Velika zelena gužva

Kao da su, sa protokom vremena i jačanjem autokratskog režima Aleksandra Vučića, građani oguglali na sve očiglednije razaranje vladavine prava, ukidanje medijskih sloboda, kriminalizaciju društva i korupciju. Možda se to samo čini, možda će njihovo nezadovoljstvo jednog trena eksplodirati – ali je danas teško zamisliti da bi ove teme mogle da proizvedu tako brojne i tako rasprostranjene građanske demonstracije poput ekoloških protesta koji se skoro svakodnevno održavaju širom zemlje i koji odišu žestokom energijom i golemim entuzijazmom.

Da li je naprednjačka vlast zaista „prešla crvenu liniju“ kada je, onako bezdušno kako to samo ona zna, radi ekonomskog razvoja, rasta BDP-a i sopstvenog profita, nasrnula na životnu sredinu? Da li su se građani najzad aktivirali kada su shvatili da je đavo odneo šalu i da će (ne)činjenje vlasti ozbiljno ugroziti njihovo i zdravlje njihove dece? Kako bilo, ekološki pokreti i inicijative koje poslednjih godina izranjaju po Srbiji postaju bitna politička činjenica koja počinje ozbiljno da nervira režim koji ih je prvo ignorisao, a sada ih na različite načine i uz pomoć poslušnih medija dezavuišu. Moru „slavnih“ misli premijerke Brnabić pridružila se ovih dana izjava da su ekološki pokreti „ludistički“ i da sprečavaju razvoj zemlje, a već neko vreme traje naprednjački atak na ove inicijative, uz pomoć dobro oprobanog recepta – povezivanja ekoloških protesta sa „opasnim“ opozicionim političkim partijama i njihovim liderima.

Upravo je veliki broj ovih inicijativa i građana okupljenih oko njih veoma osetljiv na dovođenje u vezu sa opozicionim političkim partijama, pa čak odbijaju da svoje aktivnosti nazovu politikom, ne shvatajući da se problemi koji su nastali nakaradnom politikom – jedino politikom mogu razrešiti. Posledica je to ne baš visoke senzibilisanosti građana za političke stvari (neki bi to nazvali političkom nepismenošću), ali i dugotrajne, veoma dobro smišljene, dehumanizujuće kampanje koju naprednjaci vode protiv opozicije, a koja je i te kako imala uspeha – ljudima je ogadila političko delovanje, što je i bio cilj. Ruku na srce, posledica je to i nesposobnosti opozicije da na aktuelne političke i društvene teme da valjan odgovor, što zbog nedostatka novca i ozbiljnih organizacionih kapaciteta, što zbog posvemašnje „autističnosti“, odnosno opterećenosti literarnim liderskim sujetama, međusobnim svađama i pozicioniranjem za vreme koje možda nikada neće ni doći.

Pokušaji opozicionih stranaka da kapitalizuju ekološki bunt građana prolaze bez većeg uspeha. Recimo, nedavni protest protiv zrenjaninsko-kineske fabrike guma Linglong – mnoge je građane demobilisao, to jest odbio zbog toga što su na njemu govorili pripadnici stranaka, na čelu sa predstavnikom ultradesnog i proruskog pokreta „Oslobođenje“, kojeg vodi Mlađan Đorđević. Sa druge strane, nedavni uspeh nezavisnih i nestranačkih kandidata na izborima za mesne zajednice – koji su u nekim delovima grada Novog Sada „počistili“ naprednjake i pored njihovog izbornog „inženjeringa“ koji podrazumeva kupovinu glasova, zastrašivanje političkih oponenata i druge svinjarije – direktno je vezan za delovanje zelenih inicijativa u ovom gradu i otklon od političkih partija. Sviđalo se to nama ili ne, tako sada stvari stoje.

Postavlja se dakako pitanje da li se tzv. ekološka revolucija u Srbiji može valjano politički valorizovati i da li može biti važan faktor ako ne u rušenju, ono u destabilizaciji Vučićevog režima. Da li se ta šarolika i konfuzna energija bunta može na neki način objediniti i pretvoriti u nekakvu veliku zelenu stranku ili koaliciju koja može ostvariti validan izborni uspeh? Neki ekološki aktivisti – među njima i oni koji se gade politike – najavljuju učešće na izborima, ali bez stranaka. Sa druge strane, svedoci smo rađanja i konsolidacije raznoraznih zelenih političkih stranaka i pokreta.

