Voja Bez Zemlje ili Srpski Gorbačov

Ako želite da dođete do nekog kompromitujućeg podatka ili poraznog suda o bilo kome iz srpskog političkog sazvežđa, nema boljeg načina nego da se raspitate kod njegovih bivših partijskih drugova. Nekadašnji stranački partneri, slično onim bračnim, po pravilu su prepuni pikantnog materijala koji su, razume se „strogo u poverenju“, vazda spremni da podele sa zainteresovanim znatiželjnicima. Suočen sa mogućnošću da ovaj portret ispadne „neproporcionalno“ (!?) pozitivan, tom surovom i svakako ne sasvim pouzdanom testu podvrgao sam lik i delo Vojislava Koštunice i mogu reći da je rezultat bio sasvim „nezadovoljavajući“. Za razliku od Đinđića, čiji ex-saborci prosto ne mogu da nahvataju dovoljno vazduha dok opisuju manje ili veće nepodopštine svog bivšeg šefa, u Koštuničinom slučaju, na osnovu nekoliko izvora, najviše što se moglo izvući bile su škrte konstatacije da „ipak nije baš toliki demokrata kakvim se predstavlja“, da je nepoverljiv prema saradnicima, i da je, ništa manje od ostalih ovdašnjih lidera, sklon inokosnom rukovođenju strankom. A na direktno pitanje, kategorički bi dodavali da „što se ličnog poštenja tiče, Voja je u tom pogledu besprekoran“.

Ovu famu o Vojinom endemskom poštenju, koja – skupa sa onom o „jedinom doslednom političaru u Srbiji“ – bukvalno do jarosti dovodi njegove političke protivnike, izdašno potvrđuju i brojni nezavisni izvori. „Taj čovek je pošteniji čak i od mene“, spontano je nedavno izjavio jedan Koštuničin dugogodišnji poznanik i kolega, inače poznat po przničavosti i poštenju, i uz to nimalo sklon „demokratskom nacionalizmu“ DSS-ovskog ili bilo kog drugog tipa. U istom duhu je i Žarko Puhovski, predsednik Hrvatskog helsinškog odbora, stari UJDI-jevac i jedan od najistaknutijih „levih“ intelektualaca na ovim prostorima, u više navrata (poslednji put u „Danasu“ od 28/29. jula), imao samo reči hvale za „Vojove“ intelektualne i političke kvalitete. Konačno, nije na odmet ni pogledati kako u svojoj knjizi o „tajnom životu srpske opozicije“, koja obiluje interesantnim detaljima iz srpskih novinarsko-političkih kuloara (Pokrštavanje petokrake, BIGZ, 1994), Nenad Stefanović (bez Lj.), danas prvi čovek informativne službe DS-a, s poštovanjem izdvaja Koštunicu iz srpskog opozicionog kolopleta. (Još je pak zanimljiviji Stefanovićev ondašnji psiho-politički portret sadašnjeg šefa, spram kojeg moj prošlonedeljni prilog u „Vremenu“ deluje kao prava himna Premijeru.)

1.

Dostojanstvo, doslednost i poštenje, dakle, u slučaju Vojislava Koštunice

nipošto nisu puki predizborni slogani koje su prošlog leta izmislili DOS-ovi marketinški čarobnjaci, već nešto što je već gotovo tri decenije sastavni deo njegovog intelektualnog i političkog imidža. A samo onaj ko je živeo u Brozovoj i Miloševićevoj Srbiji, i ko je na sopstvenoj koži iskusio tu osobenu mešavinu „meke“ sistemske represije i suptilnog podmićivanja, može shvatiti koliko je moralo biti teško stvoriti i kroz sve ove godine zadržati pomenuti imidž.

