Zamajavanje za 500 dinara

Ocena Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) prilikom druge revizije aranžmana sa Srbijom biće pozitivna, a insistiranje Vlade Srbije da će već do kraja godine povećati penzije i plate u javnom sektoru za „nesimboličan“ iznos, moraće da sačeka oktobar i narednu reviziju. To je, otprilike, zaključak stručne javnosti nakon nekoliko dana boravka predstavnika MMF-a u Beogradu. Isto je zaključio i Aleksandar Vučić, koji je u ponedeljak, 24. avgusta, nakon obavljenih razgovora sa MMF-om održao konferenciju za novinare. Predstavnici MMF-a boraviće u Srbiji do 1. septembra, kada će i doneti ocenu o ispunjenosti uslova za nastavak aranžmana iz predostrožnosti, vrednog 1,2 milijarde evra.

DEFICIT SMANJEN, STRUKTURNI PROBLEMI OSTALI: Iako je do kraja godine ostalo još četiri meseca, već se sa sigurnošću može tvrditi da će fiskalni deficit biti manji od 5,9 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), koliko je za 2015. predviđeno sa MMF-om, ali je upitno da li će sići ispod nivoa od 2,87 odsto, koliko tvrdi premijer. Reorganizacija velikih javnih preduzeća (među njima su i EPS, Srbijagas i Železnice Srbije) takođe je deo aranžmana. Do sada je završena samo prva faza reorganizacije u EPS-u, čime je ukupan broj preduzeća u sistemu smanjen sa 14 na tri. Vlada je usvojila i dokumenta za restrukturiranje Srbijagasa, koja predviđaju da se u okviru ove kompanije osnuju dve nove firme. Prema izjavi v.d. generalnog direktora novoosnovanog preduzeća Srbija kargo Miroljuba Jevtića, Železnice su ispunile sve obaveze preuzete dogovorom sa MMF-om, postavši holding kompanija sa tri posebna preduzeća.

Sa druge strane, malo šta je urađeno kada je reč o privatizaciji ili likvidiranju preduzeća o restrukturiranju, osim što je u maju vlada donela odluku o jednogodišnjoj zaštiti od poverilaca za 17 preduzeća „od strateškog značaja“. Reč je o firmama koje zapošljavaju, barem fiktivno, 22.000 ljudi – među njima su Galenika, AD Politika, Petrohemija, Galenika, Ikarbus, RTB Bor, Prva iskra Barič, Jumko, Trajal, FAP… Takođe, vlada je nedavno usvojila strategiju za problematične kredite. Krajem jula, ministarka državne uprave i lokalne samouprave Kori Udovički izjavila je da je sa MMF-om dogovoreno da se smanjuje broj zaposlenih za po pet odsto godišnje u ovoj i naredne dve godine, čime bi broj zaposlenih u javnoj upravi bio manji za 70.000.

No, sve ove stvari na kojima insistira MMF nisu bile toliko u fokusu medija i javnosti, niti su to bile one druge, suštinske – kada će privreda Srbije početi da beleži iole značajan rast, te kako će mere MMF-a uticati na povećanje zaposlenosti. Ono što je medije najviše zanimalo bila je najava povećanja plata i penzija do kraja godine. Kako je 20. avgusta za N1 izjavio Srboljub Antić, nekadašnji predstavnik Srbije u MMF-u, u poslednjem zvaničnom pismu Vlade Srbije MMF-u od 11. juna – dakle, pre samo dva i po meseca, „nije bilo ni govora o povećanju plata i penzija“. Umesto toga, vlada se pisanim putem obavezala da će „svi eventualni viškovi prihoda ići na vraćanje javnog duga, ili, ako oni budu vrlo veliki, ići će na investicije“. Drugim rečima, deluje da u junu još nije bila u opticaju ideja da se ide na vanredne izbore početkom 2016, a da se to, u međuvremenu, promenilo, mada je Vučić rekao da će u septembru doneti odluku da li da se, uz pokrajinske i lokalne, raspišu i, potpuno nepotrebni, vanredni parlamentarni izbori.

