Ustavne promene i posledice

Kao odgovor na izazove za unapređenje sistema pravosuđa i pokazatelj spremnosti države da odgovori na zahteve građana za poštovanje vladavine prava i za nezavisnim, nepristrasnim, odgovornim i efikasnim pravosudnim sistemom, Narodna skupština RS donela je 1. jula 2013. godine Strategiju reforme pravosuđa za period od 2013–2018. godine. Akcionim planom za sprovođenje nacionalne strategije Vlade Republike Srbije predviđene su pripremne aktivnosti za izmenu ustavnog okvira u pravcu isključenja Skupštine i Vlade iz procesa izbora sudija i tužilaca, kao i članova Državnog veća tužilaca. Takođe, predviđena je promena sastava DVT u pravcu isključenja predstavnika zakonodavne i izvršne vlasti iz članstva u ovom telu. U procesu pristupanja Srbije Evropskoj uniji, Akcionim planom za poglavlje 23, a u skladu sa preporukama iz Izveštaja o skriningu, predviđeno je da se izvrši temeljna analiza procesnih rešenja i mogućih amandmana na Ustav imajući u vidu preporuke Venecijanske komisije i evropske standarde, da bi se obezbedile nezavisnost i odgovornost pravosuđa, u vezi sa čim je i formirana radna grupa koja je uradila pravnu analizu ustavnih promena, koje bi trebalo da obezbede da sistem odabira, predlaganja, izbora, premeštaja i prestanka funkcije sudija i tužilaca bude nezavisan od političkog uticaja.

Krajem januara 2018. godine Ministarstvo pravde je objavilo tzv. radni tekst amandmana za oblast pravosuđa, sa kojim je napravljen zaokret u odnosu na usvojeni Akcioni plan, u pravcu potpune devastacije srpskog pravosuđa i prelazak na sistem u kojem će ono samo formalno egzistirati.

Udruženja sudija i tužilaca su zauzela stav da će, ukoliko neki od predloženih amandmana ostanu, biti propuštena šansa da se izvrši depolitizacija tužilaštva, da odredbe koje su predložene od strane Ministarstva pravde ne idu u pravcu ispunjavanja standarda iz poglavlja 23 i da nam nije jasno zašto se odustalo od Akcionog plana Vlade RS iz 2014. godine. Nije jasno zašto se odustalo od ustavne analize koju je izradila radna grupa Ministarstva pravde u kojoj su učestvovali predstavnici struke, eminentni profesori prava, odnosno zašto se odustalo od toga da u pravosudnim savetima sudija i tužilaca bude najmanje 50 odsto sudija i tužilaca. Smanjivanje broja predstavnika tužilaca u tužilačkom savetu, tzv. Vrhovnom savetu tužilaca, predstavlja vraćanje celog procesa depolitizacije tužilaštva unazad. Takav Savet sa sedam izabranih članova od strane Skupštine, pet istaknutih pravnika, ministrom pravde i vrhovnim tužiocem, postaje radno telo Narodne skupštine i predstavlja očiglednu relokaciju političkog uticaja sa parlamenta na Visoki savet tužilaca, odnosno parlament će preko svojih sedam izabranih predstavnika zadržati potpunu kontrolu izbora tužilaca.

Ministarstvo pravde je zauzelo stav da je potpuno pogrešan trend „nezavisnost pravosuđa“, koji se kod nas forsira, odnosno da se, citiram, „radi o pogubnom trendu nezavisnosti sudstva“, odnosno da je neophodno uspostaviti „checks and balances“ između pravosudne i izvršne vlasti, jer će u suprotnom „grupa od 3000 neodgovornih ljudi (misli se na sudije i tužioce) odmetnuti u hajduke“, kao i da se ne može nametati takav model nezavisnosti, pod izgovorom da u svetu dobro funkcionišu sistemi gde su sva prava „data u ruke“ upravo Ministarstvu pravde. Tačno je da u Evropi ima sistema u kojima ministarstva predlažu i biraju sudije, ali to su zemlje koje imaju dugogodišnju razvijenu demokratiju sa odgovornom vlašću i radi se o zemljama koje imaju razvijene institucije, razvijene medije koji stvaraju objektivno javno mnjenje, koji imaju veliki uticaj na politički život i političare, kao i drugi sistem vrednosti i razmišljanja, naročito u odnosu na nezavisnost i samostalnost pravosuđa. Stepen vladavine prava u našoj državi je na izuzetno niskom nivou i iz tog razloga nama su potrebni viši standardi, a ti viši standardi podrazumevaju apsolutnu nezavisnost i samostalnost sudova i tužilaštava od strane političara, odnosno izvršne vlasti.

Savet za borbu protiv korupcije Vlade RS je u svom izveštaju o reformi pravosuđa od 17. 4. 2014. godine dao, između ostalog, preporuke da izbor članova Visokog saveta sudija i Državnog veća tužilaca iz redova sudija i tužilaca treba prepustiti upravo nosiocima tih funkcija, a ne Skupštini, zatim da se u što kraćem roku u celosti prenesu nadležnosti pravosudne uprave sa Ministarstva pravde na DVT i VSS, da je potrebno uvesti internu reviziju pravosuđa, zatim da je potrebno izmeniti propise u smeru potpunog podređivanja Pravosudne akademije DVT i VSS u cilju eliminisanja bilo kakvog učešća Vlade, predstavnika Skupštine.

