Za jedan deo javnosti, verski mediji su sredstva kojima vernici ostvaruju svoje elementarno pravo na informisanje. Za drugi deo, oni su sredstva za širenje verske ili nacionalne netrpeljivosti. I jedni i drugi imaju dovoljno materijala za dokazivanje svojih teza. Problem je, međutim, što država ćuti i pokušava da "namiri" i jednu i drugu stranu...
Kad god uključe radio, Pančevci imaju priliku da se duhovno uzdignu. Naime, bilo koju frekvenciju da odaberu, oni čuju molitve, tumačenja Biblije i prigodne verske pesme, odnosno program Radija „Marija“, domaće verzije katoličkog programa koji se, uz manje ili veće razlike, čuje na svim kontinentima, u 42 države. Građani Pančeva tako mogu da se lično uvere šta znači i kako izgleda verski medij. Pitanje je, međutim, da li će takva prilika biti pružena i drugima i, konačno, da li bi uopšte i trebalo da im se pruži.
ZABRANE, DOZVOLE, TUMAČENJA: Izuzev odredbe koja zabranjuje širenje nacionalne, verske i rasne mržnje u medijima, Zakon o javnom informisanju ne pominje pitanje vere. Što se tiče Zakona o radio-difuziji, u jednoj od verzija tog dokumenta osnivanje verskih elektronskih medija bilo je eksplicitno zabranjeno, ali je kasnije došlo do promena: zabrane više nigde nema, a u članu 67. predviđa se da „radio i televizijske stanice crkava i verskih zajednica ne plaćaju naknadu za emitovanje programa do okončanja postupka povraćaja imovine… oduzete posle Drugog svetskog rata…“. Takođe, član 78. istog Zakona određuje da javni radiodifuzni servis mora da obezbedi vreme za emitovanje sadržaja „verskih zajednica na području na kome se program emituje“. Kad se sve to ima u vidu, jedini zaključak koji se nameće jeste da verske zajednice mogu da osnivaju svoje medije, ali da se za emitersku dozvolu bore pod istim uslovima kao svi ostali. U razgovoru za „Vreme“ nadležni u Radiju „Marija“ kažu da ih muči njihov trenutni status i da ne razumeju šta bi trebalo da rade. „Mi bismo rado konkurisali za dodelu frekvencija, ali ne znamo na koji konkurs da se prijavimo. Pretpostavljam da bi trebalo da konkurišemo zajedno s komercijalnim stanicama, ali nikakvu informaciju u tom smislu ne možemo da dobijemo“, kaže jedna od urednica.
Situacija sa štampanim medijima daleko je jasnija: pod uslovom da poštuju osnovne odredbe Zakona o informisanju, a imajući u vidu da ne moraju da traže nove dozvole, verski štampani mediji mogu da rade kao što su radili i do sada. Zakon o crkvama i verskim zajednicama usvojen 20. aprila 2006. takođe im garantuje to pravo. U članu 43. ovog Zakona ističe se da „radi unapređivanja verske slobode i slobode informisanja crkve i verske zajednice imaju pravo da u skladu s Ustavom i zakonom koriste javni radiodifuzni servis, kao i da samostalno ostvaruju sopstvenu informativnu delatnost“. Isti član nalaže crkvama i verskim zajednicama da u svojim publikacijama „vidno navedu svoj puni naziv“. Slična odredba postojala je i u Nacrtu saveznog zakona o verskoj slobodi iz 2002, dok se ranije zakonodavstvo prema tom pitanju odnosilo znatno restriktivnije.
Zakon o pravnom položaju verskih zajednica iz 1977. dopuštao je verskim zajednicama da štampaju svoje novine i druge publikacije koje su mogle da se distribuiraju isključivo u verskim objektima, dok je osnivanje elektronskih medija bilo zabranjeno. Ovaj Zakon ukinut je 1993. s obrazloženjem da su verske zajednice deo društva, a vernici punopravni građani kojima ne bi trebalo zabranjivati ono što je drugima dozvoljeno. Zahvaljujući tome, sve do usvajanja Zakona o crkvama i verskim zajednicama, informisanje verskih zajednica bilo je isključivo stvar improvizacije i dnevnopolitičkih potreba – pojavilo se mnoštvo štampanih i elektronskih medija koji su verski u pravom smislu te reči, ali i onih koji se najčešće ne deklarišu tako.
