Vlast kao sirotinja u vreme svinjokolja

Predrag Vostanic, Lokalni front, Kraljevo. 29.05.2023. Foto Marija Jankovic

Kad se desi da vodim goste kroz svoj grad, toliko mi je stalo da im prikažem najlepše strane mesta u kome živim da i sam sebi zvučim neobično. Toliko je to različito od onoga što mnogo češće u javnosti radim, a to je prikazivanje svih gradskih disfunkcionalnosti, javašluka i osionosti lokalne takozvane vlasti. Kad mi neko dođe, ja želim da on moj grad zavoli. Da mu tu bude lepo i da ode sa lepim utiscima. A kada kritikujem gradsku disfunkcionalnost i ljude koji njime upravljaju, ja želim da moj grad zavole ljudi koji u njemu žive. Želim da bude njihov grad i da ga dožive na sličan način kao moji gosti kada im ga predstavljam.

U prvom slučaju sam sklon da romantizujem priče, dodajem anegdote, umešam imena lokalnih skitnica, boema i ljudi iz neprepričivih događaja, a u drugom slučaju pominjem mesta, okolnosti i imena ljudi koje poznajem, a koji ne osećaju preko potrebno pripadanje ovom gradu. Zbog toga mi je teško kad mi odu gosti i kad se vratim među ljude koji ovde žive, a ne pripadaju. I to zbog toga što ih uporno činjenjem ili nebrigom odbacuju ljudi koji navodno gradom upravljaju. A ti koji ih odbacuju su ljudi koji su samo izvršioci volje jednog nezrelog političkog sistema, onog koji vlada ohološću u skladu sa voljom svojih poslodavaca iz Beograda. Ponekad i iz Kosovske Mitrovice ili Novog Sada, ali uglavnom iz Beograda.

Kad je pre neki dan gradonačelnik Kraljeva dao ostavku i plasirao se u prvih deset koji su to učinili najbrže, reagujući na naredbu iz Beograda, po ko zna koji put dokazao je prirodu svoje podarene funkcije. Nije on na mesto gradonačelnika ovog grada došao tako što je svojim imenom, prezimenom i svojom omiljenom titulom stao na neku listu, već je sve tri stvari stavio u senku kulta koji agencije grade već nekoliko godina. Pokušao sam da se nad njim sažalim, al’ nije mi išlo, jer ljudi koji ne vladaju sobom i svojim potezima jesu za žaljenje, ali kada im u ponašanju dominira banalna oholost, onda nemam nikakve simpatije za njih. Pa, iako se njegov nalogodavac i skoro pa vlasnik svih političkih moći i volje ovog puta rugao svemu što u osnovi ima demokratsko u ovom političkom sistemu, ovog puta se užasno narugao i njemu. On nije znao čak ni da odgovori na pitanje zašto je podneo ostavku. E, tu mi ga jeste bilo malo žao.

Morao je to da zna – kako da odgovori, makar radi očuvanja elementarnog dostojanstva. Ili se to na akademiji ne uči? Ništa za evo skoro pa puna dva mandata nije u ovom gradu urađeno kao odgovor na neku stvarnu potrebu ljudi koji u njemu žive niti sa bilo kakvom potvrdom altruističke dobronamernosti. Nijedan dinar nije potrošen na taj način, već je sve što je činjeno moralo biti ili rezultat naredaba stranačkih punomoćnika, makar većim delom, ako ne i sasvim iskoristivo u predizbornoj kampanji.

Da, predizborna kampanja traje evo već jedanaest godina. I otuda su projekti i sve što se u gradu čini, pa čak i nužne aktivnosti na održavanju, zapravo deo te kampanje. Jer u pravu je Raša Nedeljkov kad kaže da su izbori u ovoj zemlji u stvari mehanizam vladanja, a ne način za osvajanje vlasti. U tom predizbornom uzbuđenju vlast sve vreme živi kao sirotinja u vreme svinjokolja. To je period izobilja, sitosti, razloga za slavlje, zasnovanih samo na praznim uverenjima da će hrane biti tokom cele godine. A kad razloga za slavlje ili hrane ponestane, uvek se iz budžeta može organizovati nova malograđanska fešta, samo ako se tom prilikom plate i partijske ulaznice za decenijsko orgijanje.

Imam utisak da bi oni ovako orgijali zauvek i da im čak ne bi smetalo da planeta nakon njih eksplodira. Ekstazu prikrivaju jadnim imitacijama svog vođe, usporenim obraćanjem, patetičnim rečenicama, uzdasima i jeftinom samodovoljnošću. Najgori utisak, međutim, ostavlja taj jaz između statusa za koji se bore i statusa ljudi kojima se primarno obraćaju u toj kampanji. Više je nego jasno da se obraćaju onima kojima je zaštita države najpotrebnija i kojima su neophodne pomoć i materijalna briga sistema.

A ovi sami sebe ne mogu da zadrže u ulozi skromnih, jer malograđanština mora da se pohvali malograđanštini. Moraju jedni drugima da pokažu sat, pričaju o vinu, jelovnicima, istaknu brend garderobe ili automobila. I onda tako nakinđureni zabasavaju među seljake, prostije ljude kojima treba metar asfalta, kontejner, posao u intenzivnoj proizvodnji ili javnoj službi. Ovi obećavaju i pozivaju se na bliskost sa predsednikom kao jedini zalog za ispunjenje tih obećanja. A u principu ne mare za te ljude. Vrate se u svoje skuplje uloge i počinje igra dodvoravanja. Jer od te uloge, a ne od ispunjenja zahteva ljudima, zavise njihove karijere. Svi se nadaju većoj poziciji, ministarstvima i preseljenju u Beograd. A ja bih tako voleo da svi mi živimo u Kraljevu.