Veliki preokret

Petog oktobra dvehiljadite građani Srbije su još jednom, mnogo ubedljivije nego do sada, pokazali da imaju nameru da izađu iz istorijskog ćorsokaka, da završe predugu najnesrećniju deceniju u svojoj tragičnoj istoriji. U četvrtak 5. oktobra odigrao se klasični istorijski spektakl koji je zahvatio čitavo društvo, sve institucije i svakog pojedinca. Pesme i proklamacije, marševi i opsade, sukobi na ulicama i u institucijama, bedževi i slogani, blokade i štrajkovi, peticije i saopštenja, juriši i požari, srčanost, egzaltacija, poneki linč, tri nesrećne smrti, nešto pljačke i poneko divlje razaranje. Prevrati nose i takve stvari.

Dok je Srbija bila zahvaćena protestima i štrajkovima u noći između 4. i 5. oktobra, objavljeno je jedno konfuzno Tanjugovo saopštenje u kome se kaže da je Ustavni sud „jednoglasno“ poništio delove izbornog procesa koji se odnose na glasanje, brojanje i utvrđivanje izbornog rezultata. U jednoj izjavi predsednika Ustavnog suda Milutina Srdića, datog bugarskom dopisniku Radija Slobodna Evropa, rečeno je hladnokrvno da to znači – poništenje predsedničkih izbora. To je samo ubzalo proces koji je već odnosio režim Slobodana Miloševića.

Pobednik na izborima Vojislav Koštunica na to izjavljuje da je „Slobodan Milošević danas slabiji nego što je ikada bio, što se vidi iz činjenice da mora da pribegava raznim trikovima da bi dobio u vremenu“. Zoran Đinđić saopštava da „DOS ne može tek tako da pristane na ovu novu prevaru“: „To je vrhunac cinizma. Milošević je prvo hteo da objavi da je on pobedio, pa kad je video da tako ne ide, objavio je da vodi u prvom krugu, pa je objavio da vodi Koštunica, ali da ima drugog kruga. Posle toga je hteo da uvede vanredno stanje, pa kad je video da ni to ne može, onda je preko Ustavnog suda poništio izbore!“

Sutradan ujutru desilo se ono što je i očekivano: svim magistralnim pravcima kretale su se kolone demonstranata ka Beogradu. Ispalo je da je najslavnija od tih kolona bila ona koju je predvodio Velimir Ilić, gradonačelnik Čačka, a koja je probila dve jače policijske blokade, a teške kamione, bez registarskih tablica, koje je policija postavila, po izjavi jednog od učesnika tog pohoda, „mirno i civilizovano“ survala s puta.

Neki od DOS-ovih političara kažu da je tih noći i dana Srbija zapravo dobila novu „kolubarsku bitku“. Štrajk radnika „Kolubare“ bio je verovatno jedan od ključnih homogenizujućih faktora. U sredu 4. oktobra popodne reporter „Vremena“ bio je sa kolonom studenata u protestnom maršu do Studentskog grada na Novom Beogradu. Kad su studenti stigli na mesto na kome je izbila pobuna 1968, stigla je vest da je policija uputila ultimatum radnicima da što pre napuste kopove i da je situacija tamo kritična. Jedan od studentskih vođa je, saopštivši vest i rekavši da se mora nešto učiniti, ispružio kažiprst prema zapadu i rekao da je autoput – tamo. Trebalo je da se blokada organizuje za 45 minuta, međutim masa nije želela da čeka i upustila se u blokadu odmah. U koloni su bile i jedna majka i jedna ćerka, i kad je majka pitala ćerku želi li da joj donese nešto da pojede, ova je igrajući se vladajućim sloganima odgovorila: „Čekaj prvo da spasem Srbiju!“ Vikali su ono poluozbiljno „Jurrrrriš!“.

( Veliki preokret, Vreme broj 510, 12. oktobar 2000.)

( Videti takođe: Knjige: Desna deca levih roditelja, str 285-299. )

Iz Beograda su u tom času krenule kolone u pomoć rudarima, a do Kolubare se probio i Vojislav Koštunica. Rudari su pregovore uslovili time da se policija udalji deset kilometara od rudnika. Oni su prema pripadnicima oružane sile nastupali složno i čvrsto sa svom svojom rudimentarnošću. Naš reporter kaže da je u Aranđelovcu viđen jedan dokumentarni zapis razgovora nekog rudara s generalom Pavkovićem od prethodne noći u kome ovaj, obraćajući se Pavkoviću sa „generale“, psuje ženu njegovog „vrhovnog komandanta“ – „posred pičke“!