SADRŽAJI: Razumljivo je da bi verski mediji i verske emisije u okviru javnih radiodifuznih servisa trebalo da se bave informacijama u vezi sa određenom verskom zajednicom, svakodnevnim temama koje se tiču vernika, kao i verskim tumačenjem fenomena modernog života. Problem je, međutim, ko su ljudi koji bi takav program mogli da realizuju. U idealnim uslovima, to bi trebalo da budu profesionalni novinari koji bi radili u saradnji s osobama dobro upućenim u verska pitanja. Praksa, međutim, pokazuje da je situacija drugačija.
U tekstu „Verski mediji i verski sadržaji u laičkim medijima“, direktorka Novosadske novinarske škole, dr Dubravka Valić-Nedeljković kaže da u verskim medijima rade najčešće neprofesionalni novinari, „odnosno osobe koje su u crkvenoj službi i osim u novinama i časopisima“ imaju i drugi posao. Prema njenim rečima, saradnici su uglavnom sveštenici, monasi, monahinje, učenici bogoslovije i studenti teologije, dok u verskim radio i TV stanicama rade profesionalni novinari koje je angažovala verska zajednica. Dešava se tako da u „Ruskem slovu“ sveštenik grkokatoličke crkve uređuje čitavu jednu stranicu, a uređivanje verske emisije na mađarskom i rusinskom jeziku Radija Novi Sad potpuno je prepušteno sveštenicima. Isto tako, časopis Srpske pravoslavne crkve „Pravoslavlje“ uređuju isključivo sveštena lica višeg ranga. „Gotovo da nema verski obrazovanih novinara koji bi kvalifikovano pratili ovu oblast u laičkim medijima, niti postoje medijski obrazovani verski službenici koji bi kvalifikovano uređivali i pisali za verske medije. Stoga u laičkim medijima ima bezbroj materijalnih grešaka u izveštajima o radu verskih zajednica i uopšte o religijskoj problematici, a u verskim medijima ima mnogo ‘zanatskih’ neprofesionalnosti“, ističe dr Valić-Nedeljković.
Dok situacija s novinarima i saradnicima ovdašnjih verskih medija izgleda prilično haotično, to nikako nije i globalni trend. Pre svega, broj verskih medija u nekim zemljama izuzetno je velik: na primer, samo u SAD ima 1600 hrišćanskih elektronskih medija i bezbroj štampanih izdanja.
Neke verske zajednice odavno su shvatile pravu moć medija i počele s edukacijom odgovarajućih kadrova. Pored čestog osvrta na značaj medijskog delovanja, u okviru katoličke verske zajednice još 1927. osnovano je Međunarodno udruženje katoličke štampe (UCIP) koje ima čak i mrežu mladih novinara. O značaju koji ovom udruženju pridaje Vatikan, možda najbolje govori podatak da je pokojni papa Jovan Pavle II u decembru 2002. primio 1086 članova UCIP-a iz 106 zemalja. Takođe, u Hrvatskoj od 1991. postoji Društvo katoličkih novinara. Po navodima na veb-sajtu te organizacije, ona okuplja „katoličke novinare, urednike, izdavače i profesore novinarstva iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Vojvodine i Kosova“. Takođe, kaže se da je organizacija „potvrđena od Hrvatske biskupske konferencije“, da okuplja više od 200 članova i da „glavnu skrb posvećuje izobrazbi mladih novinara koji će djelovati u katoličkim medijima“.
