Trebalo mu je sedamdeset šest godina i šest godina preživljavanja s kancerom da prizna, i da to patetično i jednostavno priznanje evidentira na papiru: nije ljubav demonska posednutost, nije bolest, nije prokletstvo. Ne, to je spas i jedino iskupljenje, zaključuje Gabrijel Garsija Markes, bez straha od patosa, bez brige za reputaciju, u svom prvom romanu posle deset godina. Čistog i svedenog, rekli bi dobronamerni, ili ogoljenog, viču zlobnici, duha i stila, najbližeg onom iz dana rane mladosti, Markes je, biće, nameran da Uspomenama na moje tužne kurve zatvori životni krug bez, u tim prilikama uobičajenih, zona sumraka i živog blata sumnji i pitanja.
Njegov junak je krepki devedesetogodišnjak koji, tokom doba nevinosti, sredinom proteklog veka, nepogrešivo prejudicira Keri Bredšo minus cipele: on je profesionalni kolumnista za teme savremenog života i priključenija, a svoj zenit dostiže kada u pomenutim, atipičnim, godinama, otkrije pomenutu, eh, ljubav. Jedan od Markesovih tipičnih gradova, potonulih u znoj, mulj i prigušene taktove bolera, tada jednoglasno uzdiše na bolne i entuzijastične redove zaražene Amorom, koje naš junak piše iz vrtloga tek započete veze, prosto zato što mora. Nema tu još autobusa sa reklamama, ali da ih je bilo, sa njih bi se, u doba svog uzleta i podgrejane popularnosti, svakako smešio naš kolumnista.
A veza je, što se veze tiče, imala uspone i padove, bes i strast, smirenja i ljubomore. Kao svaka druga. Ili… hah… skoro… kao svaka druga.
Desilo se to ovako: za svoj devedeseti rođendan poželeo je divlju noć sa devicom. Kao čovek koji nikad nije spavao sa ženom kojoj za to nije platio, i nekadašnji dvostruki nosilac titule „mušterija godine“ cele bordel-četvrti, znao je koga da pozove. Ostarela madam, vlasnica pansiona, malo se, doduše, koprcala, ali devojka je pronađena. Ima četrnaest leta, i u jednoj fabrici svakog dana zašiva dvesta dugmića. Kad je te noći ušao u njenu sobu, spavala je, bilo od umora, bilo od tableta. Mogao je da je probudi, ali, eto, nije. Umesto toga je ostao uz nju i gledao je. Pa je istu stvar ponovio neke sledeće noći. Pa još jednom… Prvo je počeo da joj donosi poklone, koje bi ostavljao unaokolo, pa da oprema sobu za udobniji život, onda je krenuo da joj čita Malog princa, Hiljadu jednu noć, bajke Šarla Peroa… Zvao ju je Delgadina (mala mršavica), po tradicionalnoj pesmi koju joj je pevao. Da, bila je to bajka i ona je bila Uspavana Lepotica. Prastari princ, međutim, nikako nije mogao da se odluči da je probudi. Kada je jednom prilikom čuo njen glas, jer je mrmljala u snu, postalo mu je još jasnije da sve treba da ostane kako jeste. Vokal se naprosto nije slagao s njegovom vizijom. Gruba nota akcenta nižih slojeva zabolela ga je, a njegov istančan sluh je uzmakao. Da je i bilo želje, za igranje Pigmaliona više nije bilo vremena. Sve je trebalo prihvatiti kako je dato, i to je ono što se, ugrubo, i zbilo. Pravolinijska priča bez većih dramaturških poduhvata, završava se, jednog sunčanog jutra, uz šumorenje bademovog drveta, čistom pobedom starca. „To jadno stvorenje je u tebe zaljubljeno do ušiju“, konstatuje madam s osmehom pravednice.
Ovde počinju povici kritičara zapadne kulture, poznate uostalom, po visokim, khm, kah, moralnim standardima. Zašto bi pobeda matore drtine nad nevinim detetom bila išta drugo do patetična perverzija, monstruozno zverstvo? Nobelova nagrada ne oslobađa društvene odgovornosti, naprotiv! S njim u zatvor, krajnje je i vreme!… Gde je, dakle, gvint?