Uglavnom takvo raspoloženje obuzimalo je kolone demonstranata koji su krenuli iz Užica, Čačka, Kragujevca, Niša, Novog Sada, da bi u Beogradu bila priređena završnica ličila na pad Berlinskog zida 1989 – masovna erupcija i brz kolaps režima. Videlo se kako lični režim Slobodana Miloševića iz sata u sat tone u agoniju i liči na ribu na suvom koja mlatara repom i pitanje je bilo samo koliko bi žrtava mogao izazvati.

U četvratk prepodne srpski patrijarh Pavle apelovao je na vojsku i policiju da učine sve što do njih stoji da do smene vlasti dođe na miran, dostojanstven i civilizovan način i tako očuvaju svoj obraz pred narodom i celim svetom“. Izgleda da je jedna delegacija DOS-a ubeđivala patrijarha da se priključi narodu pred Skupštinom SRJ, ali je ovaj, navodno, to izbegao rekavši da je već za sledeći dan u pet sati zakazan moleban u Hramu svetog Save na Vračaru.

Tog prepodneva delegacija predvođena izvršnim direktorom G17 plus Mlađanom Dinkićem, u kojoj su bile i ranije razrešene sudije ustavnog suda Božo Prelević i Slobodan Vučetić, zatražila je od obezbeđenja srpskog Predsedništva da razgovara sa Milanom Milutinovićem ali je, kako je izjavio Dinkić, obezbeđenje odgovorilo da je predsednik „otišao sa posla ranije“.

Predstavnici G17 plus su nešto posle 13. časova u beogradskoj Palati pravde okružnom javnom tužiocu predali krivične prijave protiv stalnog sastava Savezne izborne komisije, zbog sumnje da su falsifikovali izbore, a protiv Slobodana Miloševića zbog osnovane sumnje da je dao nalog da se falsifikuju izborni rezultati. Delegaciju G17 plus primio je javni tužilac prvog Opštinskog suda Milan Bajić, koji je navodno rekao da se zakleo da će poštovati zakone i ustav zemlje i da će prijavu preuzeti onaj tužilac koji je po dužnosti na redu.

Dok su manje ili veće grupe demonstranata podržavale političke aktiviste u maršu kroz institucije, u nizu za režim kjučnih kuća počinjali su štrajkovi.

Izgleda da je Velja Ilić iz Čačka stigao nešto pre planiranog vremena, tako da je s bagerom na šleperu, kamionima s kamenjem i ostalom mehanizacijom zauzeo poziciju pred Skupštinom SRJ. Oko 12 časova policajci su pokušali da uhapse jednog mladića sa zastavom Otpora koji je zašao iza kordona, a masa, koja je bila brža od svojih vođa, jurnula je ka vratima Skupštine. Jedna od parola koju su demonstranti u jurišu nosili bila je: „Čačak nema kočnice.“

Policajci su očajnički bacali suzavac u masu i pendrecima rasterivali građane koji su bili neposredno ispred ulaza. Velimir Ilić je koliko ga grlo nosi dovikivao jurišnicima ispred Skupštine SRJ da se umire i da ne bacaju kamenje na policiju, ponavljajući da su policajci naši, da moraju biti uz narod. Dvadesetak minuta kasnije građani su se u još većem broju vratili pred Skupštinu, a oni najbliži ponovo uspostavljenom policijskom kordonu mogli su da vide ono što je video i vaš reporter – uplašeno lice policajca koji već teško diše pod gas maskom, koji se osvrće ima li koga iza leđa. Na jarbolima ispred Skupštine u tim trenucima već se vijore zastave Demokratske opozicije Srbije i Nove Srbije, a nekoliko demonstranata ispred Skupštine polaže venac sa velikom petokrakom.

Ultimatum dat Slobodanu Miloševiću da se povuče istekao je u 15 časova, ali političari još nisu davali nikakve instrukcije za pokret okupljene mase koja se više i nije mogla ni izbrojati ni kontrolisati. Ljudi su bili svuda, na Slaviji, na Bulevaru, na Trgu Nikole Pašića, na Terazijama, na Tašmajdanu, ispred Skupštine grada i Predsedništva Srbije, duž Bulevara kralja Aleksandra (nekadašnji Bulevar revolucije) do Pravnog fakulteta. Neprekidna kolona protezala se i duž Ulice Srpskih vladara do Slavije i niz Kneza Miloša do ugla sa Nemanjinom. Ulica iza Skupštine SRJ, Kosovska, takođe je bila gusto ispunjena demonstrantima, kao i Terazije i ceo prostor prema Zelenom vencu.

