Kandidat vladajuće crnogorske koalicije Filip Vujanović nije se mnogo mučio da rezultat propalih predsedničkih izbora protumači kao sopstveni trijumf: nikada, tvrdi Vujanović, nijednom predsedničkom kandidatu nije uspelo da u prvom izbornom krugu osvoji čak 83,9 odsto glasova izašlih birača, kao što se njemu dogodilo u pretposlednjoj nedelji 2002. godine. I ne samo to: uprkos činjenici da je odluka opozicionih Koalicije za promjene i Liberalnog saveza da bojkotuju izbore prouzrokovala njihov neuspeh, u redovima vladajućih stranaka, samo par sati nakon zatvaranja biračkih mesta, izvedena je još jedna pozitivna računica. Prema rezultatima koje su objavili Centar za monitoring izbora (CEMI) i Centar za slobodne izbore i demokratiju (Cesid), Vujanović je dobio 175.984 glasa, čime je popravio izborni rezultat (167.000 glasova) kojim je, 20. oktobra, koalicija Za evropsku Crnu Goru osvojila apsolutnu vlast u crnogorskom parlamentu.
Prema nezvaničnim rezultatima, koji su u vreme pisanja ovog teksta (ponedeljak rano ujutro) jedini bili dostupni, na izbore je izašlo 45,9 odsto birača. Pošto, kao i srpski, i crnogorski izborni zakon propisuje da je neophodno da u prvom izbornom krugu glasa više od polovine registrovanih birača, izbori moraju biti ponovljeni. Kao i srpski, i crnogorski izborni zakon je neprecizan, tako da termin njihovog održavanja nije unapred određen, već je Republičkoj izbornoj komisiji ostavljena obaveza da odredi datum popravnog ispita za iste predsedničke kandidate. Prema nezvaničnim informacijama, nešto više od 450.000 registrovanih birača imaće novu priliku da poseti ukupno 1102 biračka mesta već 12. januara.
Ako ni ponovljeni izbori ne uspeju, ponavlja se čitav izborni postupak, odnosno ponovo se raspisuju izbori na koje se mogu prijaviti novi kandidati. Mala je, međutim, opasnost da se serijal neuspešnih izbora u Crnoj Gori nastavi u nedogled: u crnogorskoj javnosti već se čuju apeli da se promeni izborni zakon, odnosno njegova odredba kojom se zahteva natpolovičan odziv birača. Vladajuća koalicija, kojoj, sudeći prema Vujanovićevom rezultatu, nije opao rejting, nema interesa da onemogući izbor predsednika. A nema ni spoljnih prepreka da donese izborni zakon prema svojoj meri, s obzirom na to da ima apsolutnu većinu glasova u parlamentu koja je, prema Ustavu, potrebna za promenu izbornog zakona.
Jedina prepreka za takav izlaz iz predsedničke krize nalazi se u samoj koaliciji Demokratske partije socijalista i Socijaldemokratske partije, koje, ni dva meseca nakon parlamentarnih izbora, nisu uspele da se dogovore o formiranju vlade. Kriza je nastala nakon neslaganja SDP-a sa spiskom kandidata za sastav nove vlade koji je izneo mandatar Milo Đukanović (sa akcentom na Đukanovićev predlog da novi ministar policije, umesto Andrije Jovićevića, zaslužnog za otkrivanje afere seks-trafikinga, bude Duško Marković, dosadašnji šef tajne policije). Đukanovićev predlog novog-starog kabineta nije iznervirao samo koalicionog partnera već i dobar deo reformski nastrojene javnosti: grupa od 20 nezavisnih intelektualaca podržala je stav SDP-a, a kritički komentari u kojima se tvrdi da je najava radikalnih ekonomskih reformi i evropskog puta Crne Gore, koju je vladajuća koalicija propagirala tokom oktobarske predizborne kampanje, „ostala samo retorika“. Analitičari, međutim, ocenjuju da će, nakon neuspešnih predsedničkih izbora spor oko nove vlade biti rešen nekom vrstom unutarkoalicione trgovine i bez „opasnosti“ od raspisivanja novih parlamentarnih izbora – u istom „paketu“ mogao bi se naći i dogovor o izmeni izbornog zakona. U međuvremenu, Vujanoviću i bez verifikovane izborne pobede pripada pravo da koristi kancelariju predsednika Crne Gore. Pošto je Đukanović podneo ostavku na predsedničko mesto, s namerom da postane premijer, Vujanović je, naime, kao predsednik Skupštine Crne Gore, po funkciji, u skladu sa Ustavom postao v.d. predsednika Republike.
Na četvrtim predsedničkim izborima nakon obnavljanja višestranačja u Crnoj Gori učestvovalo je 11 kandidata. Prema nezvaničnim rezultatima koje je objavio CEMI, na drugom mestu po broju osvojenih glasova je nezavisni kandidat Dragan Hajduković sa 5,9 odsto glasova. Ostalih devet pretendenata na predsedničku funkciju, koji su malo poznati i u crnogorskoj javnosti, osvojili su neznatan broj glasova.
Ključne opozicione snage, koalicija Za promjene i Liberalni savez, bojkotovale su izbore zbog, prema sopstvenim saopštenjima, nepostojanja minimuma demokratskih uslova (opozicija je, između ostalog, optužila vladajući DPS da birače ucenjuje i potplaćuje kako bi učestvovali na izborima i glasali za Vujanovića). Analitičari su, međutim, ocenili da je odluka o neučestvovanju na izborima motivisana željom opozicionih stranaka da, nakon poraza na parlamentarnim izborima u oktobru, izbegnu dalji pad rejtinga.
Interesantan je i pogled unazad: na izborima 1990, kada se birao predsednik Predsedništva Crne Gore, kandidat Saveza komunista Momir Bulatović osvojio je u prvom krugu 170.092 glasa, kandidat Saveza reformskih snaga Ljubiša Stanković (sada je pominjan kao potencijalni kandidat vladajuće koalicije) 65.998, a kandidat Narodne stranke Novak Kilibarda (sada poslanik vladajuće koalicije) 35.531 glas. Bulatović je izabran u drugom krugu, sa osvojenih 203.616 glasova. On je trijumfovao i na izborima održanim zbog promene Ustava, već nakon dve godine, 20. decembra 1992. U drugom krugu 10. januara 1993, sa osvojena 158.722 glava, u svojstvu lidera DPS-a pobedio je protivkandidata Branka Kostića, koji je nastupio kao kandidat grupe građana (92.045 pristalica). Do sledećih predsedničkih izbora, 5. oktobra 1997, došlo je do sukoba u DPS-u, pa su se na izborima sukobili Bulatović i Milo Đukanović. U prvom krugu Bulatović je osvojio 147.615, a Đukanovic 145.348 glasova, a u drugom pobednik Đukanović osvojio je 174.745, a Bulatović 169.257 glasova.