Iako zeleni nikada nisu u Srbiji ostvarivali značajniji uspeh na izborima, iako su to bile stranke veoma, veoma ograničenog dometa i nevelikih ambicija, sada se na ovom političkom spektru stvara prilično velika gužva. Razlog za to se verovatno ne krije samo u pojačanoj ekološkoj svesti građana već i u talasu uspeha zelenih stranaka na Zapadu koje doživljavaju istorijski uspon, i koje podržavaju ekološke političke inicijative u našoj zemlji. Donedavno su istraživanja javnog mnjenja u Nemačkoj govorili da bi sledeća kancelarka ove moćne i na ovim prostorima uticajne zemlje mogla doći iz redova Zelenih, a sada su za to šanse – opet prema istraživanjima – nešto manje. Svejedno, Zeleni će u ovoj državi biti nezaobilazan faktor u formiranju nove vlade, što će svakako imati posledice na politička zbivanja na Balkanu.

GOMILANJE ZELENIH STRANAKA I POKRETA

Nedavno je u Beogradu promovisan politički pokret „Akcija“, koji je okupljen oko „Zelenog dogovora za Srbiju“. Na čelu pokreta se nalazi bivši gradonačelnik Šapca i lider partije Zajedno za Srbiju Nebojša Zelenović, koji je dugo i predano radio na stvaranju zeleno-leve stranke koja ima pretenziju da postane deo evropske zajednice eko-stranaka. Tu je, naravno, i pokret Ne davimo Beograd, koji se – iako prilično lokalno fundiran – takođe nalazi na zeleno-levim pozicijama i koji je već ostvario dobru saradnju sa sličnim organizacijama u regionu i Evropi. I koji radi na tome da svoje delovanje proširi na celu zemlju. Svedoci smo da se u poslednje vreme aktivirala i Zelena stranka Gorana Čabradija, koja je ranije sarađivala sa Vučićevim režimom, a na prethodnim izborima je učestvovala u koaliciji sa Novom strankom na listi „Neka maske padnu“ i doživela pravi fijasko. Podsetimo i da je Stranka slobode i pravde nastala preimenovanjem Zelene ekološke partije Dejana Bulatovića, koji je sada potpredsednik Đilasove stranke; SSP nema jako izraženu ekološku dimenziju delovanja, ali je svakako i ova stranka zainteresovana za glasače sa ovog političkog spektra. Ako tome dodamo i narečeno moguće udruživanje raznih ekoloških i građanskih inicijativa koje planiraju da nestranački izađu na izbore, jasno je da će građani Srbije koji drže do životne sredine imati za koga da glasaju.

Za sada je prilično nejasno da li se sve ove ili bar neke zelene organizacije mogu ujediniti i zajedno nastupiti na izborima. Poznajući našu političku scenu, pre će biti da je odgovor – ne, te da ćemo imati nekoliko zelenih „kolona“ na izborima. Iako je bilo govora o zajedničkom delovanju Zelenovićevog pokreta i pokreta Ne davimo Beograd, za sada je upitno da li će se ta saradnja i ostvariti.

Radomir Lazović iz Ne davimo Beograd kaže za „Vreme“ da su sa Zelenovićem „otvorili saradnju oko tri tačke koje se tiču lokalnih problema, novih ljudi u politici i okretanja ka zapadu“ i da će se tek videti da li će ta saradnja rezultirati i zajedničkim izlaskom na izbore. Kaže da očekuje da ih Zelenovićev pokret podrži na predstojećim beogradskim izborima.

„Ne davimo Beograd je otvoren za saradnju sa svim pojedincima i organizacijama koje u prošlosti nisu imale vodeću ulogu u siromašenju našeg društva, razaranju institucija ili kontroli medija. Smatramo da bi bilo dobro da se slične organizacije okupljaju i zato pozivamo sve one kojima je stalo do našeg grada, okruženja u kome živimo i dostojanstvenog života građana da podrže našu platformu ‘Za dobar grad’“, kaže Lazović.