Oko 15.30 policija pravi veću grešku od one koju je 9. marta 1991. napravio ministar policije Radmilo Bogdanović – počinje da baca suzavac na dosad najveću masu demonstranata koja se okupila u centru Beograda rizikujući sve – životi mnogih ljudi su u tim trenucima bili u ozbiljnoj opasnosti od stampeda. Oko 15.20 časova na uglu ulica Durmitorske i Kneza Miloša, u opštoj gužvi, poginula je mlada žena koja je pala s kamiona sa prikolicom. Jedan čovek je umro od infarkta, drugi od krvarenja u mozgu. Bilo je na stotine povređenih. Počelo je tako što je policija, kao i oko 12 časova, pokušala da uhapsi jednog od demonstranata, ovoga puta mladića u crvenoj majici koji se našao iza leđa tog slabog kordona ispred Skupštine. Veliki broj demonstranata jurnuo je ka Skupštini SRJ, policija je odgovorila tolikom količinom suzavca da je to već bio rat hemijskim sredstvima.

Oko fontane ispred Pašićevog spomenika nastala je besomučna gužva pošto su ljudi pokušavali da nakvase odeću, košulje, majice, marame da bi se zaštitili od suzavca. Neki se povlače kroz Pionirski park ispred Predsedništva Srbije na ulicu Srpskih vladara. Deo demonstranata kreće se prema Slaviji, a drugi se spuštaju prema ulici Narodnog fronta, kuda ih prati suzavac nošen sasvim blagim povetarcem sa istoka. Neki odlaze u najboljem pravcu, u Tašmajdanski park, u susret blagom vetru. U park odnekud doleću patroni sa suzavcem. „Gde ovde zapadosmo“, viče neki mladić i staje iza drveta nasuprot Televiziji kao da želi da se zaštiti od kuršuma. Iz jednog vozila praćenog kolonom policajaca koje prolazi pored Pravnog fakulteta naniže prema Paliluli nasumice izbacuju suzavac u park. Manja grupa demonstranata nalazi rupu u ogradi tašmajdanskog stadiona. U Bulevaru jedan stari ugledni beogradski novinar posmatra zbivanja i kaže: „Oni neće otići bez krvi.“

Dok Radio Beograd u popodnevom dnevniku objavljuje da je grupa demonstranata pokušala da nasilno uđe u zgradu saveznog parlamenta, ali da je u tome sprečena, pred Skupštinom se odvija prava bitka. Velika grupa ljudi je oko 15.35 sati kroz prozor ušla u jugoslovenski parlament. Po priči Velje Ilića, neki momak pokušavao je da se popne uz gromobran, ali je navodno pao. Druga grupa demonstranata demolira nekoliko policijskih vozila u Kosovskoj ulici i pali jedan policijski automobil. Neko viče: „Beži od auta“, ali niko nikoga više ne čuje…

Gust oblak dima vije se iznad saveznog parlamenta čiji su prozori temeljno razlupani. To nije samo dim zapaljenih automobila već dolazi i iz Skupštine, iz podruma na levom krilu, u pravcu pošte, kroz nekoliko prozora na pročelju i na drugim mestima. Jedan bager, kako tvrde očevici, pokušava da probije rampu na ulazu u parlament, a građani su se rasporedili na stepenicama.

Oko hiljadu najupornijih demonstranata ostaje u blizini Skupštine SRJ i nakon što je policija čitav sat bacala toliko suzavca da to više nije bio samo hemijski rat, već kršenje ratnih običaja. Neki koji su čuli policijski radio saobraćaj kažu da su svojoj komandi javljali da im je ponestalo „hemije“. Ljudi se u dimu guše. Oko 200.000 tumara u okolnim ulicama, neki stoje, drugi beže, treći nadiru iz pozadine povicima: „Šta je, dokle ćete da bežite!“ Na Bulevaru jedan momak snažno udara u veliki bubanj od čijeg se „dum, dum, dum“ ježi koža. Trube, pištaljke, psovke. „Hoće Sloba da svi plačemo kad on odlazi!“, kaže s onom beogradskom jetkošću jedna sredovečna gospođa. „Jeste, mama, usrala sam se“, viče jedna plavojka u mobilni telefon. Posle su mreže bila tako zagušene da niko nikoga nije mogao da dozove. Jedan taksista po Terazijama je do osam uveče tražio ženu koju je izgubio u tri u dimu od suzavca. Na uglu Krunske i Velikog Miloša u tom trenutku neki mladić u besu počinje da lomi izlog lokalne podružnice Jugoslovenske levice. Razgnevljena masa će se vratiti na to mesto i u večernjim satima, kada su demolirana sedišta Gradskog odbora SPS-a, pa i vračarskog opštinskog odbora SPS-a, gde su navodno nađeni spiskovi batinaša koji su maltretirali građanstvo u predizbornom periodu. Kasnije se na zidu julovske podružnice našao i grafit: „Bežite, ili ubijamo!“ i još jedan – „Pišajte“.