Mišljenja smo da radni tekst ne ispunjava zahtev iz poglavlja 23 za depolitizaciju pravosudnog sistema, takođe smo mišljenja da postojeće i jako kritikovano ustavno rešenje nudi veći stepen zaštite od političkog uticaja u odnosu na ponuđeni radni tekst. Osvrnuću se na nekoliko značajnih pitanja. Na prvom mestu, u pogledu sastava Visokog saveta tužilaca direktno je prekršen Akcioni plan za poglavlje 23, kao i brojni evropski standardi, tako što je Visoki savet tužilaca zamišljen kao direktni provodnik političke volje izražen u parlamentu, bez ikakvih garancija zaštite od političke volje vladajuće većine. Sa ovako drastičnim snižavanjem postignutih ustavnih standarda, u odnosu na javno tužilaštvo, ostaju potpuno neprimećeni pozitivni pomaci, kao što je proširenje ovlašćenja Visokog saveta tužilaca u odnosu na parlament (izbor tužilaca i zamenika). Razlog za navedeno je činjenica da ovaj jako pozitivan pomak suštinski ne može da ima uticaj na smanjenje političkog uticaja na javno tužilaštvo. Tužilaštvo kako je zamišljeno radnim tekstom ne može da ima demokratski legitimitet i neće biti sposobno da se odupre ne samo političkom uticaju, nego i svakom drugom nedozvoljenom uticaju (kao što su kriminal, korupcija i uticaj kroz moć kapitala). Sa druge strane, radni tekst kreira okvir budućeg tužilaštva kao kruto hijerarhijski zasnovanog državnog organa, koji počiva na činovničkom principu i u kome nema mesta za egalitarnost i konsultativnost kao zahteve savremenog evropskog tužilaštva. Ovako zamišljeno tužilaštvo ne može da odgovori zahtevima javnih potreba, ukoliko ih politička elita ne prepozna kao svoj politički cilj.

Predloženim rešenjima Ministarstvo pravde, umesto depolitizacije, uvodi relokaciju političkog uticaja i njegovu koncentraciju i čak umnožavanje. Umesto da tužilaštvo oslobodimo vremenske kapsule u kojoj se nalazi, mi smo zadržali sva ta rešenja koja osiguravaju kontrolu nadređenih i politike, svaku inicijativnost smo unapred sputali, tako da će tužilaštvo ostati pod starateljstvom politike i pojedinaca, dakle građani će i ubuduće imati tužilaštvo kojim su nezadovoljni. Takvo javno tužilaštvo neće moći u punoj meri da zaštiti društvo od kriminala, niti će moći da na adekvatan način štiti ljudska prava i osnovne slobode.

Ono što zabrinjava jeste i kvalitet teksta, u smislu poštovanja pravila nomotehnike, koji je na iznenađujućem niskom nivou i predloženi tekst sadrži brojne nomotehničke nepravilnosti, greške i logičke greške. Ovako nizak nivo nomotehničke veštine sa ambicijom pisanja teksta je u najmanju ruku nedopustiv.

Ministarstvo pravde je zasnovalo svoje predloge na delimičnim mišljenjima Venecijanske komisije i na jako malom broju evropskih standarda koje su tumačili iz svoje vizure, sa zaključkom da je interes građana da putem izabranih predstavnika, odnosno narodnih poslanika dobiju apsolutnu kontrolu rada pravosuđa, na taj način što će narodni poslanici birati svoje predstavnike u pravosudnim savetima, koji će imati većinu u pravosudnim savetima i koji će odlučivati o izboru, razrešenju i napredovanju sudija i tužilaca. Nažalost, stvarnost je drugačija, i ako bi ostali ovakvi amandmani, običan građanin, u situaciji kada nasuprot sebe ima nekog uticajnog moćnog ne bi mogao lako da dosegne do pravde, odnosno da dobije „pravdu“ pred pravosudnim organima, jer neće imati pravičan postupak, a tužilaštvo će ostati pod starateljstvom politike i pojedinaca. Građani će i ubuduće imati pravosuđe kojim su nezadovoljni, odnosno dobiće državni organ koji neće biti u stanju da zaštiti društvo od kriminala i biće propuštena šansa da se izvrši depolitizacija tužilaštva.

Ono što je važno napomenuti jeste da bez nezavisnog tužilaštva nema ni nezavisnog suda. Iz tog razloga je neophodno da sudije i tužioci imaju većinu u pravosudnim savetima u odnosu na predstavnike parlamenta sa zvanjem „uticajni pravnik“.

Nismo dobili odgovor na pitanje „Zašto je Ministarstvo pravde izašlo sa predlozima koji su u suprotnosti sa predlozima struke i suprotni usvojenom Akcionom planu Vlade RS“, niti na pitanja „Zašto menjamo Ustav i da li postoji opšti konsenzus o potrebi eliminacije političkog uticaja na pravosuđe“. Politički uticaj na rad pravosuđa je, nažalost, postao legalan, a zbog niskog stepena demokratske kulture smatra se i legitimnim.

Strukovna udruženja su zatražila da Ministarstvo povuče predložene amandmane, da formira radnu grupu u čijem sastavu će, pored predstavnika struke, biti i eminentni profesori ustavnog prava, a koja će izraditi nov nacrt predloga izmena Ustava na platformi usvojene Ustavne analize iz 2014. godine i Akcionog plana, u suprotnom, dobićemo apsolutno politički odgovorno pravosuđe i propustićemo, po ko zna koji put, šansu da građani RS umesto zastarelog sovjetskog modela tužilaštva koje je uvedeno u naš pravni sistem u prošlom veku, dobiju moderno tužilaštvo spremno da odgovori savremenim oblicima kriminala i korupcije.