„Usklađivanje“ guvernera sa ustavom

U državi u kojoj dominira načelo „partijnosti“, koje je ukorenilo gadljivost vlasti prema svakoj vrsti nezavisnih institucija, pa i nezavisnih pojedinaca, teško je reći da najava izbora novog guvernera Narodne banke Srbije, odmah posle „jovanske izborne mećave“ početkom iduće godine, predstavlja nekakvo iznenađenje. Pa ipak, nekako je ispalo neočekivano da je u 5. članu Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije (usvojenog 10. novembra) izbor guvernera NBS-a strpan na dnevni red baš prve sednice novoizabranog sastava Narodne skupštine, neposredno posle izbora nove vlade. Aktuelni guverner Radovan Jelašić izjavio je da mu je premijer Koštunica rekao da je to „deo političkog dogovora“ oko usvajanja Ustavnog zakona – iz čega je on sam, čini se, zaključio da će se birati „novi guverner“. U pravcu tog zaključka ide i okolnost da su Vlada i Skupština odbacile na brzinu uložen amandman NBS-a, u kome se traži brisanje spomenute odredbe u Ustavnom zakonu.

SOCIJALNI BOLOVI I POLITIČKI RIZICI: Kako i iz samog teksta novog ustava Srbije proizlazi da će se i sam Zakon o NBS-u morati menjati, jer se vrh monetarne vlasti ustavno postavlja na novi-stari način, pošto se odustaje od institucije monetarnog saveta, a u igru se vraća stari-novi savet guvernera (ma šta to značilo) – moglo se zaključiti da će izbor novog guvernera NBS-a doći na red tek kada se izvedu nužne zakonske izmene. Istina, trenutni guverner Radovan Jelašić kaže da mu je rečeno da se u tom pogledu ustavotvorcima omakla greška, ergo – da su pomešali Savet NBS-a sa Savetom guvernera NBS-a – ali, pošto se „carska ne poriče“, neizbežno je „usklađivati“ Zakon o NBS-u sa Ustavom RS, pa je, ponavljamo, izgledalo logično da će i „usklađivanje“ guvernera sa rezultatima novih izbora i sa konstrukcijom buduće vladajuće koalicije sačekati tu priliku. No, pošto se sa izborom novog guvernera, „odmah“ posle izbora, očigledno žuri, nameće se zaključak da je zapravo reč o „smeni“ Radovana Jelašića, pa je otuda legitimno postaviti pitanje koji su sve uzroci takvog političkog dogovora, uspostavljenog prilikom sakupljanja kvalifikovane većine za izglasavanje Ustavnog zakona?

Kada se trenutni položaj guvernera Radovana Jelašića pogleda „iz daljine“, njegova verovatna „postustavna smena“ bi se, pre svega, mogla objasniti socijalnim bolovima i političkim rizicima koje izaziva dosta čvrsta antiinflaciona politika naše centralne banke, u zemlji koja je decenijama navikla da živi i posluje pod proinflacionim novčanim dopingom. U taj kontekst mogla bi se staviti i stalna sumnjičenja guvernera Jelašića da je na čelu naše monetarne vlasti, preko vrlo „tvrdog dinara“ (to jest putem veoma restriktivne novčane politike), bio u suštini eksponent Međunarodnog monetarnog fonda iz Vašingtona, dobrovoljni i isuviše savesni sprovodnik njegovih receptura za stabilizaciju naše tranzicijske ekonomije. Ova potonja primedba prodrla je čak i u redove stranke G17 plus, stranke koja ga je i vratila u Srbiju sa gastarbajterskog posla u Nemačkoj, krajem 2000. godine, pa promovisala za ključnog čoveka centralne banke (još kada je tom ustanovom komandovao Mlađan Dinkić). U stvari, prilikom proteklih što javnih, što tajnih razmirica između guvernera NBS-a i ministra finansija Vlade Srbije – stalno se širio utisak da se Jelašić i dalje čvrsto drži kursa koji od zemlje očekuje MMF, a da Dinkić sanja o nekom modelu ofanzivne „patriotske“ ekonomske politike, koji bi se lepše složio sa Koštuničinom narodnjačkom koalicijom.

