Ustav kao prazna ljuštura

Nedavno usvojenim izmenama i dopunama sistemskih javnotužilačkih i pravosudnih zakona, a posebno dodatnim amandmanima koji su postali sastavni deo izmena, samostalnost javnog tužilaštva se suštinski menja. U javnosti je, sa punim pravom, najviše pažnje privukao amandman kojim se prekidaju upućivanja javnih tužilaca koji sada rade u svim javnim tužilaštvima, time i u Javnom tužilaštvu za organizovani kriminal. Tom izmenom će ova javna tužilaštva u roku od 30 dana ostati bez svih upućenih tužilaca, a neizvesno je kada će budući izbori ili upućivanja biti mogući.

Međutim, mnogo dublja suštinska promena odnosi se na način rada i odnos između javnog tužioca koji postupa u predmetu i glavnog javnog tužioca, tj. šefa tog tužilaštva. Naime, do sada su zbog ličnog stava da je rukovodiočevo obavezno uputstvo nezakonito ili neosnovano, javni tužioci mogli da ulože prigovor petočlanoj Komisiji Visokog saveta tužilaštva. Sastavljena od izuzetno iskusnih i visokorangiranih glavnih i javnih tužilaca, ta komisija bi nakon pažljivog razmatranja činjeničnog stanja glasanjem donosila odluke o osporenim uputstvima. Praksa pokazuje da su neka uputstva bila ukidana, a neka potvrđivana bez obzira na to ko je bio glavni javni tužilac koji je takvo obavezno uputstvo izdao.

Sada to više nije slučaj. Odlučivanje o zakonitosti i osnovanosti rukovodilačke “naredbe” se vraća u hijerarhijsko odlučivanje pojedinca, u ovom slučaju nadređenog glavnog javnog tužioca. Smatram da se ovim zakonskim rešenjem koje, istina, formalno prati ustavne odredbe o obaveznom uputstvu, suštinski obeshrabruje i umanjuje samostalnost javnog tužioca koji postupa u određenom predmetu.

Dodatno zabrinjavaju izmene koje se tiču prigovora o godišnjem rasporedu poslova u javnom tužilaštvu, a koje donosi glavni javni tužilac. Do sada je javni tužilac čije je radno mesto unutar pojedinog javnog tužilaštva promenjeno, mogao da izjavi prigovor direktno Visokom savetu tužilaštva. Izmenama zakona to je promenjeno i umesto Saveta odluku o ovom prigovoru takođe donosi nadređeni glavni javni tužilac. Suštinski je promenjena i odredba o tome šta se dešava ukoliko nadređeni organ, sada nadređeni rukovodilac, ne donese odluku u roku od 30 dana. Umesto dosadašnje odredbe da se prigovor smatra usvojenim, sada se smatra odbijenim. U praksi to znači da će se, ako nadređeni rukovodilac iz bilo kog razloga ne odluči o osnovanosti promene radnog mesta javnog tužioca koji je prigovorio, prigovor smatrati odbijenim, a odluka šefa tog tužilaštva potvrđena.

Značajne su izmene i o mogućnosti izbora i postavljanja glavnih javnih tužilaca i vršilaca funkcija, tj. rukovodilaca javnih tužilaštava. Dosadašnja ograničenja u vezi sa brojem izbornih mandata su ukinuta, a mandati vršilaca funkcija produženi su sa mogućnošću obnavljanja. U negativnom smislu je posebno interesantna odredba koja propisuje da ukoliko Visoki savet tužilaštva ne donose odluku o postavljenju vršioca funkcije glavnog javnog tužioca u roku od 30 dana, neposredno viši rukovodilac donosi tu odluku umesto Saveta. Imajući u vidu osvedočenu opstrukciju rada Visokog saveta tužilaštva tokom 2025. godine, posebno kada su u pitanju izbori i postavljenja, čini se da je ova odredba usvojena upravo da bi, računajući na opstrukciju rada Saveta, odrešila ruke nadređenim šefovima da za rukovodioce nižih javnih tužilaštava postavljaju ljude po svom nahođenju. Iako je, na prvi pogled, takav mandat ograničen do izbora glavnog javnog tužioca a najduže na godinu dana, ne postoji prepreka da se taj mandat ponovi.