VEĆI MMF OD MMF–A: Ako se pogleda kojim se brojkama u javnosti licitira (povećanje penzija jedan-dva odsto), teško je zaključiti da je reč o bilo čemu drugom, osim o želji za predizbornim povećanjem rejtinga stranke na vlasti. I pre konferencije od 24. avgusta, kada je saopštio da je odluka o povećanju plata i penzija odložena za oktobar, Vučić nije precizirao o kakvom povećanju je reč, osim što je rekao da neće biti simbolično, „ali će svakako biti manje od onoga što bi čak i MMF dozvolio, zato što preuzimam na sebe ulogu tog lošeg momka, kako se to kaže. Ja sam veći MMF od MMF-a“, rekao je Vučić na dan kada je obeležavao „godinu dana od početka reformi“. On je tada izjavio i da će 70 odsto penzionera imati „ili značajno veće ili nešto veće penzije, a 30 odsto će imati nešto manje gubitke u odnosu na period pre smanjenja penzija“. Ako pretpostavimo da će penzije porasti između jedan i pet odsto, to za najveći broj penzionera znači penziju uvećanu maksimalno od 250 do 1250 dinara mesečno. Za očekivati je da će ovim povećanjem donekle skočiti tražnja i povećati se privredna aktivnost – kao što je za očekivati da će neki od penzionera kupiti koji broj „Vremena“ više tokom svakog meseca – ali to je daleko od bilo kakvog suštinskog pozitivnog pomaka, kako za „Vreme“, tako i za privredu Srbije, dok je potencijalna šteta po smanjenje fiskalnog deficita, najvećeg vladinog dostignuća, mnogo veća.

„Postoji rizik da se deficit, koji je smanjen više od dogovorenog, sledeće godine poveća zbog neispunjenog plana za ovu godinu“, kaže za „Vreme“ Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta. „Ako bi povećanje plata i penzija dovelo do toga, a to je moguće, onda treba odustati od tog povećanja. Kombinacija svih mera koje vlada primenjuje treba da bude takva da se nastavi sa smanjivanjem fiskalnog deficita u sledećoj godini, jer je vrlo nekredibilno da fiskalni deficit ide cik-cak. Ja mislim da je to i razlog zašto je MMF odložio pregovor o ovome za oktobar, jer će tražiti od Vlade plan o tome koliki će deficit biti planiran za 2016. Generalno, bilo bi loše za kredibilnost i Vlade i MMF-a da se deficit u narednoj godini poveća u odnosu na 2015“, kaže Arsić. On dodaje i da je prostor za povećanje plata i penzija relativno mali, i da nije dobro što će se upotrebiti u tu svrhu, a ne za povećanje javnih investicija. „Ali, očigledno je da je vlada tu dala prednost nekim političkim faktorima – oni su jednim delom legitimni, pod uslovom da se na ovaj način dobije podrška naroda za sprovođenje reformi. Međutim, mislim da sa ovim malim povećanjem Vlada neće dobiti tu podršku, već će samo da iziritira građane. Moje lično mišljenje jeste da to ni politički nije korisno – pre bi prošla priča da građani moraju da izdrže godinu ili dve bez povećanja, pa da onda ono bude značajnije“, kaže Arsić.

Ujedno, Arsić tvrdi da se „pomalo i stvara zabluda“ da je cilj da deficit bude tri odsto BDP-a, već da on mora da bude mnogo manji – oko jedan odsto. „Prosečan deficit BDP-a u evrozoni ove godine će biti dva odsto“, kaže Arsić. „Prema tome, 3-3,5 odsto nije ništa spektakularno, to nije cilj, već treba ići na dalje smanjivanje, kako bi se počeo obarati odnos duga i BDP-a. Kada bismo korigovali deficit u 2015. za dejstvo privremenih faktora zaslužnih za njegovo smanjenje, on bi bio veći i iznosio bi 4,5 odsto BDP-a. Čini mi se da su predstavnici vlade preterano fascinirani rezultatima u fiskalnoj oblasti, a trebalo bi da napore sada usmere ka strukturnoj reformi, kao i da se već sada pozovu na odgovornost ljudi zbog kojih te reforme kasne. Zašto nisu spojeni Putevi Srbije i Koridori Srbije? Zašto se kasni u realizaciji projekata u javnom sektoru? Zašto se odlaže proces privatizacije?“, pita se Arsić.

