Vazduh u Beogradu ubija – ko je odgovoran?

Vazduh je smeša gasova bez ukusa, mirisa i boje, koja nas okružuje i daje nam mogućnost da dišemo i živimo na ovoj planeti. Kao takav, vazduh nema mogućnost da nešto čini ili ne čini. Kada je vazduh zagađen, tome je doprineo onaj ko je zagađivao i onaj ko nije sprečavao zagađenje. Otuda je konstatacija da vazduh ubija, bez pitanja ko je za to odgovoran, besmislena.

A vazduh u Beogradu zaista ubija. Prema istraživanjima Svetske zdravstvene organizacije (SZO) i Instituta za javno zdravlje „Milan Jovanović Batut“ (Batut), u 2016. godini u Srbiji je 6600 ljudi prerano umrlo od zagađenja vazduha. Od toga, samo od izloženosti zagađenju česticama PM2.5. u Beogradu godišnje prerano umre 1796 ljudi. Ne računajući druge izvore zagađenja!

U narednih deset godina, ukoliko zagađenje vazduha ostane na ovom nivou, SZO i Batut procenjuju očekivanih 75.000 izgubljenih života samo u Beogradu.

U prethodnih pet godina (2015–2019), kada je i aktuelni Plan kvaliteta vazduha za grad Beograd usvojen i (ne)primenjivan, grad Beograd je konstantno bio u trećoj kategoriji kvaliteta vazduha, odnosno vazduh u Beogradu je bio „prekomerno zagađen jer su prekoračene granične vrednosti za jednu ili više zagađujućih materija„.

Beograd je okružen termoelektranama, najvećim zagađivačima u Evropi. U 2018. i 2019. godini, iz termoelektrana u vlasništvu Elektroprivrede Srbije (EPS) emitovano je oko šest puta više sumpor dioksida nego što je dozvoljeno. Iskazano u tonama sumpor dioksida, EPS-ove termoelektrane su godišnje emitovale oko 300.000 tona, a dozvoljeno je ne više od 54.000 tona godišnje.

Prema istraživanju Alijanse za zdravlje i životnu sredinu (Health and Environment Alliance – HEAL), zagađenje koje potiče iz termoelektrana „Nikola Tesla“ i Kostolac dovodi do 1940 preranih smrti u Evropi i na Zapadnom Balkanu i stvara godišnje troškove u zdravstvenom sistemu od oko četiri milijarde evra. Ni o tome se u Srbiji javno ne govori.

NOVI PLAN KVALITETA VAZDUHA

Pitanje odgovornosti se mora postaviti, jer izbegavanje odgovornosti je preludij za novu desetogodišnju ekološku tragediju. Oni koji nisu bili sposobni da reše problem zagađenja, ne smeju dobiti carte blanche za narednih deset godina nečinjenja i neodgovornosti. A upravo to može da nam se dogodi ako dopustimo da vlast u Beogradu izradi i usvoji novi plan kvaliteta vazduha bez učešća nezavisnih stručnjaka, zdravstvenih radnika koji nisu spremni da saviju kičmu pred političkim autoritetima, civilnog društva i samih građana.

Novi Plan kvaliteta vazduha, koji će važiti u narednih deset godina, već je u izradi. A ni o tome se javno ne govori. Posao izrade plana dobio je Gradski zavod za javno zdravlje, kao jedini ponuđač na javnom nadmetanju. Plan će usvojiti gradska skupština, a sprovodiće ga isti oni pojedinci i institucije koji su neuspešno sprovodili prethodni plan. Ukoliko građani Beograda na to pristanu.

Ako gradska vlast, koja je bila odgovorna za sprovođenje Plana kvaliteta vazduha od 2016. do 2020. godine, ne položi račun za nečinjenje i neuspeh, nemamo razlog da očekujemo pozitivniji ishod u narednih deset godina. Ukoliko neuspešna gradska vlast ne plati račun, dug njihovog nečinjenja platiće građani svojim novcem, zdravljem i životima.

Kako da otvorimo ovo pitanje odgovornosti? Najpre, neophodno je da gradonačelnik, zamenik gradonačelnika kao siva eminencija i simbol političke moći u Beogradu, kao i sekretarka Sekretarijata za zaštitu životne sredine, objasne šta su to u prethodnih pet godina uradili, a pre svega šta nisu uradili. Da li su i kako sproveli mere iz prethodnog plana? Jesu li te mere imale smisla i efekta? Neophodno je da čujemo odgovore na neka od sledećih pitanja:

– Da li su sve opcije koje je grad predložio u prethodnom planu usvojene na osnovu analize dobiti i troškova i da li su zaista bile izvodljive u pogledu ciljeva plana, a cilj je, da podsetimo, svođenje zagađenja vazduha na nivoe ispod utvrđenih graničnih vrednosti. Ovo pitanje se posebno odnosi na intenzivnu gasifikaciju u sistemu daljinskog grejanja na uštrb upotrebe dostupnih obnovljivih izvora energije i unapređenja energetske efikasnosti. Ko od toga ima korist? Kompanije koje trguju gasom ili građani koji plaćaju izuzetno skupu cenu grejanja?

– Da li je tačno da mere koje su predviđene Planom iz 2016. godine nisu dale rezultate? Ako nisu, zbog čega nisu?

– Zašto u važećem Planu nisu utvrđeni precizni indikatori i precizni vremenski rokovi, kako bi praćenje uspešnosti u realizaciji plana zaista i bilo moguće?

Vazduh ne ubija, vazduh je samo vazduh. Ubija neodgovornost.