Dodatno problematičnom i protivnu Ustavu smatram odredbu kojom se propisuje saglasnost ministarstva nadležnog za pravosuđe u vezi sa zakonom propisane nadležnosti Vrhovnog javnog tužilaštva za obavljanje poslova međunarodne saradnje od značaja za javno tužilaštvo. S obzirom da je ova odredba propisana bez ograničenja ili bližeg pojašnjenja, može se tumačiti po potrebi. Potreba može biti i smatranje da se takva saglasnost mora pribaviti i u predmetima međunarodne pravne pomoći u kojima postupa Vrhovno javno tužilaštvo. U te predmete spada i postupanje javnog tužioca za vezu u instituciji za brzu krivičnopravnu saradnju Evropske unije – Eurodžastu, a koji se odnose upravo na međunarodnu saradnju u postupanju u pojedinim predmetima koja se odvija između domaćih i stranih javnih tužilaštava.

Ovako propisana odredba je u direktnoj suprotnosti sa odredbom člana 155. stav 3. Ustava Republike Srbije da niko izvan javnog tužilaštva ne može uticati na javno tužilaštvo i nosioce javnotužilačke funkcije u postupanju i odlučivanju u pojedinom predmetu.

VELIKI SKOK UNAZAD

Poseban osvrt zaslužuju i izmene zakona kojim je uređena organizacija i rad Posebnog tužilaštva za visokotehnološki kriminal, kojim je ono sada potpuno utopljeno u Više javno tužilaštvo u Beogradu. Umesto da to hibridno tužilaštvo-odeljenje izađe iz statusa koje je imalo do sada tako što će biti donesen novi zakon čiji je nacrt poslat od strane Vrhovnog javnog tužilaštva Ministarstvu pravde još pre oko dve godine, i kojim je predviđeno osnivanje javnog tužilaštva pune posebne nadležnosti za visokotehnološki kriminal, kao što su to JTOK i JTRZ u svojim oblastima, vidimo da sadašnje rešenje predstavlja skok, a ne korak unazad. Specijalizacija se praktično ukida, a odeljenje svodi na jedno od odeljenja višeg javnog tužilaštva koje više nema svoju samostalnost, već se izričito nalazi pod kontrolom glavnog javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu.

Ne ulazeći u dalje navođenje i analizu preostalih izmena i dopuna javnotužilačkih sistemskih zakona, a koji bi zahtevali poseban prostor, mislim da je potrebno pokrenuti postupak ocene ustavnosti više odredbi ovih zakona čija primena otpočinje narednih dana. Ono što je sigurno je da usvojene izmene i dopune predstavljaju potpuno brisanje i negaciju skoro svih promena koje su Ustavom i pratećim zakonima uspostavljene od 2022. godine pa do danas, i koje ostavljaju odredbe Ustava o javnom tužilaštvu, praktično, u stanju prazne ljušture.

Stav međunarodnih predstavnika, posebno Evropske unije kako u Briselu tako i u Beogradu, javno je saopšten i više puta ponovljen. Nažalost, ovakve i na ovaj način usvojene izmene sistemskih zakona u pravosuđu se posmatraju kao izuzetno značajan korak unazad koji je protivan praktično svim delovima Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji i pratećem Akcionom planu u Poglavljima 23 i 24 koje se tiču javnog tužilaštva. Šta će to konkretno značiti nadalje, nije potpuno jasno. Posebno ostaju nejasne tvrdnje da će nakon usvajanja i početka primene ovih zakona doći do konsultacija, zajedničkog rada i pribavljanja mišljenja relevantnih domaćih i međunarodnih institucija. Takav pristup se preduzima pre donošenja zakona, ne posle, kada njihova primena već ima svoje efekte. Zbog navedenog sam skeptičan koji će domašaj tih post festum radnji biti moguć.