Za razliku od drugih verskih zajednica, muslimani imaju i poseban novinarski etički kodeks. Ovaj kodeks, odnosno povelja, usvojen je na Prvoj međunarodnoj konferenciji o islamskim masovnim medijima održanoj u Džakarti 1980. godine i smatra se najrigidnijim u novinarskom svetu. Između ostalog, tu se navodi da je osnovni zadatak novinara muslimana „jačanje vere muslimanskog čoveka u islamske vrednosti i etička načela“, kao i „rad na postizanju integracije islamskog bića muslimanskog čoveka“. Član 3. povelje protivan je osnovnim načelima slobodnog novinarstva i eksplicitno nalaže: „Islamski ljudi u medijima treba da cenzurišu sav emitovan ili objavljen materijal da bi um zaštitili od uticaja koji su štetni po islamski karakter i islamske vrednosti i da bi predupredili sve opasnosti.“
ZA I PROTIV: Pitanje o statusu verskih medija prvi put se ozbiljno postavilo prilikom pravljenja Zakona o radio-difuziji. Kao što je već pomenuto, u jednoj verziji tog Zakona, crkvama i verskim zajednicama bilo je zabranjeno da osnivaju svoje elektronske medije – na taj način, verski mediji stavljeni su u isti koš s medijima političkih stranaka ili medijima u vlasništvu političkih lidera. „U Evropi su pravila koja se tiču verskih medija različita. Neke zemlje ih dozvoljavaju, a neke ne. Pošto smo mi Zakon pravili posle Petog oktobra i pošto su bile još sveže uspomene na ulogu verskih zajednica u širenju nacionalne mržnje, naš stav bio je da kod nas ne bi trebalo da bude verskih medija“, kaže u razgovoru za „Vreme“ jedan od autora Zakona o radio-difuziji, dr Rade Veljanovski. Po njegovim rečima, odredba kojom se verskim zajednicama zabranjuje osnivanje elektronskih medija izbačena je zbog intervencije Ministarstva vera. „Oni su objasnili da verske zajednice nemaju status pravnog lica, pa im zbog toga i inače nije dozvoljeno da osnivaju medije. Pitao sam tada šta će se desiti ukoliko one dobiju takav status, ali nikakav odgovor nisam dobio. Kako su u međuvremenu verske zajednice stekle status pravnog lica, taj problem se opet otvara“, ističe Veljanovski.
Što se tiče crkava i verskih zajednica, njihov interes za osnivanje medija prilično je jasan, o čemu uostalom govori i brojna štampana izdanja iza kojih (zvanično ili nezvanično) stoji neka od crkava. „Pojam verskog medija prilično je problematičan, ali smatram da crkve i verske zajednice imaju pravo na svoje medije. Verujući ljudi ne bi smeli da budu diskriminisani, s tim što bi ti sadržaji trebalo da budu predstavljeni na prikladan način, u skladu sa stavovima određene verske zajednice i bez ikakvog širenja netrpeljivosti“, kaže za „Vreme“ direktor Hrišćanskog kulturnog centra dr Radovan Bigović.
U međuvremenu, pitanje „za i protiv“ ne postavlja se kada je reč o štampanim medijima: različiti časopisi već godinama rade po ustanovljenom šablonu i sadržaji koji se u njima nalaze suštinski ne podležu nikakvim zakonima. Izdanja iza kojih zvanično ne stoji nijedna crkva ili verska organizacija, pod firmom „borbe za svoju veru“ slobodno blate svakog ko misli drugačije, označavajući ga kao „izdajnika“, „đavoljeg slugu“, „plaćenika“ i sl. S druge strane, izdanja koja su zvanično označena kao crkvena bave se uglavnom razradom poznatih teza i, u skladu sa verskom dogmom, ni na koji način ne problematizuju svoje stavove.
Kad se sve sabere i oduzme, čini se da je država u definisanju prava verskih medija pokušala da „namiri“ sve zainteresovane strane – pristalicama verskih zajednica dala je pravo da medijski deluju, javne servise obavezala da se bave crkvenim i verskim pitanjima, ali je istovremeno bila nemušta u formulisanju uslova za osnivanje medija i prilično neodređena kad je u pitanju program javnog servisa. Kako će sve to izgledati, biće jasno kada bude završen proces dodele frekvencija i kada se neko konačno pozabavi sadržajem verskih i verski obojenih časopisa. Do tada, i pristalice i protivnici verskih medija mogu da slušaju i čitaju ono što im odgovara. To se, naravno, ne odnosni na Pančevce koji mogu da uživaju isključivo u molitvama i pesmama posvećenim Hristu.
Nadležni u Radiju „Marija“ kažu da je u pitanju tehnički problem koji će uskoro biti otklonjen. Ima, naravno, i drugačijih teorija, ali nećemo o njima ovoga puta.
Verske zajednice u Srbiji jesu izdavači oko pedeset štampanih medija, a tu su i dve radio-stanice. Uprkos čestim najavama da će uskoro početi sa emitovanjem, u Srbiji nema nijedne verske televizije.
