U utorak je ceo centar Beograda bio u haosu samo zato – ispalo je – da bi se Milorad Ulemek, Zvezdan Jovanović i Dušan Krsmanović malo prošetali po svežem vazduhu izvan dvorišta Centralnog zatvora. Pravljen je uviđaj na kome se merilo ono što je odavno poznato
Ceo taj cirkus na koji su potrošene velike pare i još više živaca javlja se na prvi pogled kao suvišan i teško objašnjiv. Međutim, sudija Marko Kljajević koji predsedava većem Posebnog odeljenja Okružnog suda za organizovani kriminal (Specijalni sud), većem koje sudi zaverenicima i atentatorima na premijera Zorana Đinđića, udovoljio je tako zahtevima optuženih i njihovih branilaca da se – u svetlu dopunskog veštačenja Saveznog kriminalističkog instituta iz Vizbadena – izmere određene udaljenosti od V ulaza u Vladu Srbije (Nemanjina 11) pa do bivše zgrade u vlasništvu Ministarstva odbrane u Nemanjinoj 9 i do još nekih lokacija, uključujući i čuvenu Birčaninovu 6, odakle je Zvezdan Jovanović hteo da puca na Đinđića (ali je odustao, iz raznih razloga). Posle je ispalo da se iznova merilo rastojanje i do gornjeg sprata Gepratove 14, odakle je Zvezdan, kako sam kaže, pucao na premijera.
Za razliku od Umke, gde se zgrade pomeraju veoma brzo ka reci Savi, zgrade u Nemanjinoj i Birčaninovoj nisu pokretne; one stoje tu gde su još od 12. marta 2003. Već 13. marta izmerene su udaljenosti od mesta gde je premijer Đinđić smrtno pogođen, a Milan Veruović teško ranjen. Pošto tačan položaj premijerovog automobila BMW nije bilo moguće odrediti, kao ni tačne položaje premijera i Veruovića u kritičnim trenucima (razlike u procenama su oko nešto manje od tri metra tamo-amo), moguće udaljenosti do prozora u Gepratovoj procenjene su na 129 do 132 metra. Sa Zvezdanove tačke gledišta, to jest iza okulara snajperskog optičkog nišana, ta tri metra nisu značila ništa. Njegova puška „Hekler und Koh“, model G-3, kalibra 7,62 X 51 mm (NATO) ima optički nišan uredno upucan i podešen na korake od po sto metara; stavio ga je na 200 m i pogodio obojicu. Šta sad tu ima da se meri?
Ima. Naime, advokati odbrane optuženih zaverenika – uz odgovarajuću žestoku medijsku podršku – uporno su tvrdili razne stvari: da je tu bio i drugi strelac; da je ispaljen treći, četvrti itd. (adv. Nenad Vukasović, branilac Zvezdana Jovanovića) metak, ali da nijedan nije ispalio Zvezdan; da je pucano iz Birčaninove 6, mada optuženi i svedoci lepo kažu da su od te lokacije bili odustali još početkom marta 2003. iz raznih taktičkih razloga; između ostalog, bila je predaleko i ugao nišanjenja bio je preuzak (vreme za gađanje bilo bi prekratko). U očajničkom naporu da spasu ono što se spasti ne može, advokati odbrane i njihova medijska podrška, ideološki motivisana i u službi izvesne političke opcije na vlasti, pribegavali su opsenama, teorijama zavere (najnovija: Interpol je deo zavere, jer pominje Legijine lažne pasoše), fantastičnim konstrukcijama i običnom bezobrazluku. U tako veštački napumpanoj atmosferi, sudija Marko Kljajević pristao je da zatraži i dopunsko veštačenje Saveznog kriminalističkog instituta iz Vizbadena, ne bi li do kraja razjasnio inače nebitne razlike u nalazima naših veštaka (dr Dunjića, sudska medicina i ing. Kunjadića, balistika) i nemačkih stručnjaka.
