpostavku da su sve ljudske karakteristike urođene, s obzirom na to da se te karakteristike tokom života pod uticajem sredine ali i aktivnosti individue stalno menjaju. Za rad na vaspitanju i obrazovanju jako je važno poznavanje faktora od kojih zavisi psihički razvoj. Na razvoj ličnosti dece, odnosno na njihovo sazrevanje i vaspitanje utiču mnogobrojni faktori.

A. Mandić se posebno bavi inteligencijom kao faktorom i demantuje dugo i široko rasprostranjenu tvrdnju da su deca ubice najčešće niže inteligencije:

“Visok koeficijent inteligencije može da bude faktor koji utiče da se kod maloletnika stvore različite fantazije za koje maloletnik misli da će ih ostvariti ubistvom. U prilog ovom shvatanju govori i činjenica da je većina serijskih ubistva počinjena od strane dece koja su pokazivala visok nivo inteligencije, tačnije natprosečan ili prosečan IQ. Isti je slučaj kada govorimo i o ubistvima počinjenim od strane organizovanih kriminalnih grupa, maloletničkih bandi, gde većina članova pokazuje prosečan ili natprosečan nivo inteligencije. Sutprotno od toga, u kriminologiji je i dalje rasprostranjeno mišljenje da nizak IQ utiče da dete razvije delinkventni stil života”, piše Aleksandra Mandić.

Osobe nižih intelektualnih kapaciteta češće su saučesnici i ostavljaju za sobom više tragova prilikom izvršenja ubistva.

Doktor Vinston Čang ugledni je psihoanalitičar, poznat po tome što je skovao termin “narcistični bes”. Proučavao je masovne ubice u školama (Kolumbajn, Virdžinija Tek, Sijetl). Čang ističe ono što razvojni psiholozi odavno znaju: narcističko ponašanje sasvim je normalan deo sazrevanja. Ovakvo ponašanje nije problem sve dok dete ne postane izloženo nezdravom okruženju.

“Na primer, kod dece postoji biološka predispozicija za razvoj poremećaja kao što je teška depresija, bipolarni poremećaj, šizofrenija ili anksiozni poremećaji, panika, posttraumatski stres i sl,” piše Čang. “Ali, da bi se ova predispozicija realizovala, potrebno je da dete bude preosetljivo i da živi u okruženju koje se ponaša na neki od sledećih način: preterano hvaljenje deteta, divljenje i udovoljavanje svim prohtevima ili, sasvim suprotno od toga, preteran kriticizam roditelja i emocionalno zlostavljanje deteta. Zatim, drugi faktori su nepouzdan ili nepredvidiv roditelj ili staratelj, i to nepouzdan u smislu pružanja emotivne sigurnosti i fizičke bezbednosti deteta.”

Čang navodi da roditelji imaju ključnu ulogu u procesu zdravog razvoja deteta i zbog toga treba da snose odgovornost za dela koja počini dete. Uloga porodice je, po njegovom mišljenju, veoma važna u razvoju ponašanja dece. Iako se, smatra Čang, niko ne rađa kao nasilan ili ubica, postoji zajednički faktor kod svih slučajeva koje je proučavao: uvek postoji neki tip porodične difunkcionalnosti i obično je reč o deci odgajanoj u nezdravom okruženju.

Kerol En Dejvis, autorka knjige Deca koja ubijaju, dubinski je proučavala ovaj fenomen kroz studije slučajeva koji uključuju decu ubice uzrasta od 10 do 17 godina. Intervjuisala je na desetine eksperata za psihologiju dece i mladih, psihijatara i pravnika. U njenoj knjizi uočljiv je konsenzus među psihijatrima o nasilju kod mladih,

“Svi činovi nasilja koje počine deca ili mladi događaju se zato što dečji um želi da istera nekakvu pravdu ili ukloni nepravdu. Iz toga sledi zaključak da su nasilni činovi koje počine deca njihov pokušaj da prestanu da budu žrtve, tako što će postati počinilac”, piše K. E. Dejvis.

Ona dalje kaže da u mnogim slučajevima ovaj osećaj trpljenja nepravde dolazi iz porodice i bliskog okruženja. Eksperti zapravo veruju da odgajanje i sredina u kojoj dete raste imaju ključnu ulogu u tome što deca ubijaju. Geni imaju ulogu, ali ona je minimalna. Štaviše, Kerol En Dejvis ide toliko daleko da tvrdi kako se biološka podloga može u potpunosti zanemariti u većini slučajeva, te da “ključ za kriminogeno ponašanje leži u načinu na koji je dete odgojeno”. Roditelji koji su agresivni, neprijateljski nastrojeni ili ignorišu nasilje koje dete trpi, ne reaguju na antisocijalno ponašanje deteta, zapravo detetu šalju poruku da je nasilje prihvatljivo i da je efikasan način rešavanja problema.

I Kerol En Dejvis, kao i Čang, zaključuje da roditelji i staratelji snose ključnu i najveću odgovornost za nasilnost dece. To pogotovo važi u slučajevima kada deca u različitim razvojnim fazama ispoljavaju ponašanje koje može da bude rani znak za uzbunu, ali roditelj odluči da to ignoriše ili da rešava tako što će biti nasilan prema detetu. U čitavom svetu, smatra Dejvis, roditelji su odgovorni ako deca počine bilo kakvo delo za koje bi odrasloj osobi bilo suđeno. Zato se Dejvis pita zašto bi važio drugačiji princip za one roditelje koji zanemaruju rana upozorenja kao što su uznemiravajući crteži, opsednutost deteta nasiljem, mučenje životinja… Ona posebno naglašava još veći stepen odgovornosti za roditelje čija deca počine nasilje ili ubistva oružjem koje su oni (roditelji) nabavili, kupili ili znali da ga dete ima, a nisu adekvatno reagovali.