Njegova akademska karijera rano je i grubo prekinuta početkom 70-ih, kada je, usled afere koja je usledila nakon čuvene rasprave na Pravnom fakultetu povodom ustavnih amandmana, nekoliko profesora i asistenata doslovno najureno sa fakulteta, a Mihailo Đurić čak zavšio i u zatvoru. Za razliku od mnogo poznatije disidentske grupe sa Filozofskog fakulteta (Mihajlo Marković, Ljubomir Tadić, Svetozar Stojanović, Dragoljub Mićunović, Miladin Životić, Zaga Golubović, Trivo Inđić, Nebojša Popov), koja je u nemilost dospela prvenstveno zbog svog radikalno levičarskog („praksističkog“) stava i traganja za „socijalizmom sa ljudskim likom“, grupa proterana sa Pravnog bila je fluidnija i slabije profilisana, ali generalno, u svom politički najučinkovitijem aspektu, ipak orijentisana više u liberalnom i nacionalnom pravcu. (Docnije, unutar zajedničkog geta pod krovom „Centra za filozofiju i društvenu teoriju“ doći će do osmoze i interesantne evolucije većine aktera, ali će se „pravnici“, tj. Koštunica i Čavoški, pa i Đurić, u tom pogledu pokazati kao postojaniji od „filozofa“, koji su se, uz jedan ili dva izuzetka, ubrzo nakon prestanka neposrednog političkog pritiska i labavljenja unutargrupne discipline, prosto raspršili u svim mogućim teorijskim i političkim pravcima: od neoliberalizma do konzervativizma, nacionalboljševizma i postmoderne.)

Kao što nije previše razgovorljiv, Koštunica nije ni pisao mnogo – moglo bi se čak reći da je i u jednom i u drugom prilično spor – ali uvek temeljan, odmeren i razložan.

Njegova studija o Tokvilu, a naročito knjiga „Stranački pluralizam ili monizam“ (zajedno sa Čavoškim) predstavljale su 80-ih godina gotovo kultno štivo u krugovima beogradske građansko-liberalne i „peticionaške“ inteligencije.

Sa takvim imidžom „zlatnog dečka“ srpske opozicije Koštunica je dočekao Miloševićevu eru, kakvo-takvo obnavljanje višestranačja i raspad Jugoslavije, i u vremenu koje je i fizički i moralno desetkovalo opozicione redove uspeo da taj svoj javni status učvrsti i na opštenacionalnom planu.

Za razliku od glavnog toka srpske nacionalne inteligencije, na čelu sa Akademijom i Dobricom Ćosićem, Koštunica nikada nije gajio iluzije u vezi sa Miloševićem. Bio je jedan od osnivača Demokratske stranke i tokom prvih godina predstavljao protivtežu njenoj ekspandirajućoj „pragmatizaciji“. Nezadovoljan laviranjem stranačkog rukovodstva i njegovim izbegavanjem da DS integriše u tada perspektivni DEPOS, 1992. se osamostaljuje i sa sobom odvlači dobar deo beskompromisnije opoziciono nastrojenog članstva. Kasnije će se, doduše, i sam uglavnom kloniti opozicionih integracija i skupa sa svojim relativno malobrojnim ali neobično privrženim članstvom opstajati kao neka vrsta stepskog vuka srpske političke scene.

2.

Nakon 5. oktobra kritičari su Vojislava Koštunicu i njegov nabujali DSS često podsećali da su i oni donedavno takođe bili mala partija, i to je bez sumnje tačno. Međutim, ne sme se prevideti da su oni ipak bili prava partija, sa prepoznatljivim profilom i skromnom ali stabilnom podrškom u biračkom telu – o čemu većina članica DOS-a i pre i posle oktobra može samo da sanja. Zapravo, ostavimo li po strani često akademski monoton nastup i neinventivne kampanje po principu „istina pobeđuje“ i „uradi sam“, u uslovima Miloševićevog doziranog i kontrolisanog pluralizma Koštunica i njegova stranka nisu ni mogli postići nešto više. (A Građanski savez, na primer, iz podjednako opravdanih razloga, ni toliko.) „Veličina“ i sve što uz nju ide u Miloševićevoj se Srbiji mogla zadobiti samo kraćim ili dužim (ne)svesnim pristankom na ulogu „konstruktivne opozicije“ i u toj roli su se tokom predugih deset godina oprobali gotovo svi srpski politički „čimbenici“ – sem Vesne Pešić, i naravno Koštunice.

