Vučić je ekonomska neznalica

„Poštovani predsedniče Republike Srbije Aleksandre Vučiću,

Obraćam Vam se sa molbom da se odmah vratite sa puta na koji ste otišli čim ste izabrani na funkciju predsednika. Naime, odmah po Vašem odlasku pojavio se čovek koji fizički izgleda apsolutno isto kao Vi i koji je koristeći tu sličnost zauzeo mesto na koje su Vas izabrali građani Srbije. Taj čovek koristeći funkciju čini najstrašnije stvari šireći mržnju i pozivajući na agresiju prema svima koji ne misle kao on. Iz dana u dan siromaši Srbiju dok se on i njegovi saradnici enormno bogate. Umesto da nam deca završe što veće škole, on ih pretvara u nekvalifikovanu radnu snagu koja treba da bude srećna sa platom od 250 evra. Kontroliše medije od kojih jedni svaku njegovu grešku i greške njegovih saradnika proglašavaju za neverovatne uspehe, dok drugi, u strahu od posledica, o ovim greškama ćute. Njegovi ljudi u sudstvu pustili su na slobodu ubice i velike dilere droge, a u zatvor šalju siromahe koji nemaju mogućnost da registruju prikolicu za traktor. Ljude koji drugačije misle naziva izdajnicima, bitangama, huljama, kretenima, lopovima i tajkunima, crta mete na njihovim grudima, optužujući ih da su krivi za sve što je loše u našoj državi. A loše je mnogo toga. Strah je, gospodine predsedniče, na svakom koraku, apatija i depresija su ogromne jer od onoga što ste Vi obećali i zbog čega su građani za Vas glasali ne ispunjava se ama baš ništa. Zato, predsedniče, gde god da ste otišli, vratite se odmah i sklonite ovog čoveka koji tvrdi da je predsednik Srbije i svih njenih građana. Šteta koju Srbiji pravi svakog dana uskoro će postati nenadoknadiva…“

Ovako bi moglo da izgleda pismo bilo kog građanina čoveku koji je izabran na najvišu funkciju u državi Srbiji, čoveku koji to nikako ne može da shvati, već se i dalje ponaša kao huligan sa stadiona ili član Šešeljevih radikala. Neoprezno sam prihvatio predlog „Vremena“ da napišem odgovor na niz besmislica koje o meni izgovara svakodnevno. Stalno, iz dana u dan, pitam se da li čoveku koji konstantno laže treba odgovarati. Ne zbog toga što on svoje laži izgovara tako da ih čuju milioni ljudi, a moj odgovor tek nekoliko desetina hiljada, već zato što čovek koji u 48. godini maše svojim indeksom kao dokazom koliko je pametan i uspešan pokazuje da od fakulteta do danas nije uradio ama baš ništa čime bi mogao da se ponosi. I da ima neki ozbiljan problem u životu. Jer, za indeks, odnosno za to kakav ste student bili, eventualno vas pitaju kad sa dvadeset pet godina tražite prvi posao i nikad više. Već sa 30 vas pitaju šta znate da radite i šta ste do tada radili. Niko na svetu u bilo kojoj situaciji neće čoveka od skoro 50 godina pitati kakav je student bio, već šta je u životu napravio…

A šta bi naš predsednik na to sa svojih 40 i kusur mogao da odgovori? Bavio sam se čitav život politikom, nikad ništa drugo nisam radio i ne znam da radim, sve što u životu imam stekao sam od politike… Izvinjavam se, ali ja se do svoje trideset osme nisam bavio politikom, nisam lagao Srbe u Glini kako to nikada neće biti Hrvatska, nisam uzeo stan od države dok su istu bombardovali, nisam prelepljivao ime Zorana Đinđića imenom Ratka Mladića… Ja sam do svoje 38. u osam zemalja pravio i napravio firmu koja je bila među najvećima u regionu. I u kojoj je prosečna plata bila hiljadu evra. Politika mi nije i nikada neće biti jedina preokupacija u životu. Vlast me interesuje, ne da se bogatim, imam dovoljno, nego da nešto u svojoj zemlji menjam nabolje. Onoliko koliko znam i umem.