Teološke časopise i revije najčešće izdaju teološki fakulteti. Tako Teološki fakultet Baptističke crkve u Novom Sadu izdaje „Teološki časopis“, a Teološki fakultet Srpske pravoslavne crkve u Beogradu godišnjak „Bogoslovlje“. Časopis „Karlovački bogoslov“ izdaje Sremskokarlovačka bogoslovija Svetog Arsenija. Objavljivanjem periodike bave se i eparhije SPC-a. Vernici u Eparhiji bačkoj čitaju „Besedu“, a u Eparhiji sremskoj „Srpski sion“. Eparhija banatska izdaje „Banatski vesnik“, dok se u Eparhiji šumadijskoj čita „Kalenić“. Pored navedenih, SPC izdaje i „Sabornost“, „Iskon“, „Logos“, „Pravoslavlje“, „Glas crkve“ i novine za decu „Svetosavsko zvonce“. Kad je reč o periodičnoj štampi sa verskom tematikom, svakako su najbrojnija izdanja SPC-a. Međutim, i druge verske zajednice bave se izdavaštvom, pa tako Islamska zajednica objavljuje „Glas islama“ i „Selam“, Savez jevrejskih opština „Bilten“, a Evangelističko-metodistička crkva štampa „Glas jevanđelja“ i „Cestu života“. Jedan od verskih časopisa sa najdužom tradicijom u Srbiji jeste „Blagovest“, koji već sedamdeset godina izdaje Katolička crkva. Subotička biskupija objavljuje „Zvonik“ i „Zvona“. Među brojnim izdanjima Hrišćanske adventističke crkve izdvajaju se „Glasnik crkve“, „Znaci vremena“ i „Život i zdravlje“. Svoje časopise imaju i Grkokatolička, Pentakosna, Reformatorska, Baptistička, Evanđeoska i Slovačka evangelistička crkva i Vikarijat rumunske pravoslavne crkve. Izdanja Jehovinih svedoka „Kula stražara“ i „Probudi se“ specifična su po tome što se uređuju u Sjedinjenim Američkim Državama, gde se štampaju na 80 jezika, pa i na srpskom.
Za razliku od obilja štampanih verskih medija, u Srbiji postoje samo dva elektronska: Radio Šabačko-valjevske eparhije „Glas crkve“ i novosadski Radio „Marija“, namenjen slušaocima katoličke veroispovesti. Početkom ove nedelje na adresu Radija „Glas crkve“ stigla su rešenja Republičke radiodifuzne agencije i Republičke agencije za telekomunikacije kojima se ovom radiju zabranjuje rad. Prema objašnjenju RRA, crkve imaju pravo samo na lokalne, ali ne i na regionalne i nacionalne frekvencije. Glavni urednik „Glasa crkve“ Ljubomir Ranković tvrdi da je, konsultujući vrhunske pravnike, saznao da to nije tačno, te da će tražiti utvrđivanje ustavnosti Zakona o radio-difuziji. Ranković je nadležnima zapretio i da će pravdu „terati“ do Evropskog suda pravde u Strazburu.
Na srpskoj medijskoj sceni nema nijedne verske televizije, iako je krajem 2004. godine malo falilo da nastane jedna. Tada su odbornici Skupštine opštine Trstenik doneli odluku da lokalnu Televiziju Trstenik poklone Žičkoj eparhiji. Pored frekvencije, prostorija i opreme, eparhija je dobila na poklon i tridesetak zaposlenih. Televizija, preimenovana u TV Logos, ubrzo je počela da emituje sopstveni program. A onda su se dogodili lokalni izbori, u Trsteniku je pobedu odneo predsednik opštine iz Miloševićevog vremena Radovan Raka Radović, koji je odmah po stupanju na dužnost zatražio od Žičke eparhije da vrati poklon. Čitava stvar završila je na sudu. Polovinom 2005. godine odlukom Opštinskog suda u Trsteniku poništen je ugovor o poklonu, čime je okončan spor između Skupštine opštine Trstenik i TV Trstenik kao tužitelja i Žičke eparhije i TV Logos kao tuženih. TV Trstenik je ubrzo ponovo proradio, zahvaljujući novcu iz opštinskog budžeta.
Jovana Gligorijević
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