Pošto su duže od sata izdržali tu kanonadu patrona sa suzavcem i nagledali se zlokobnih stubova dima, stotine hiljada ljudi vraća se na plato ispred savezne skupštine s povećanom količinom adrenalina, besa na granici destruktivnosti, koja je iz nekih razloga kasnije zakačila i Etnografski muzej, možda samo zato što se nalazi u sedištu SPS-a.

Oko 16 časova u saveznu skupštinu, u koju su se povukli policajci koji su je dotad čuvali, upada masa u veselom besu. Valjda su Vandali tako palili Rim. Iz desnog krila Skupštine vijori se gust, crni dim, a iza te zgrade gore najmanje dva policijska vozila. Iz DOS-a je neko pozvao vatrogasnu brigadu i pozvao demonstrante da naprave prolaz za vatrogasce. Gotovo sva stakla na skupštinskoj zgradi su polupana. Veliki broj demonstranata stoji blizu ulaza u skupštinu i otima se o glasačke listiće na kojima je zaokruženo ime Slobodana Mioševića. Gužva je tolika da su vašeg reportera, koji se sagao da dohvati jedan, oborili na zemlju. Unutar skupštinske zgrade momak s majicom bez rukava složio nekoliko fotelja i rezbarenih stolova. Neka gospođa traži neki suvenir za sebe. On odgovara da je to na gomili „zauzeto“.

Neki demonstranti su iz zgrade iznosili predmete, poput stolica ili pepeljara, jedan demonstrant je „za uspomenu“ uzeo nogu od jednog stola u skupštini. Dvojica mladića nose skupštinske fotelje, jedan od njih nosi plitki milicijski šlem na glavi i na njemu veliki skupštinski sat. Neko nosi fikus u saksiji, neko ram od slike, mikrofon i slušalice iz skupštinske sale i skulpture. Jedan čiča uprtio mali gornji skupštinski prozor. U saveznoj skupštini 5. oktobra oko 17.30 još traje pljačka. Iza skupštine je pet spaljenih kola policije, a demonstranti na zadnja vrata iznose flaše viskija, osvežavajuća pića, zejtin, šoljice za kafu, jedan građanin nosi fotelju na glavi, iznose se monitori kompjutera, vaze, slike i sve što ima neku vrednost. Ulaze u sve većem broju na prednja i zadnja vrata. U velikoj skupštinskoj sali isprevrtane su stolice, u skupštinskoj biblioteci demonstranti prevrću knjige, a sva vredna umetnička dela već su nestala. Jedna devojka ponosno pokazuje neki dokument iz pedesetih godina potpisana sa „Smrt fašizmu – sloboda narodu!“

Tolika jagma za reliktima vlasti, kao neko simbolično edipovsko rastrzavanje vladara. I gola osveta, i koristoljublje, i grabež, naravno.

Druga tačka sukoba bila je okolina Radio-televizije Srbije. Dimom i suzavcem ispunjeno je stotinak metara razdaljine između Skupštine, Pošte i Televizije, kao i mali park uz zgradu parlamenta. Bitka se prenela na Televiziju u čiji ulaz udara jedan bager o kome se već pišu ode. Slava pripada Čačanima, Kragujevčani tvrde da je bager njihov, a novinari su našli da je vozač iz Beograda. Pre početka sukoba, dok je kolona policajaca sa šlemovima i pancirima ulazila u zgradu televizije, komandir prvog voda mahao je zvečkom, novim simbolom demonstranata. Neka žena iz grupe od oko 120 zainteresovanih građana kaže glasno: „Kad će ovo da se završi, nisam spavala dve noći!“ Policajac joj odgovara: „Ja nisam spavao od Kosova!“

Oko 16.30 naš reporter, dolazeći od Taša pored Ruske crkve, vidi momke koji nose sada već trofejne policijske štitove, puške za ispaljivanje suzavca i automobile koji gore ispred Radovića. Neki viču: „Bežite, eksplodiraće!“ Drugi guraju automobile. Oko 17 časova zgrada Radio-televizije Srbije već uveliko gori, dok demonstranti bacaju kamenje. Odlučniji ulaze u prostorije te zgrade u Takovskoj ulici. Unutar zgrade naš reporter vidi krš i haos. Neki čovek nosi televizor dok se gajtan vuče za njim. Neki vode gologlavog policajca prilično razbijenog lica, koji drži pištolj obema rukama u visini pojasa. Dvojica pokušavaju da mu otmu pištolj, ali on ga ne pušta, i pored toga što su ga s leđa udarali pendrekom. Dok ga pojedinci, kao i ostale njegove kolege, pokušavaju da odbrane, svešteno lice na pozive da učini nešto ne reaguje.