Pa. Nekako ovako: oduvek se Markes igrao sa stvarnošću, iz nje bežao, vraćao se, pa je poništavao. Taj je odnos bio zapravo glavna odlika njegovog stila. Nakićenost sumanutim motivima, zagušljivost njegovih predela, mističnost njegove rečenice, komplikovana porodična stabla i bizarni likovi njegovih epova u prozi, koji će kulminirati u romanima kao što su Sto godina samoće (1967) ili Jesen patrijarha (1975), bili su samo modus operandi onog ključnog njegovog vjeruju: reč je o herojskom preziru fikcije prema stvarnosti, a po obrnutoj recepturi Kalderona de la Barke. Život je san? Ne! Već – san je život. Voleli su to, kako god, da zovu magijskim realizmom, a takva etiketa dovoljno jasno ukazuje na odmak, na stilizaciju, na figuru. U Uspomenama… je taj veo skinut. Markes stilski priziva sopstvene početke, novinarsku ekonomičnost izraza, jednostavnost opisa, uvodi svakodnevnost i rutinu iščekivanja, uspostavljenu tih davnih dana, pre definitivnog „pronalaska“ i uspostavljanja sopstvenog književnog glasa (Pukovniku nema ko da piše, 1957). Ovo na prvu loptu može da zavara, može da povuče na pogrešan trag. Čitalac može pomisliti da izloženo s pravom treba da prati kao priču iz života. Današnja verzija ranog stila, međutim, čita se ipak sasvim drugačije. Ona, prvo, priziva u sećanju sav mitski, tajanstveni talog dosadašnjeg opusa pisca; ona je, drugo, na zgodnim mestima oneobičena, bilo neočekivanom rečju, bilo začudnim motivom. Ona, ergo, daje sasvim dovoljno znakova onima koji znakove prate, a poruka kaže: sve je mit i metafora, bez kubnog santimetra za realnost. Poslednji stadijum njegovog čitanja onog što nas okružuje, njegov mogući testament, njegove Uspomene…, kažu: evo ga jedan čovek i evo je žena. Da vidimo šta ćemo s njima, a da uspe? Igrajući se s prošlim storijama iz kojih ova ima direktno izvorište, kao što je epizoda iz Sto godina samoće koja kasnije prerasta u pripovetku (Neverovatna i tužna priča o nevinoj Erendiri i njenoj bezdušnoj babi, 1972), o devojci koja nije ugasila sveću, pa je baba podvodi stotinama muškaraca, dok ne odradi kuću koja je tom prilikom izgorela, Markes ovaj put likove svodi na ono bazično, ogoljeno. Bira bajku umesto groteske, i igra može da počne. On treba da oslikava iskustvo (zato je star), ali i infantilnost i neostvarenost (pa je ceo život znao samo za strast, ali je jednom, u ključnom času, kao „odbegla mlada“, na oltaru ipak odlučio da ne želi da prihvati strast umesto ljubavi). Ona treba da je lepa, mlada, čista, intuitivna umesto racionalna (zato onirički momenat, zato uspavana lepotica). Njihov susret (ili ono što se umesto njega u knjizi odvija), zbog toga nema nikakve veze s etikom i posledicama. On ima veze isključivo sa suštinom, a pred njom Markes nema ograda, on joj prilazi bez „izvinite“ i „molim“. Zato nije na nama da razmišljamo o strahotama prostitucije u zemljama trećeg sveta, zato pisca ne zanima da se bavimo aspektima pedofilije, zato je, jedino, ova priča prihvatljiva kao oda ljubavi, i zato završava kao jedina od svih opsesija (a bez fokusa na opsesiju nema Markesove knjige) za koju sledi nagrada. Jedna od kurvi, stara prijateljica našeg junaka, savetuje ga u vezi sa devojčicom: „Ne dopusti sebi da umreš, a da ne spoznaš čudo jebanja s ljubavlju“, i dalje dodaje: „Nemoj da izgubiš to stvorenje. Ništa nije strašnije nego umreti sam.“
Delgadina, tako, ujedno nosi i eros i tanatos. Njena mladost i vitalnost stalno su obećanje čulnih uzleta, ali njen stalni san je naznaka večnog mira, jednako kao s devojkom u komi u Almodovarovom kontroverznom filmu Pričaj s njom. Kada se Delgadina u snu okrene, iza sebe ostavi fleku za koju naš junak isprva pomisli da je „krvava bara“, da bi potom u njoj prepoznao teški, adolescentski znoj. Ono što su za Markesove kritičare „nekrofilske tendencije“, zapravo je iskreno bavljenje smrću kao izvesnošću. Suočavanje je tu svesna opcija, a sve u cilju upoznavanja i navikavanja. S tim u vezi, i slučaj poklonjenog mačka, kog junak dobija za rođendan od štamparskog odeljenja sopstvenih novina. Isti je, uskoro će se ispostaviti, prestar i pati, pa veterinari nude eutanaziju kao najbolju opciju. Treba li precizirati šta im on, u uzletu sopstvenih emocija i novih nada u život koji je još pred njim, odgovara. Sklop preostalih likova se, dalje, jednako precizno uklapa u ovaj čudan, hrabar izbor, a kulise, iako svedene, kroz svu metaforičnost još uspevaju da dišu. Gabrijel Garsija Markes je, hoću reći, izabrao da još jedanput uradi ono što se ne radi: u jesen nam nije dao lament. Odabrao je odu. I stoji iza nje, jer mu se može. Hvala na pitanju, ne misli da se izvini.