Vladavina prava je Ustavom regulisano načelo koje počiva na stubovima u koje spadaju slobodni izbori, ljudska prava, podela vlasti, nezavisna sudska vlast i povinovanje vlasti Ustavu i zakonu. Na primeru sprovedenih izbora za članove Visokog saveta tužilaštva iz tužilačkog reda, mogu reći da sam duboko zabrinut. Izbori koji su od strane svih nadležnih organa za sprovođenje izbora jednoglasno utvrđeni kao uspešni i bez bilo kakvih zamerki tokom izbornog dana, poništeni su. Izborno pravo da budu birana tri legalno i legitimno izabrana javna tužioca oduzeto je i ugroženo, a sa njima i većine glavnih i javnih tužilaca koji su glasali za njih kao kandidate koji su pobedili. Ustavni sud nije u svojoj odluci po žalbama, uloženih od samo šest tužilaca od ukupno 740 koji su glasali, uopšte razmatrao suštinsku povredu izbornog prava, već je, zanemarujući najbitnije delove izbornog postupka, odluku doneo na osnovu post festum izolovanih, a ne sveukupnih činjenica procesnog karaktera. Svaki redovni sud je dužan da svestrano i u potpunosti razmotri sve okolnosti slučaja i da da ocenu svih činjenica, ne samo pojedinačnih, te da na takav način donese odluku. Moje mišljenje je da to ovde nije bio slučaj. Koliko je cela situacija groteskna možda najbolje pokazuje podatak da je 0,68% od ukupnog broja izašlih birača oborilo izbore na 50% biračkih mesta za viša i osnovna javna tužilaštva.

NEIZVESNA SUDBINA PREDMETA KOJE VODI JTOK

Javno tužilaštvo za organizovani kriminal je već vrlo jasno obavestilo javnost da će zbog prestanka upućivanja 11 od 20 javnih tužilaca koji rade, doći do kolapsa u njihovom radu. Javnim tužiocima koji ostaju da rade će za vrlo kratko vreme biti uvećan obim posla za više od 100%. Pri tome treba imati u vidu da se radi o izuzetno složenim predmetima sa, ponekad, desetinama hiljada stranica dokaznog materijala i činjenica. Iako imam izuzetno dobro mišljenje o svim javnim tužiocima u tom tužilaštvu, mislim da tolike nadljudske moći ne poseduju da takvo dodatno opterećenje mogu savladati bez problema. Naprotiv. Time dolazimo do zaključka da će promene koje su opravdane time kako treba da poboljšaju rad javnog tužilaštva, u ovom slučaju taj rad sigurno pogoršati.

Na osnovu svega navedenog, mislim da su ove zakonske promene donete radi vraćanja sata unazad, pre ustavnih i zakonskih promena iz 2022. godine, a vrlo izgledno i pre više od pet decenija, u vreme tužilačke monokratije sovjetskog tipa. Duboko me zabrinjava krajnje jačanje uloge i kontrole šefova u tužilaštvima, stavljanje celokupnog internet prostora pod blisku kontrolu jednog rukovodioca, sistemsko okruženje u kome se prigovaranje na protivzakonite naloge rešava u okviru hijerarhije, a ne u kolegijalnom stručnom telu, kreiranje sistema neizvesnosti i zavisnosti javnih tužilaca putem neograničenih upućivanja i postavljanja na vršilačke funkcije umesto izbora. Posledice primene ovih zakona biće vidljive uskoro i mislim da će se tu pokazati koliko ozbiljan rad, konsultacije, javna rasprava i međunarodna iskustva u izmenama sistemskih tužilačkih i pravosudnih zakona u ovom slučaju nedostaju.

Autor je predsednik Visokog saveta tužilaštva