Šest bornih kola, ofarbanih u zelene maskirne boje, projurilo je Takovskom ulicom. Ljudi koji su u tim vozilima takođe su odeveni u zelene maskirne uniforme, i iz pušaka ispaljuju suzavac. Prizemlje zgrade RTS-a je u plamenu, a stakleni zid puca od vatre. Ispred zgrade se nalazi svega desetak demonstranata, koji nose štitove, kacige i pendreke koje su zaplenili od policajaca.

Jednu spikerku RTS-a izvode iz televizije užasnutog lica po kome se grozno razmazala šminka. Neko joj udara šamar, drugi joj dovikuju vulgarnosti, dok dva momka drvenim batinama udaraju po kontejneru stvarajući zastrašujuću zvučnu zavesu. Reporter Bete video je nekoliko ljudi koji iz zgrade RTS-a, koja je u plamenu, beže preko krova. Novinar kulturno-zabavne redakcije Radio-televizije Srbije Zoran Jovanović, koji je izašao iz zgrade televizije pod naletom demonstranata, kazao je agenciji Beta da je grupa novinara informativne redakcije „među poslednjima napustila zgradu zahvaćenu plamenom“. Jovanović je ispričao da su iz zgrade RTS-a u Aberdarevoj ulici među poslednjima izašli novinari Sonja Đurić, Simo Gajin i Željko Avramović. Novinarka Spomenka Jović dobila je par udaraca od demonstranata. Simu Gajina je neko pljunuo. Novinari RTS-a izašli su iz te zgrade pokrivajući svoja lica kako ih demonstranti ne bi prepoznali. Direktor RTS-a Dragoljub Milanović, sudeći po nekim fotografijama objavljenim u dnevnoj štampi, je negde na Tašmajdanu oboren na zemlju i besomučno udaran.

Sudeći po iskazu jednog novinara RTS-a, demonstranti su razoružali oko 30 specijalaca koji su čuvali zgradu. Policajci su izašli iz zgrade RTS-a na sporedni ulaz. Desetak minuta posle 17 sati jedan policajac u maskirnoj uniformi, sa pancirom, stajao je u blizini ulaza u zgradu, rukovao se i ljubio sa građanima. Kod parka ‘Tašmajdan’ u centru grada parkirano je nekoliko bornih kola, a pripadnici MUP-a u maskirnim uniformama nose zastavu Srbije i otpozdravljaju demonstrantima.

U tim trenucima, mnogi demonstranti, na više mesta u poluprečniku od pola kilometra u centru grada, u rukama su imali motke, gvozdene štangle, palice, otete policijske pendreke, štitove i druge predmete, a od suzavca su se štitili maramicama i majicama obavijenim oko glave.

Stotinak policajaca na uglu Vlajkovićeve i Majke Jevrosime neprestano ispaljuju suzavac na demonstrante koji su u međuvremenu ušli u savezni parlament. U Vlajkovićevoj ulici, pored Skupštine, velika grupa demonstranata kreće ka policajcima, koji uzmiču ispaljujući suzavac. Neki policajac pred „Glasom“ vadi pištolj praveći njime krug oko sebe, kako on kruži tako ljudi zaležu. Neka žena užasnuta kaže: „Dokle je policija spremna da ide!“ Neki momak, kaže: „Ovaj ovde do prvog ulaza.“ Policajac je potom u gužvi koja ga je stigla dobio dosta batina. Pravi obračun demonstranata i policije traje kod SUP-a Stari grad u Ulici Majke Jevrosime. Čedomir Jovanović pregovara sa policajcima koji su se nakon sukoba sa demonstrantima povukli u zgradu SUP-a Stari grad u Ulici majke Jevrosime. Demonstranti su zarobili nekoliko pripadnika MUP-a. Jovanović je demonstrantima rekao da će policajci ostati u zgradi, ali da neće reagovati, na šta su građani burno negodovali. Demolirali su nekoliko vozila MUP-a, kao i nekoliko civilnih automobila. Na poslednjem spratu policijske stanice, po svedočenju reportera „Bete“, povremeno se pojavljuje jedan policajac u punoj opremi i sa gas maskom, kojem okupljena masa žestoko zviždi. Ispred zgrade gori automobil. Čitava ulica prekrivena je ogromnom količinom smeća. Demonstranti i dalje gađaju policijsku stanicu kamenjem, a nekoliko mladića u stanicu ulazi preko prozora na prvom spratu, odakle su bacali pancirne prsluke i pendreke. Jak požar zahvata i tu policijsku stanicu u večernjim satima. Nekoliko vatrogasnih kola pokušava da ugasi plamen. Demonstranti drže pod opsadom policijsku stanicu i uništavaju sva policijska vozila parkirana ispred SUP-a u Majke Jevrosime br. 30.