SELIDBA U SFERU EKOLOGIJE

Politički analitičar Dejan Bursać u razgovoru za „Vreme“ ističe da su ekološka pitanja i ekološki pokreti aktuelni iz dva razloga. „Prvo, objektivno, vidljivi su problemi u ovoj oblasti širom Srbije, koji počinju da utiču na sve veći broj građana. Od zagađenja vazduha, uništavanja zaštićenih područja, seče šuma, pa do mini-hidroelektrana, investitora koji ne poštuju propise o zaštiti životne sredine ili Vlade koja ‘gleda kroz prste’ takvim investitorima jer se uklapaju u proklamovanu ekonomsku politiku. Sa druge strane, imamo takvu političku situaciju u kojoj je suzbijen politički ili čak društveni aktivizam u gotovo svakoj važnoj temi koja bi mogla biti poprište društvenog konflikta ili rascepa, pa su mnoge organizacije i pojedinci svoje delovanje ‘preselili’ u oblast ekološkog“, kaže on i dodaje da ćemo, kako ova tema bude dobijala na značaju, videti „slične pokušaje suzbijanja prostora i po pitanju ekologije“.

Politikolog Goran Kaluđerović smatra da „ekološku revoluciju“ treba posmatrati na dva nivoa. Prvi nivo je pobuna „usamljenog i često nemoćnog pojedinca čija je reakcija spontana i tiče se konkretnih uslova življenja koji su mu bitno narušeni“. Drugi vid reakcije građana je preko strukturisanih organizacija kakve su Ne davimo Beograd, Zelena stranka, kao i Zelenović „sa nesumnjivim političkim iskustvom“, koji se svojim delovanjem žele smestiti na levom spektru političkog i ideološkog delovanja. „Ovakva reakcija građana na pitanja životne sredine može se tumačiti kao otpor čvrsto ščepanom životu od vladajuće koalicije, koja je suzila prostore slobode i sistemski uništile nade, sve do momenta kada je ugrožena i gola egzistencija građana uništavanjem prirodnog okruženja“, kaže on.

Bivši premijer Vojvodine, danas predani analitičar političkih prilika u zemlji Bojan Pajtić kaže da su zeleno orijentisane organizacije dobile vetar u leđa usled činjenice da stranke i pokreti kojima je ekologija primarna tema dobijaju sve veću podršku građana širom Evrope.

„Kada na to dodamo činjenicu da je u Srbiji u prethodnoj godini bila dvostruko veća smrtnost zbog posledica zagađenja vazduha nego zbog korone, jasno je da postoji potreba da se ‘zelena platforma’ snažnije artikuliše. Međutim, iako bi izlazak na izbore ovakvih organizacija mogao da animira deo apstinenata, one, po mom mišljenju, ipak nemaju potencijal da ozbiljnije poljuljaju Vučićev režim. Prvi razlog je to što je mogućnost bilo kakvog opozicionog delovanja limitirana medijskom blokadom, kupovinom glasova i prinudom u javnom i privatnom sektoru da se glasa za aktuelni režim. Drugi razlog leži u izrazitoj heterogenosti grupacija i pojedinaca koji pripadaju ovom korpusu. Neki od njih su konstantno godinama opoziciono orijentisani, neki pojedinci su pripadali SNS, neki su bili u koaliciji sa njima. Jedni se gnušaju svakog ko je ikada bio deo izvršne vlasti, a drugi su bili nosioci odgovornih pozicija pre dolaska na vlast Vučićeve stranke. Treći razlog je to što su organizacije čiji se program zasniva na zelenoj platformi po definiciji pozicionirane na levom centru na kojem se već takmiči veliki broj ‘igrača‘, pri čemu su birači koji inkliniraju toj orijentaciji već opoziciono orijentisani i prilično motivisani da izađu na izbore“, kaže Pajtić u razgovoru za „Vreme“.

Za politikologa Duška Radosavljevića zelene inicijative su „više nego dobrodošle“ na političkoj sceni Srbije, koja je „prilično zakrčena desnim, konzervativnim, klerikalističkim i ultranacionalističkim opcijama, usled fatalnog nedostatka levičarskih opcija“. „Sve te desne opcije dosta uspešno slušaju ‘zov vremena‘, koji je u suštini neoliberalan, dok sa druge strane imamo umrtvljenu i skoro išžezavajuću građansku opciju, sa temama koje nisu dovoljno primamljive za grupacije birača koje bi njih trebalo da podrže. Tema očuvanja prirode jest prvorazredni politički projekat, tema koja bi morala biti kapitalizovana u političkoj borbi. Koliko su pomenute opcije to u stanju, teško je tačno utvrditi, jer u Srbiji prava politička pitanja ne da nisu na dnevnom redu, nego se ona izbegavaju, na njih niko nema pravog odgovora, jer ona nisu od značaja za kreatore političkih ponašanja i života zemlje uopšte. Zato, ne samo zaštita životne sredine nego i mnoge druge teme moraju da budu sakrivene, jer režim nema šta da ponudi kada bi se vodila zbiljska bitka idejama, projektima, vizijama i sa predlozima za istinsku razvojnu politiku države. U toj situaciji, svaka ekološka inicijativa je dobra, problem mogu biti samo ličnosti koje je zagovaraju, odnosno, kvalitet robe koju oni nude, snaga njihovih organizacija i način artikulacije njihovih politika“, kaže Radosavljević za „Vreme“.