PREDIZBORNI EPP: Sa druge strane, ekonomista Aleksandar Stevanović smatra da je reč o marketinškom i ciničnom potezu vlasti: „Ja najavu o povećanju plata i penzija vidim kao vrhunsku semantiku, jer ako nešto smanjite 20 odsto pa povećate jedan odsto, to nije povećanje, nego smanjenje smanjenja, to je pravi izraz. MMF nikada od nas nije eksplicitno zahtevao da mi smanjimo plate i penzije, već da uravnotežimo budžet, da ne bi došlo u pitanje servisiranje obaveza koje Srbija ima prema strancima, i to je jedino što MMF interesuje. Kako ćemo mi to da uradimo, to njih ne zanima. Njima nije cilj da građane Srbije učine srećnim, nego da penzioneri iz Austrije ne ostanu bez svojih uloga. Dakle, ako se naša vlada obaveže da će negde drugde da kreše rashode ili da bolje naplati prihode, oni neće imati apsolutno ništa protiv toga da mi smanjimo smanjenje penzija i plata“, kaže Stevanović.

Po njemu, ništa od strukturnih reformi u Srbiji nije urađeno, osim zakona o radu, ali da za MMF nije problem da „i narednih 40 godina ostanemo ovakvi kakvi smo sada“, samo ako vraćamo dugove. „MMF će verovatno predočiti vladi da je divno što su uzeli imovinu od sopstvenih građana, ali da bi mogli, za promenu, da krenu da restrukturiraju javna preduzeća i uvode profesionalni menadžment. Ako se tu ne uvede red, sve ovo drugo je lišeno smisla. Iznad svega, treba razmisliti o kakvim vi reformama i smanjenju deficita govorite kad istovremeno zaposlite skoro 80.000 ljudi po partijskoj liniji koji apsolutno nisu kompetentni da rade poslove na kojima su zaposleni. Imali ste jedan veliki juriš pred Novu godinu, kada je zaposleno skoro 40.000 ljudi, i ta zabrana zapošljavanja se ni dan danas ne poštuje. To znači da otimate penzionerima, da biste dali onima na izmišljenim radnim mestima“, kaže Stevanović.

Cela ova prašina koja se podigla oko pretpostavljenih 500 dinara povećanja penzija, malo je skrajnula iz fokusa razloge zbog čega se sve ovo radi. Iz ugla MMF-a, taj razlog je jasan: „ključni cilj je vraćanje duga na održivu putanju“, piše u tekstu aranžmana MMF-a sa Srbijom iz februara ove godine – tekstu, za koji je Vučić obećao da će se naći na sajtu Vlade Srbije, a što nije ispunjeno ni posle pola godine. Međutim, zbog čega se sve ovo radi kada je reč o građanima? Privredni rast i povećanje zaposlenosti moraju biti u vrhu prioriteta; slično piše i u tekstu sporazuma, pa se na jednom mestu navodi da su „strukturne reforme ključne za uvećanje potencijala za rast Srbije“, uz tri srednjoročna prioriteta: „stvaranje novih radnih mesta, popravljanje poslovnog okruženja i konkurentnosti, i rešavanje i reforma preduzeća u državnom vlasništvu“.

RAST I ZAPOSLENOST: Nedavno je NBS procenila rast BDP-a u 2016. na 1,5 odsto, međutim, po rečima Milojka Arsića, ako Srbija misli da se izvuče iz siromaštva i kroz nekoliko decenija stigne zapadnu Evropu, godišnji rast BDP-a bi trebalo da bude između četiri i pet odsto: „Osnovni imput za takav rast su investicije od bar 25 odsto BDP-a, a sada su negde 18-19 odsto. U okviru toga bi javne investicije trebalo da budu bar pet odsto BDP-a, a sada su na nivou od tri odsto, dok strane investicije ne bi mogle da budu u dužem roku više od pet-šest odsto BDP-a – sve ostalo treba da budu privatne domaće investicije“, kaže Arsić.