Kada bi se posmatranje Jelašićeve trenutne pozicije izvelo „korak bliže“, ali i dalje sa mesta sa kojeg sliku ne opterećuju „detalji“, moglo bi se reći da Jelašićev odlazak traže finansijeri svih dosadašnjih „demokratskih koalicija“, od 5. oktobra 2000. pa do danas, to jest isti oni koji su sa guvernerskog mesta i smenili Mlađana Dinkića, u julu 2003. godine, a potom digli ruke od guvernerke Kori Udovički, krajem februara 2004, kada su videli da ona malo šta menja u novčanoj politici. U tom smislu i samom guverneru Jelašiću, čim je video šta mu se sprema, omakla se ocena da je najnoviji „politički dil napravljen unutar demokratskog bloka“ („Danas“, 11–12. novembar). Ti finansijeri i „buduće vladajuće koalicije“ verovatno se nalaze u krugu krupnog biznisa, koji je u Miloševićevo vreme najveće i najslađe profite ostvarivao na spoljnoekonomskom posredovanju između Srbije i svetskog vrućeg kapitala, to jest zahvatao ekstradobiti u preprodaji privilegija na unutrašnjem tržištu i na zelenašenju deviznim sredstvima. Jelašićevo „birokratsko škrtarenje“ i njegova opreznost (a svaka opreznost je skupa) u pogledu odobravanja novih bankarskih i finansijskih licenci za poslovanje na srpskom tržištu, pa i njegovo „tržišno određivanje deviznog kursa“, koje je poslednjih meseci rezultiralo neočekivanim rastom vrednosti dinara prema drugim valutama, verovatno su izazvali bes kod finansijske elite u Srbiji (ne samo domaće) – pa sada političke stranke žure da pokažu da će se državno odlučivanje o raspodeli dobiti vratiti tamo gde je ovde uvek i bilo, u okvire „dogovorne ekonomije“.

PODRŠKA I DUGOVI: Ako napokon pogledamo Jelašićevu sadašnju poziciju „iz blizine“, videćemo da postoji mnogo razloga da se smatra da on nema političku podršku praktično nijedne uticajnije političke skupine u Srbiji, a posle majskog odlaska Miroljuba Labusa iz G17 plus, možda ni sopstvene stranke. Demokratskoj stranci se, verovatno, zamerio još kada je preuzeo položaj Kori Udovički. S obzirom na to da je ta stranka i sišla s vlasti posle afere sa falš izglasavanjem Kori Udovički za guvernera – ponovno preuzimanje ove funkcije za nju možda ima gotovo simbolički značaj, pa je otuda moguće da je pitanje tog funkcionerskog mesta i bilo među prioritetnim preduslovima za dogovor o nekoj eventualnoj postizbornoj koaliciji. Zatim, u Demokratskoj stranci Srbije očigledno je ojačalo „policijsko krilo“, koje je bilo u glavnoj ulozi i prilikom konstruisanja poznate afere „Kofer“, u kojoj je trebalo da se „utvrdi“ da su i Jelašić i Labus lopovi. Ta afera je očigledno bila zaustavljena u poslednji čas, iz nekod tada važnog „višeg razloga“. No, taj „viši razlog“ praktično nije više bitan, pa se ciljevi „Kofera“ belodano ipak ostvaruju, na manje spektakularan način i znatno sporije. Jelašić nije, naravno, prirastao za srce ni ostalim političkim strankama u Srbiji, posebno onim patriotsko-proleterskih boja.

Iz svih tih razloga manje je sada važno dokle će Radovan Jelašić sedeti, bez realne unutrašnje podrške, u kabinetu guvernera NBS-a, a mnogo je sudbonosnije pitanje ko će nakon njega sesti za monetarni upravljač. Ko će raspolagati deviznim rezervama Srbije od preko 8,8 milijardi evra, odnosno 11,2 milijarde dolara? Ko će pregovarati sa MMF-om i Svetskom bankom i odobravati zaduženja u inostranstvu? Ko će kontrolisati rad poslovnih banaka i osiguravajućih društava i davati i ukidati licence za njihov rad? Ko će odobravati kredite državi i postavljati limite kreditne aktivnosti, te direktno i indirektno određivati uslove zaduživanja i kamate? Ko će, dakle, paziti na inflaciju i preraspodelu koju ona podrazumeva? Ako se sva ta pitanja ponovo vrate u isključivi domen dnevnog uspostavljanja odnosa političkih snaga – odoše nam ponovo i gaće na doboš.