UTICAJ SA ZAPADA

Zelene stranke na zapadu, iako nastale pre nekoliko decenija iz borbe građana za zaštitu životne sredine, u međuvremenu su formulisale svoje ukupne politike i jasno se, programski, odredile prema svim društvenim fenomenima. U tom smislu, u Srbiji vlada prilična konfuzija, pa među viđenijim ekološkim aktivistima ima i onih levo orijentisanih, ali i onih koji baštine antizapadnu kulturu i koji su skloni raznim teorijama zavera. Dimitrije Milić, spoljnopolitički analitičar organizacije Novi treći put podseća da zelene opcije u Zapadnoj Evropi predstavljaju trenutno jedinu vitalnu levu opciju i da su kulturološki progresivne i kosmopolitske. Kaže da su, kao takve, najjače u velikim urbanim centrima i među visokoobrazovanima, slabije među radnicima, „što i hrvatski primer potvrđuje“. „U Srbiji nema tako dobro organizovanih i disciplinovanih zelenih stranaka, već više lokalnih pokreta koji bi to mogli da postanu. Oni mogu napraviti zapažen rezultat u nekoliko urbanih centara, međutim ne mnogo više. Srbija je konzervativno društvo, a među siromašnijim biračima ekološka pitanja su luksuz. Slična je situacija sa zelenim strankama u bivšim socijalističkim državama u Centralnoj i Istočnoj Evropi“, kaže Milić.

Bursać smatra da će zelene političke opcije u Srbiji, ukoliko se etabliraju u partijskom sistemu, vremenom „izgraditi koherentnu politiku koja se tiče širih društvenih pitanja“. „Sa druge strane, da bi takve stranke i pokreti stekli veću popularnost, potrebni su određeni socioekonomski preduslovi, koji su uglavnom ispunjeni u zapadnim društvima. Pre svega, ekologija je ‘zanimacija’ za urbaniju, obrazovaniju i ekonomski nezavisnu srednju klasu, tj. za društvene grupe koje su dugoročno rešile bazične životne probleme i sada mogu da razmišljaju o poboljšanju kvaliteta životne sredine. Nisam siguran da je biračko telo u Srbiji pogodno za dublje ukorenjivanje zelenih stranaka“, kaže Bursać.

Radosavljević podseća da su zelene partije i pokreti na Zapadu svoje bitke započeli početkom osamdesetih prošloga veka i da su u međuvremenu razvili svoje politike i postali bitni igrači koji utiču na procese u svojim zemljama. „Zelena opcija za njih nije bila druga, treća, ili peta u nizu političkih partija, kao za neke aktere kod nas, oni su svoje angažmane u politici započinjali kao istinski zeleni aktivisti, kojima ova opcija nije bila utešna, slamka spasa, ili način za preživljavanje u politici. Zato su mnoge od njih i participirale u vlasti, bile blizu vlasti, ili ostale dosledni kritičari neoliberalne politike svojih vlada. Tako su uspeli da delovi njihovih politika budu prihvaćeni i od političkih oponenata, što je takođe uspeh njihove politike. Kod nas je to sada pomalo i moda, politička iznudica, kako bi razvukli opoziciono telo, koje je i samo, nalik vladajućim partijama, još suviše pomereno udesno. Tako su neki opozicioni prvaci, tražeći sebi mesta, a imajući u vidu savremene trendove sa Zapada, pomislili da će ovo biti dobitna kombinacija za njih“, kaže Radosavljević.

Za Pajtića je svaka inicijativa koja ima potencijal da ubedi deo apstinenata da izađe na izbore i da iznedri još jednu opozicionu listu koja bi prešla cenzus – dobrodošla. „Čini se da zeleno orijentisane organizacije imaju određeni domet. Uslov da taj potencijal bude realizovan u korist građana Srbije jeste da se na zelenim listama nađu zaista dosledni opozicionari, a ne dojučerašnji članovi ili koalicioni partneri SNS-a, jer ćemo, u suprotnom, svedočiti rađanju novog

SPAS-a“, zaključuje on.