Može neko da bude tolika ekonomska neznalica pa da kaže kako je neka firma porasla 11.325 odsto za godinu dana, iako je to praktično nemoguće. I da ne zna da je do 2004. kao prihod u ovom biznisu prijavljivana dobit firme, a od te godine po uvođenju PDV-a celokupan obrt. Problem nastaje kad takav čovek počne građanima da objašnjava kako je to što nemaju dovoljno direktno povezano sa tim što sam ja bio uspešan u svom poslu. A mnogo veći problem od crtanja mete na mojim grudima jeste to što takva neznalica vodi državu. Što o ekonomiji priča čovek koji ni stare knjige nikad prodao nije i u čijoj radnoj knjižici nema ništa osim politike. Zato nam ide tako kako nam ide. I ići će još gore dokle god oni koji državu vode napadaju na ovakav način one koji su nešto u životu napravili.

U svakoj normalnoj zemlji sveta, to što je kompanija koju ste napravili veća dokaz je da ste uspešniji. Samo je u Srbiji uspeh nešto što se osuđuje. Nemam 25 miliona evra, kako je to netačno saopštio Krik, ali jesam sa partnerima i zaposlenima na teritoriji desetak zemalja napravio najveću firmu u ovom delu Evrope čiji je ukupan prihod premašivao 70 miliona evra. Partner i ja smo 2014. godine prodali kompaniju za 17,7 miliona evra, što je dokaz da to nije politička ispostava, već prava uspešna internacionalna kompanija registrovana u Srbiji. I za koju je posle prodaje plaćen porez od oko 2,5 miliona evra. Pravi predsednik ne bi huškao ljude na mene tvrdeći kako sam novac opljačkao i kako je taj novac jednak sumi od 1,5 odsto svih plata u državnom budžetu. Ne; pravi predsednik bi rekao da je samo od te transakcije, jer je porez plaćen u Srbiji, isplaćeno 0,15 odsto plata zaposlenima u državnom sektoru. I pozvao bi, kao što rade svi od Trampa do Putina, velike privrednike da svoje kompanije vrate u Srbiju, a ne da rade sa Kipra ili iz neke od ofšor zona.

Pravi predsednik i premijer bi izašli i sa idejama kako da se razvijamo, a ne da propadamo, ne bi zadužili zemlju za deset milijardi, ne bi prodavali Galeniku za siću nego bi je podigli na noge, ne bi dali aerodrom na koncesiju, ne bi potpisali onakav ugovor za Er Srbiju koji će nas tek boleti, ne bi poklonili milijarde Arapima kroz Beograd na vodi, ne bi lagali kako smo za duplo smanjili broj nezaposlenih jer se i iz aviona vidi da je to samo statistički trik. Ne bi smanjili plate i posebno penzije, već bi od državnih preduzeća napravili prava preduzeća sa profesionalnim menadžmentom i optimalnim brojem radnika, a ne partijskih izvršilaca. Tako bi uštedeli mnogo više od 210 miliona evra, koliko uzmu penzionerima godišnje i koje će neke nove vlade morati da vraćaju. Ne bi napadali opoziciju za pljačku, već bi pitali svoje ministre kako kupuju kuće po Beogradu i od kojih para im žene nose luj viton tašne od nekoliko hiljada evra. Istina, onda bi morali i sebe i članove svojih porodica da pitaju svašta, a to, naravno, nije realno.

Ali zato je više nego realno da građani Srbije to sve vide, samo zbog ogromnog straha ne smeju da kažu. Zbog tog straha i pod pritiskom glasaju za vlast iako su, u stvari, protiv nje. Ali su u dubini duše ozlojeđeni zbog ponižavanja kojem su izloženi i žele javno da kažu svoj stav. Žele, ali ne smeju. Zato, kao u priči o caru Trojanu koji je imao kozje uši, ljudi zakopavaju negde duboko „u zemlji“ svoje mišljenje. Kao u priči, na tom mestu izrašće drvo i od drveta će biti napravljena svirala. I kad neko u nju zasvira, svi će čuti da su u cara Trojana kozje uši. To će biti kraj i za Trojana i za Trojance. I veliki početak za sve ostale.

P.S.

Pokušaću da ovim tekstom stavim tačku na sve besmislice koje Aleksandar Vučić izgovara i da dalju komunikaciju sa njim vodim preko nadležnih sudskih instanci kroz tužbe koje ću protiv njega podneti ovih dana.