Jedan policijski oficir rekao je kasnije pred okupljenima ispred SUP-a Beograd da su demonstranti izneli i oružje – duge i kratke cevi iz policijske stanice u Ulici majke Jevrosime – nekih 300 komada.

Na Terazijama se demonstranti naročito ustremljuju na prodavnicu mirisa „Skandal“. I kad je sve odneto, navaljuju na zidove i ragastove. Na povike da prestanu, oni kažu da to pripada – Marku Miloševiću. Njemu je upućen i grafit koji je i sutradan stajao na zidu te nekada luksuzne radnje. Stradaju kiosci s cigarama i pićem.

Konferansije na improvizovanoj bini na terasi gradskog parlamenta saopštio je oko 17 časova da je komandir policijske brigade zatražio kontakt sa liderima Demokratske opozicije Srbije. Načelnik beogradske policije general Branko Đurić je liderima DOS-a rekao da će policija intervenisati samo u slučajevima zaštite objekata u gradu i sprečavanja kriminalnih radnji, saopštili su lideri DOS-a, nakon razgovora u policiji. Momčilo Perišić je rekao novinarima da je, dok je bio u policiji, telefonom razgovarao sa ministrom policije Vlajkom Stojiljkovićem, koji mu je to isto obećao. Perišić i Goran Svilanović, koji su zajedno bili na pregovorima u policiji, rekli su da Đuriću veruju, ali da Stojiljkovića žele da vide direktno – oči u oči… Njegov mandat biće jedno od pitanja oko koga će se dramatizovati stvari u srpskoj skupštini u ponedeljak 9. oktobra.

Do večeri vlasti gube nekoliko ključnih institucija. Radnici kuće „Politika“ rekli su pristalicama srpske opozicije, okupljenim ispred zgrade i u holu u prizemlju zdanja, da je „‘Politika’ slobodna“ i pozvali ih da ne demoliraju zgradu. Direktor je otišao, navodno zaboravivši tašnu. Iste večeri pojaviće se vanredno izdanje ovog lista više nego „dosovsko“. Deca vrište čitajući. Konferansijei slavodobitno pozdravljaju nove slobodne medije. Oni se takmiče u udvorištvu. Jedan čitalac „Novosti“ gleda u novine i, ne verujući, mrmlja: „A, to su sad ‘Novosti’… Sve ih prestiže Nova RTS, koju iz rezervnog studija pokreće neki od bivših radnika, ali pobednike slavi uz nedopustivo udvorištvo. Uvlakači im odma sjebaše renome u gradu“, primećuje jedan taksista. Razgovor s Koštunicom je bilo neprijatno slušati od „Vojo“, „istorijo“, „predsedniče“, i za ruke su ga vatali i po ramenu tapšali… Komentar iz čaršije: „U onom intervjuu sa Miloševićem, Vučela (Milorad Vučelić – op. aut.) delovao je kao čovek od integriteta u odnosu na ovo.“

Već u 19.15 dva kamiona sa kojih se pušta glasna muzika prolaze Ulicom srpskih vladara, praćeni velikom kolonom građana koji se vesele, zvižde i igraju uz muziku sa zvučnika. Sa terase Skupštine Beograda građanima okupljenim na platou obraća se Vojislav Koštunica koji, uz povike ljudi „Pobeda, pobeda“, naglašava reč „Mir!“.

Radnje u širem centru su zatvorene, mnoge izlepljene nalepnicama „zatvoreno zbog krađe“ ili „izdrži“. U Krunskoj ulici primećen je jedan demonstrant kako sedi u jednoj od onih otetih skupštinskih fotelja i pokazuje okupljenim građanima članak uganut tokom demonstracija.