Delom duboka marginalizacija, a delom sve primetniji nacionalpatriotski ton, omogućili su međutim Koštunici da bude praktično jedini od ozbiljnijih opozicionih prvaka koji je izmakao RTS-ovom sistematskom medijskom linču. A kada su ga se konačno setili – istini za volju, Šešelj ga nikada nije mimoilazio, ali to ipak nije bilo „ono pravo“ – stvar je otišla predaleko i već je bilo kasno. Ta činjenica, u kombinaciji sa pomenutim ličnim vrlinama i imidžom čoveka koji je „jedini ostao čist u srpskom političkom kupleraju“, dovela je do toga da u leto 2000. srpska opozicija zapravo nije imala alternativu. Kao da se sve vreme čuvao za tako nešto (a oni koji su prethodnih godina imali prilike da se sastaju sa njim kažu da je bio savršeno ubeđen da će taj trenutak na ovaj ili onaj način sigurno doći), Koštunica je nakon kraćeg kolebanja – kao što se sada može videti, ono uopšte nije bilo tako bezrazložno – prihvatio da stane na čelo šarenog opozicionog karavana. U suštini neočekivano za sve aktere i posmatrače (videti analize stranih medija, kao i Mićunovićevu izjavu Timotiju Gartonu Ešu), Koštunica je zabeležio sjajnu pobedu u nemogućim uslovima. Pipajući po srpskoj medijskoj i modernizacijskoj pomrčini, izmoždeno biračko telo uspelo je napokon (da li prekasno?) da svoju volju poklopi sa svojim egzistencijalnim interesom. Već odavno trula, Miloševićeva „Danska“ dočekala je napokon svog Fortimbrasa – koji će, kako postoktobarsko vreme bude odmicalo, sve više nekako opet podsećati na Hamleta.

3.

Prvi i samo naizgled sporedan i „akademski“ problem za Koštunicu jeste činjenica da je, uprkos njegovom briljantnom rezultatu, Milošević ipak definitivno izgubio tek na ulici i/ili u lavirintima policijske i finansijske moći. A više je nego jasno da je na tim poljima – nezavisno od potonjeg licitiranja oko preraspodele zasluga, pre svega, između Đinđića i Velje Ilića – Koštuničin doprinos veoma, veoma skroman. Nema nikakve sumnje da 24. septembra niko živ u Srbiji nije mogao zameniti Voju na glasačkom listiću (druga je stvar što to danas neki ne bi priznali ni po cenu života), ali je isto tako vrlo verovatno da je malo ko – a svakako ne Koštunica – mogao odmeniti Đinđića, Čovića, Perišića, Velju i ostale operativce u danima oko 5. oktobra. Uopšte, ti dani, a naročito plamen iz zdanja savezne skupštine i RTS-a, sve njih politički, psihološki i simbolički povezuju mnogo više nego što bi se to na prvi pogled pomislilo, i drže ih na okupu čak potpuno nezavisno od realnog političkog interesa pojedinih aktera, ili Srbije u celini. Svi su oni na neki način rentijeri, taoci i žrtve tog čina (Miloševićevo hapšenje samo je obnovilo i dodatno učvrstilo ovaj bratski zavet nad telom upravo simbolički likvidiranog „Oca“ – i pravog tvorca DOS-a). U tom smislu, bez obzira na individualnu snagu i zasluge, Koštunica je zbilja samo formalno prvi među načelno ravnopravnom bratijom, a njegovo skorašnje odbijanje, prilikom Miloševićevog izručenja, da učestvuje u sklapanju novog zaveta, nije bez osnova tretirano kao svojevrsna izdaja.

Razume se, osim ovih „frojdovskih“ i „metafizičkih“ stvari, protiv Koštunice radi i niz mnogo prozaičnijih političkih faktora, među kojima, nikako na poslednjem mestu, stoji i on sam. Veoma slično detetu kojem iznenada u krilo padne igračka o kojoj je dugo maštalo, ni DOS zapravo nije imao neku jasniju ideju (ili, ne daj bože, plan) o tome šta činiti sa osvojenom vlašću, a planovi i papiri kojima se u međuvremenu mahalo izgleda da nisu bili mnogo više od običnog predizbornog lilihipa. Očekivanja naroda bila su ogromna i, sasvim prirodno, u Koštunicu su bile investirane najveće nade, pred kojima on kao da je na neki način ustuknuo, tim pre što je kraj sebe imao Premijera, željnog izazova i vazda spremnog da mu olakša teret odgovornosti. Međutim, bez obzira na formalno nevelika ovlašćenja, i nezavisno od evidentne sklonosti Đinđića i Đukanovića da mu išta još dodatno potkrate, Koštunica ne bi smeo gajiti iluziju da će moći da bude amnestiran od odgovornosti za posledice DOS-ove politike. Štaviše, s obzirom na odnos snaga i opštu medijsku sliku, mnogo je realnija mogućnost da će na njegova politička pleća biti prevaljene i stvari na koje nema nikakvog uticaja.