Dopunsko veštačenje iz Vizbadena stiglo je, prevedeno je i potvrdilo je da su dr Dunjić i ing. Kunjadić bili u pravu, a to su im nemačke kolege gospodski i priznale. Nikakvih, dakle, suprotnosti nije bilo; štaviše naprotiv: ljudi i kolege su se u svemu složili. Savesni Nemci su – da bi dotle stigli – napravili seriju složenih eksperimenata: ispalili su iz iste takve puške desetine metaka (većinom posebno punjenih, laborisanih) u razne podloge koje najbolje simuliraju ljudsko tkivo i kamen dovratka V ulaza u Vladu. Sve su to snimali superbrzim kamerama, pa se vidi kako koji metak udara u šta i kuda se sve odbija; pa su analizirali specijalnim kompjuterskim programima; pa je sve to koštalo srbijanske poreske obveznike najmanje jedno 200.000 evra, samo da se advokati odbrane i Nikola Vrzić umire. E, sad još traže i da im ti isti veštaci iz Saveznog kriminalističkog instituta dođu na noge, ne bi li ih oni, ovdašnji eksperti za spoljnu i terminalnu balistiku, nešto još i priupitali, jer da im nije jasno.
Dopunsko veštačenje iz Vizbadena, međutim, sasvim je jasno. Na 38 strana sa slikama i dijagramima sve se lepo vidi. Najbolje se vidi iz zaključaka: projektili kojima je Đinđić usmrćen, a Veruović ranjen došli su iz Gepratove 14; „Na osnovu stanja tragova na mestu zločina ne proizlaze objektivne naznake da je ispaljen treći metak“ (str. 38). Ali, to ne pomaže. Spremajući se da istresu i ispropituju te nekakve Nemce iz Vizbadena, advokati odbrane zatražili su da se izmeri ovo i ovo i ono, što nikada nije bilo sporno, samo da bi se napravio ovaj cirkus od utorka. Marko Kljajević pristaje, jer ne želi, kao od početka ovog suđenja, da mu neko kasnije stavi primedbu da nije poštovao proceduru i zahteve optuženih i branilaca. Ajde, dobro: kad ste zapeli, evo vam.
Tako se ceo centar Beograda začepio u utorak ujutro, a pola gradske policije i cela Žandarmerija razmestili su se okolo i po krovovima da obezbede lice mesta. Pet sati se ta ekipa „eksperata“ motala tuda, merila ovo i ono i treće. Posle je jedan od advokata gunđao da, eto, laserski daljinomer „nije bio baždaren“, da je „zastareo“ i da nisu bili izmereni „uglovi, koji su najbitniji“. Kakvi uglovi i između čega – nije rekao. A što se laserskih daljinomera tiče, mogao je da konsultuje prisutnog Zvezdana Jovanovića: on je ekspert za laserske daljinomere, mada se brani ćutanjem, pa nije jasno šta će on na licu mesta, ako nema šta da pita; valjda kao ekspert za laserske daljinomere. Koliko je poznato, laserski se daljinomeri ne baždare, niti „zastarevaju“: ili je laserski ili nije; ako jeste, onda meri do u mikron ili je pokvaren, pa ne meri ništa. Baždare se laserski merači brzine vozila, ali to je drugo…
Tako su se Legija, Zveki i Dušan našetali okolo, nagledali Beograda i proveli se (ipak je taj Centralni zatvor malo monoton). U maju se očekuje dolazak veštaka iz Vizbadena, pa će ih advokati odbrane istresti iz gaća i napraviti majmunima. A tek Nikola Vrzić kad ih uhvati…
U međuvremenu je Specijalno tužilaštvo dobilo pojačanje: dolazi im izvesni Jovica Jovanović, nekada tužilac u Prištini (do juna 1999) (Ispravka), julovac koji se isticao u službi toliko da je odmah po pobedi nad NATO-om postao pomoćnik ministra pravde. Tu je potrajao do februara 2001, kada ga je, sa još nekima, najurio Vladan Batić. Radio je nešto u PTT-u do 2004, kada ga je nova vlast postavila za zamenika Okružnog javnog tužioca. Kažu da Jovanović jako ceni Miloševića (Slobodana, onog iz Haga) i Ulemeka (Milorada, zvanog Legija, onog iz CZ-a) i da će mu prvi zadatak biti da se bavi familijom Karić. Videćemo i to.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