Na pitanje novinara Bete kako se oseća kao pripadnik vlasti kojoj su gotovo svi otkazali poslušnost, funkcioner JUL-a Čerović je izjavio: „Eto, tako kao što ste i rekli.“

Zar je moguće da se takav režim sruši za dva sata tuče? Noseći stubovi starog režima urušavali su se jedan za drugim, baš kao što je to pokazivalo lice i mimika i „govor tela“ dojučerašnjeg velikog šefa i srpskog vožda Slobodana Miloševića, koji je tokom svog poslednjeg obraćanja naciji, 6. oktobra, neuspešno nastojao da pokaže da se sa činjenicama suočava pribrano i s dušom rasterećenom od narodne brige, da je „upravo dobio službenu informaciju“ da je konkurent pobedio, da smatra da se to mora poštovati (za krađu nije ni čuo niti je pominje), da je „uvek govorio“ da je za SPS dobro da bude malo u opoziciji, te da će se posvetiti svom unuku, malom simpatičnom Marku. Videlo se, jer nije mogao sakriti, da za vladaoca takvog profila gubitak moći predstavlja veću kaznu od svake druge.

Njegov izborni štab i privatizovane državne institucije, želeći da veštački produže njegov mit od koga su živeli kao imele na hrastu, ubrzale su moralni i faktički slom i vođe i moćnog i velikog aparata, za koji se sada postavlja pitanje da li će preživeti odlazak Slobodana Miloševića. Nekoliko dana pre raspleta bilo je jasno da je dokazano veliko krivotvorenje izbornih rezultata koje se više nikakvim sredstvima ne može zataškati, a detinjasto zataškavanje ubrzalo je političku revoluciju.

Na zastavi tog procesa koji će se kao uragan 5. oktobra sjuriti u centar Beograda bila je reč „Gotov je!“, koja je sadržavala želju da se jedan režim, zasnovan na laži i nasilju, baci na smetlište istorije, u mašinu za reciklažu. Njegov odlazak masa je slavila u penušavom raspoloženju, kao doček nove godine, ali ta egzaltacija izgleda da nije zaustavila težnju građana koji su se sada legitimizovali kao pripadnici jedne prave političke zajednice, pokazali odlučnost i euforiju srećno kombinovanu sa opreznošću. Oči demonstranata nekako se često, posle svega, okreću ka predsedništvu Srbije, ka petokraki na njenom vrhu i ka zgradi Skupštine Srbije, bastionu stare vlasti. Politikolog Vladimir Goati kaže vašem hroničaru u nedelju ujutro, kada i nastaje ovaj tekst, kako je ovo što se dosad desilo zapravo još samo nezavršena mirna revolucija, i da tok zbivanja još nije ireverzibilan. Po njegovoj dijagnozi, snage starog poretka se konsolidovano povlače na nove položaje…

To se u subotu uveče moglo videti tokom konstituisanja novoizabrane Skupštine SRJ. Videlo se kako pripadnici srbijanske vladajuće partije, mada očigledno potišteni, računaju da uz malo opstrukcije ublaže pritisak i da kasnije uz pomoć manjinskih Crnogoraca ponovo osvoje federalnu vlast. Posle možda dva sata nagađanja vaš hroničar je imao osećaj da će se uskoro pred Centrom „Sava“, u kome je Skupština zasedala, opet čuti pištaljke. U Beogradu, pred demoliranim zdanjem Skupštine SRJ, u to vreme održavao se koncert i moglo je da se desi da neko prekine muziku i pođe u Centar „Sava“, da javi da je „garda umorna“. Izgleda da je tokom tog događaja bilo i novih napada na sedišta SPS-a u unutrašnjosti. Revolucionarni metež je ulazio u proceduralne vode na takav način da je to moglo da odvede novoj destabilizaciji. Da je neko te večeri krenuo ka Centru „Sava“, utisak vašeg reportera je da bi se pokunjeni poslanici bivšeg establišmenta brzo razbežali, skupština bi ostala nekonstituisana i ostalo bi stanje dvovlašća, opasne konstitucionalne anarhije.

Profesor Pravnog fakulteta Kosta Čavoški upozoravao je tog dana u članku za Analitički servis beogradskog Medija centra da postoji opasnost od dvovlašća pošto se sve odluke u saveznoj skupštini donose apsolutnom većinom od ukupnog broja poslanika. To znači da na okupu – i unisoni u glasanju – moraju biti bar svi poslanici DOS-a iz oba Veća i još tridesetak poslanika iz Crne Gore da bi se Skupština mogla konstituisati, poslanicima verifikovati mandati, izabrati predsednici i potpredsednici Veća, pa bi onda Koštunica položio zakletvu, odredio mandatara Vlade koji bi odmah sastavio listu ministara, da bi oni potom bili prihvaćeni u oba veća. Čavoški je predlagao da se, u slučaju da se ne može obrazovati ustavna i zakonska vlast, preuzme rizik i da se organizuje privremena vlast. Čavoški predlaže da se formira privremena, odnosno tzv. komesarska vlada za republičke poslove u Srbiji.