Uopšte, nakon početnog postoktobarskog neukusnog ulagivanja, medijski tretman Koštunice naprosto je neshvatljiv i trebalo bi barem još ovoliko prostora da se navedu samo najdrastičniji primeri. (Pomenimo samo skandal da je višestruko značajna Bušova čestitka predsedniku SRJ na dan pred crnogorske parlamentarne izbore na udarnom državnom dnevniku zaturena negde oko 25. minuta, što se, pošteno govoreći, aktivnostima vezanim za Đinđića ili Čovića ni u ludilu ne bi moglo dogoditi. Ili, najdrastičniji slučaj, u vreme hapšenja Miloševića, kada je stvar sa izveštavanjem otišla tako daleko da je nekom neobaveštenom u jednom trenutku moglo izgledati kao da je prava meta čitave akcije zapravo vojni vrh i njegov sadašnji – a ne bivši – vrhovni komandant.) U nekim „kritičnim“ danima Koštuničin status u glavnom državnom mediju zbilja je neodoljivo podsećao na medijsko pokrivanje tada premijera Panića iz leta 1992, da ne kažem Stambolića iz kratkog perioda nakon Osme sednice. Pri tom, naglašavam, reč je o državnoj televiziji a ne o nekoj privatnoj medijskoj kući koja, razume se, lik, delo i nogavice „The Presidenta Voje“ može tumačiti prema vlastitoj savesti i ukusu.

Postoji, konačno, tu i jedan objektivan „istorijski“ momenat koji Koštunici nipošto ne ide u prilog, a koji donekle možda opravdava njegove kritičare. Naime, većinu stvari i ideja do kojih je njemu stalo (pravna država, patriotizam, nacionalno dostojanstvo, poštovanje tradicije…) Miloševićev režim je tako temeljno zloupotrebio, ukaljao i kompromitovao da uopšte nije potrebno biti član neke zavereničke grupe da bi se te stvari i svi oni koji o njima govore izvrgli ruglu, ili prepoznali kao opasni, samo sofistikovaniji nastavljači „Miloševićevog zla koje nas je ovde i dovelo“. Osim toga, Milošević je u raznim fazama svoje vladavine naprosto „potrošio“ ogromnu količinu „nacionalnih“ kadrova tako da će Koštunici biti veoma teško da pronađe dovoljno intelektualnih i moralnih resursa za svoj „nacionalnoobnoviteljski“ poduhvat. Klatno je, kako u svetskim tako i u nacionalnim razmerama, naprosto odletelo na suprotnu stranu i potpuno je otvoreno pitanje da li ga je danas uopšte moguće – i da li je poželjno – vraćati u „normalan“ položaj. Ipak, dok se na svetskom nivou ne razreši sudbina globalizacije, kosmopolitske demokratije i svetskog građanskog društva, treba nekako preživeti, a („Vojin“) koncept demokratske nacionalne države svakako nije najgore što nas je moglo (i još uvek može) snaći. Ne moramo uvek baš mi, Srbi, Jugosloveni, Balkanci, biti oni koji će prvi stići u komunistički, odnosno, u savremenoj verziji, „postnacionalni“ raj.

4.

Sve i da utisak o Koštuničinoj usamljenosti i njemu kao „magnetu za kadrove starog režima“ nije tačan („Slobodane bela lica sad se zoveš Koštunica“), a sigurno da je barem preteran, mislim da je ipak nesporno da on postoji – i pothranjuje se – a, kao što je poznato, u politici je često ono što je činjenica manje značajno od onoga za šta većina misli da je činjenica. Nije rđavo biti pomalo izdvojen iz kruga ovdašnje „političke klase“ – uostalom, veliki deo Koštuničine harizme i počivao je upravo na tome – ali vlast mora da se obavlja i da se to s vremena na vreme javno demonstrira. Čini mi se da su u proteklom periodu, bez obzira na medijski stalno podgrejavana strahovanja od zloupotrebe (pre)velike popularnosti, Koštunici najviše nedostajale upravo jasne manifestacije političke volje i moći. (Čega je, opet, kod Đinđića, pa i nekih drugih DOS-ovaca, bilo i previše.) Demokratski izabrani i gotovo plebiscitarno podržani predsednik ne bi smeo da se večno nalazi u poziciji „savesti nacije“ i pukog „trebanja“. To je uloga za Patrijarha, intelektualce i pesnike. Jasno je da ustavna ograničenja, a naročito nerešena situacija oko savezne države, Koštunici umnogome vezuju ruke, podstičući ga na rezignaciju kojoj je i inače sklon, ali je takođe jasno da ono mnoštvo ljudi koji su već u dva navrata direktno i indirektno glasali za njega nisu to činili samo zato da ga ustoliče kao neku kombinaciju engleske kraljice i Zorana Lilića. Nema sumnje da Premijer u tome stalno preteruje, ali dobra politička volja pre ili kasnije mora da se pretoči i u konkretne političke odluke – što uključuje i spremnost na preuzimanje odgovornosti za njih.

