Privatnici koji su zakupili deo pogona propalog društvenog giganta nameravaju da ga privatizuju i da ožive tekstilnu proizvodnju. Da umeju uspešno da rade, pokazuju njihovi poslovni rezultati
Beogradski vunarski kombinat, nekada po obimu proizvodnje jedna od najvećih tekstilnih fabrika u Beogradu, trenutno je u restrukturiranju i sada zapošljava samo oko 150 od nekadašnjih više od hiljadu radnika. Međutim, u pogonima ove fabrike ukupno radi više od 500 ljudi, koji su zaposleni u BVK-u i u još devetnaest malih privatnih firmi. Ove firme su pre dve-tri godine zakupile trećinu proizvodnog prostora starog društvenog giganta i u njegove pogone preselile svoju proizvodnju.
„Posebno je zanimljivo da od tih devetnaest firmi, čak sedamnaest posluje u oblasti tekstila, zajedno zapošljavaju između 350 i 400 radnika i prave promet od najmanje pola milijarde dinara“, kaže za „Vreme“ Vojislav Crnjanski, vlasnik firme Sanja dizajn, koja je jedan od zakupaca prostora u BVK-u. On dodaje da su ove firme posebno ponosne na svoje poslovne rezultate, jer ostvaruju veću proizvodnu efikasnost od one koju je imao stari kombinat. „Mnogi od nas proizvode u dve, a neki čak i u tri smene, pa se ovde i u pola noći može čuti zujanje mašina“, objašnjava Crnjanski.
PODSTANARI: Među zakupcima najviše je proizvođača čarapa, čak pet: Gerbi, BMD Socks, Savarad, Vrač i Sanja dizajn. Tu se nalazi i jedan od najznačajnijih domaćih proizvođača sportske opreme NAAI, koji osim što snabdeva domaće sportske klubove, svoju robu izvozi u Mađarsku i zemlje bivše Jugoslavije, ali i u SAD, Dansku i Nemačku. Firma Arlekino proizvodi žensku modnu konfekciju, a Jatriks trikotažu. Zakupac prostora u BVK-u je i proizvođač mebl-štofova Granteks, zatim Pan koji proizvodi veš marke Cherish. Egalteks se bavi veleprodajom tekstila, a Hemoterm održavanjem uređaja i opreme u tekstilnoj industriji. Firma Fidafil radi teksturizaciju prediva i tako obrađenim repromaterijalom snabdeva većinu „suseda“ u BVK-u, a pored toga ostvaruje i znatan izvoz. Vojislav Crnjanski tvrdi da to što su zakupci u BVK-u uglavnom tekstilne firme čiji se proizvodni programi međusobno dopunjuju, a negde i „prethode“ jedni drugima, nije uopšte slučajno. On kaže da su mnoge od njih i pre preseljenja u prostorije BVK- međusobno tesno sarađivale i imale slične probleme, recimo nedostak prostora za širenje, koji je preseljenjem na ovu lokaciju uglavnom rešen.
KONZORCIJUM: „Na ovoj lokaciji dobili smo dovoljno prostora da širimo svoju proizvodnju, time i šansu da osvajamo nova tržišta. Takođe, nas dvanaest je oformilo konzorcijum koji će se kandidovati za privatizaciju BVK-a, jer smatramo da možemo da ga oživimo. Uostalom, njegova proizvodnja je potpuno kompatibilna sa našim proizvodnim programima“, objašnjava za naš list Nenad Acan, vlasnik i direktor firme NAAI. Paradoksalno, već odavno otpisani BVK danas je mesto gde se mesečno proizvede više od pola miliona čarapa, stotine hiljada komada donjeg veša, dresova i ostale sportske opreme, desetine hiljada komada trikotažnih i konfekcijskih artikala, tone teksturiranog prediva i hiljade metara različitih tkanina.
Beogradski vunarski kombinat počeo je da radi pre Drugog svetskog rata i ubrzo postao jedna od vodećih tekstilnih fabrika u Kraljevini Jugoslaviji. Vlasnik i direktor nekadašnjeg kombinata bio je poznati predratni fabrikant Vlada Ilić, prvi gradonačelnik Beograda i nosilac ordena svetog Save. On je zajedno sa Đorđem Vajfertom, braćom Đorđem i Gedeonom Dunđerski i Vladislavom Ribnikarom bio jedan od najistaknutijih članova Dunavskog kola jahača, društva koje mnogi smatraju začetnikom konjičkog sporta na ovim prostorima. Osim konjičkog sporta, Vlada Ilić je ostavio trag i u sokolstvu, jer je bio osnivač Sokolskog društva Beograd XI – Karaburma, čiji su članovi mahom bili zaposleni u njegovim fabrikama ili su živeli u okolini. Veliki ugled koji je Ilić uživao pre rata dobro oslikava podatak da mu je na venčanju sa Olgom Dunđerski venčani kum bio kralj Aleksandar I Karađorđević. Po završetku Drugog svetskog rata, Vlada Ilić je uhapšen kao narodni neprijatelj i ratni profiter i trebalo je da bude likvidiran. Od smrti ga je, priča se, spasao Vinston Čerčil, koji se za njega založio kod Tita. Iz zatvora je zbog bolesti pušten početkom pedesetih, ali je ubrzo umro.
Stigao je novogodišnji dvobroj „Vremena“ gde je mnoštvo velikih članaka i intervjua, svašta za čitanje i uživanje. Osvrnuli smo se i na političku godinu na izmaku i najavili iduću
Građani su se tokom 2025. promenili i po tome što više nisu tražili vođe. Nisu čekali signal sa bine, niti su očekivali spas od izbora. Naučili su da je pritisak sam po sebi politička činjenica. U toj tihoj transformaciji leži najveći problem za vlast. Režim koji počiva na kontroli ne zna šta da radi sa ljudima koji su prestali da se plaše
Uprkos svim pritiscima, konzervator Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Nenad Lajbenšperger i njegove kolege neustrašivo su radili svoj posao i odbili da izbrišu zaštitu za Generalštab. Zato je “Vreme” proglasilo ovog istoričara za ličnost godine
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