Ispod površine ipak nije bilo tako neizvesno, pošto je i novi predsednik Vojislav Koštunica već, što bi Rusi rekli, bio „dejstviteljni“ i njegovu su faktičku vlast prihvatili svi relevantni ustavni i vanustavni činioci. On je već 6. oktobra ušao u predsednički kabinet u zgradi SIV-a na novom Beogradu, u prostoriju u kojoj je radio Dobrica Ćosić, preveliku sobu u prevelikom zdanju koja, kako izjavljuje Koštunica, ima jedan kvalitet – gleda na reku. Po posetama ruskog ministra spoljnih poslova Ivanova, a naročito grčkog Papandreua, po prisustvu diplomatskog kora, jasno je bilo da on ima i međunarodno priznaje.

I pre početka te inauguracije bilo je prilično jasno da nove političke snage već kontrolišu ključne funkcije u državi: novac, carinu, vojsku, policiju, verovatno i tajnu policiju. Da li je to bila dobrovoljna ili u nekoj meri iznuđena lojalnost, da li je podzemna bitka bila možda dramatičnija od ove javne, pisaće knjige memoarske. Zna se da se Vuk Obradović 5. oktobra 2000. po drugi put obratio otvorenim pismom poručivši: „Samo slep čovek danas ne vidi gde je narod i kako se može biti na njegovoj strani… Naša komunikacija je završena… Neka ti je Bog na pomoći.“

Vojislav Koštunica je dvadesetak časova pre inauguracije dao umirujuću izjavu za javnost u kojoj je saopštio da je s bivšim predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem razgovarao lično, da ima dokaze o lojalnosti vojske i da neposredne opasnosti od eventualnog očajničkog pokušaja zapravo više nema.

Da se nešto interesantno događalo i u senci govori onaj trenutak kada dosadašnji šef jugoslovenskih carina Mihalj Kertes izjavljuje u kameru novog RTS-a da su „dosovci“ s njim lepo postupali, a za drugo moli da ga sad ne pitaju. Posle se u vezi s tim pominjala dokumentacija spasena od uništenja i oružje, uključujući i snajperske puške. Bilo kako bilo, generali Ojdanić i Pavković i ostali u svečanim uniformama među prvima su ušli u salu u kojoj je održavana zajednička sednica oba, upravo konstituisana, skupštinska veća i na kojoj je Koštunica položio zakletvu i ispovedno završio da zaista voli svoju zemlju Saveznu Republiku Jugoslaviju. Pre početka sednice Momčilo Perišić, koga je prošli režim lišio generalskog čina, na upitni pogled vašeg reportera samo važno namiguje desnim okom.

Stvar se možda lomila dok su Beograđani bili na ulicama, tada već kao čuvari pobede, u jednoj pomalo razuzdanoj noći punoj apela (gradonačelnika Beograda Milana St. Protića i drugih) da se prekine s razuzdanošću. Nebojša Čović se jednog trenutka pojavio na ekranima da u ime kriznog štaba DOS-a ozbiljno upozori da će biti kažnjen svako ko pljačka. Delovali su već kao vlast.

Koštunica je tokom kulminacije krize uputio otvoreno pismo Slobodanu Miloševiću, u kome se kaže: „I na takvim, neslobodnim izborima, meni su građani iskazali poverenje. Verujte mi, bolje bi bilo da to priznate – za Srbiju, Jugoslaviju, za narod, Balkan, Evropu, ali i za svakog građanina naše zemlje, uključujući i Vas i mene. Srbiji, celom našem narodu, zaista je dosta sukoba, patnji i stradanja. Zaslužujemo bolje.“

U četvrtak 5. oktobra u 15 časova isticao je ultimatum Slobodanu Miloševiću da prizna izborni rezultat. On se, očito, još dvadesetak sati inatio dok mu pocrnelu dušu nije pritislo isto ono sumorno osećanje koje je zahvatilo i gospodina Čerovića i mnoge druge. Bez njega će ova zemlja biti, kažu nagoveštaji, bolja. On, koji je građanima Srbije bio prepreka na putu u normalan život, završava svoj mandat kao negativna ličnost koju traže razni sudovi, s velikom verovatnoćom da to i istorija potvrdi. Međutim, njegovim odlaskom demokratske snage, koje sada preuzimaju odgovornost, gube i jedan veliki izgovor, i njihove slabosti i sramote sada će biti bez velikog smokvinog lista.

( Veliki preokret, Vreme broj 510, 12. oktobar 2000.)

( Videti takođe: Knjige: Desna deca levih roditelja, str. 285-299)