Bez obzira na to što narod, sudeći bar prema anketama, na neki način razume i još uvek toleriše Vojin nadrealan, „poluopozicioni“ status, to razumevanje nije i ne može biti večno. I veliko je pitanje koliko je realno očekivati od birača da i po treći put zaredom poklone nekome poverenje samo zbog „lepih“, tj. poštenih očiju. U tom smislu, mislim da Aleksandar Tijanić vešto ali pogrešno postavlja problem kada, još jednom aludirajući na poštenje, pita građane Srbije da li bi radije od Đinđića ili od Koštunice kupili polovan automobil. Na temu morala u ovom i prethodnom tekstu rečeno je i previše. Bojim se, međutim, da pravo pitanje trenutno nije to, već da li Koštunica još uopšte poseduje i koliko je spreman da se založi za svoju političku robu. Ako nemaju mogućnost izbora, građani će, makar i gunđajući na kvalitet i cenu, na kraju otići tamo gde robe ima. I niko neće imati prava da im to zameri.

Kohabitacija

Jedan uticajan deo srpske političke javnosti još uvek smatra da je neophodno „kao zenicu oka“ i dalje čuvati jedinstvo DOS-a, a naročito njegova dva najznačajnija člana. „Obojica su nam potrebni“, kao što reče Labus na konferenciji za štampu tokom Donatorske konferencije. U sličnom je stilu u „Vremenu“ i Stojan Cerović više puta pledirao za neku vrstu „kohabitacije“ između Koštunice i Đinđića, „barem dok se ne sprovedu najnužnije reforme“. I sam Premijer u poslednje vreme je podstakao ovakva razmišljanja jednom od svojih karakterističnih izjava. Na kolima srpskog puta u bolju budućnost on je, naime, papučica za gas, a Voja je, razume se, kočnica. I kao što su za uspešnu vožnju neophodni i jedno i drugo tako su, valjda, i oni obojica neophodni Srbiji.

Plašim se, međutim, da ove koncilijantne teorije, kojima sam često i sam sklon, ovoga puta teško promašuju. Kao prvo, „kohabitacije“ francuskog tipa (socijalistički predsednik – degolistički premijer, i obrnuto) uopšte ne funkcionišu najbolje ni u zemljama sa mnogo manje problema i sa mnogo dužom demokratskom tradicijom, koja se meri vekovima a ne danima i mesecima. Drugo, i važnije, u svetu takav brak sklapaju suprotstavljene političke opcije, nakon izbora, a ovde se, umalo da zaboravimo, radi o članovima istog političkog saveza i nastojanju da do izbora ne dođe. Najzad, treće i najvažnije, oni uopšte nisu srećan tandem, odnosno, mislim da bi za Srbiju, a i za njih lično, bilo kud i kamo bolje da ih neko vreme gledamo kako se naizmenično smenjuju na vlasti (nešto kao demokrate i republikanci), nego u ovom patološkom i nadasve „netransparentnom“ zagrljaju. Čini se, naime, da umesto željene harmonizacije i uzajamnog dopunjavanja njihovih političkih manira i temperamenata ovako nedefinisan odnos kod obojice samo potencira i produbljuje njihove latentne političko-psihološke nedostatke i sklonosti. Đinđić postaje još brži, nestrpljiviji i nemarniji prema dugoročnim temama i proceduralno-moralnim pitanjima, a Koštunica se još više ukopava u svoj moralističko-legalistički bunker, i postaje još sporiji, neodlučniji i nepreduzimljiviji. I obojica, prema potrebi, za takvo svoje držanje u ponašanju onog drugog uvek mogu pronaći više nego dobro opravdanje. Sasvim moguće da bi od ovakvog stanja obojica na kraju mogli imati neke političke koristi (o psihološkoj da i ne govorimo), ali je šteta po Srbiju i njen demokratski preobražaj gotovo zagarantovana.