Treba reći, međutim, da se nešto čudno zbiva sa podacima o (ne)zaposlenosti u Srbiji. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS) i dodatnim podacima koje je izneo premijer 24. avgusta, od aprila 2012. do danas, zaključno sa drugim kvartalom 2015, povećan je broj zaposlenih za više od 400.000 – sa ispod 2,16 miliona na više od 2,56 miliona. Prema poslednjim podacima koje je Vučić izneo na konferenciji za medije, samo u drugom kvartalu 2015. broj zaposlenih je uvećan za više od 71.000, a broj formalno zaposlenih lica je „ozbiljno uvećan, što znači da su naše inspekcije nešto radile“. Pretposlednjeg dana jula, ministar Aleksandar Vulin obznanio je potpuni uspeh godinu dana ranije donesenog zakona o radu, pošto je u tom periodu zaposlenost povećana za 6,5 odsto – sa 1,62 na 1,73 miliona zaposlenih. Niža brojka u odnosu na premijerovu znači da je ovde reč o formalno zaposlenima, što, drugim rečima, znači da preostalih 800.000 zaposlenih rade u sivoj ili crnoj zoni.

Međutim, podaci o formalnoj zaposlenosti RZS-a govore nešto drugo: u 2014. je prosečan broj formalno zaposlenih bio za 30.000 manji nego u 2012. (pad sa 1,73 miliona na 1,70 miliona), a samo u 2014. taj broj je smanjen za 18.000. Na ovako suprotstavljene podatke, koji su još čudniji ako se zna da se u pojedinim periodima istovremeno smanjivao i broj zaposlenih i broj nezaposlenih, dolaze podaci Narodne banke Srbije, koji govore nešto treće: broj formalno zaposlenih u drugom kvartalu 2015. bio je 1,71 milion (20.000 manje od „Vulinovog“ broja), a ukupan broj zaposlenih lica bio je 2,15 miliona (410.000 manje od „Vučićevog“ broja) – svemu tome treba dodati i oko 750.000 nezaposlenih, po podacima do kojih je NBS došla ukrštajući informacije iz RZS-a i Nacionalne službe za zapošljavanje.

„U Srbiji je smanjivana nezaposlenost, uz istovremen pad zaposlenosti, što nam govori da se nezaposlenost smanjuje tako što ljudi idu iz Srbije, ili što potpuno lociraju svoje poslovanje u sivoj ekonomiji“, kaže Aleksandar Stevanović. „I jedno i drugo su pokazatelji da se uhvatite za glavu, a ne da se hvalite. Podaci koje je ministar Vulin izneo da se povećala zaposlenost za 6,5 odsto u odnosu na prošlu godinu, otprilike se poklapaju sa procenama koliko je zaposleno ljudi po partijskoj liniji. Ja bih mogao i jednu lepu opkladu da dam za onoga ko nađe nekog ko se u poslednje dve godine zaposlio u Srbiji mimo partije. I bilo bi lepo da ministar nađe bar 1000 ljudi koji se nisu zaposlili tako što smo nekome dali ogromne subvencije, ili tako što smo ih partijski zaposlili u javni sektor. Dinkićev model ne samo da se nastavlja, nego je i ubrzan, a poznato je da on ne dovodi do rezultata, što je pokazalo šest godina njegove primene. Ali, taj model je netransparentan i ostavlja lep prostor da vi finansirate svoju partiju na direktan ili indirektan način“, kaže Stevanović. Profesor Milojko Arsić navodi i da su podaci o kretanju zaposlenosti i nezaposlenosti od 2009. pa do kraja 2014. – krajnje problematični. „Prvo su pokazivali vrlo visoke i neuobičajene stope rasta nezaposlenosti, pa je ta stopa u jednom periodu dostigla čak 25-26 odsto, a zatim je došao nagli pad, i to prošle godine, u periodu kada je zemlja bila u recesiji. To je više nego neuobičajeno. Trebalo bi da RZS tu seriju podataka rekonstruiše i objavi novu seriju, jer poređenje ovogodišnjih podataka sa tim više nego sumnjivim prošlogodišnjim podacima nema smisla“, zaključuje Arsić.