Iako će knjiga biti obavezna literatura mladim diplomatama i nezaobilazna referenca istoričarima i teoretičarima međunarodnih odnosa, ona popunjava veliku prazninu u domaćoj literaturi ove vrste i nesumnjivo će biti zanimljiva svima koje zanima kako se u svetu danas pregovara, ali i kako se nekada pregovaralo
„Umetnost pregovaranja sa prinčevima je tako važna da sudbina i najvećih država često zavisi od dobrog ili lošeg vođenja pregovora i od stepena sposobnosti angažovanih pregovarača… Ali, avaj, oni su zaista retki među nama zbog toga što uglavnom nije bilo discipline niti utvrđenih pravila u spoljnoj službi Njegovog veličanstva, kako bi dobri građani određeni da budu pregovarači mogli da steknu znanja neophodna za tu vrstu službe…“ Ove reči zapisao je pre gotovo četiri veka francuski diplomata i Rišeljeov savremenik Fransoa de Kalijer u knjizi O načinu pregovaranja sa vladarima, koja se i dan-danas smatra jednim od najboljih priručnika o diplomatskom umeću. Ozbiljne zemlje i teoretičari međunarodnih poslova danas veštinu međunarodnog pregovaranja prepoznaju kao samo srce diplomatije i svojevrsnu busolu za vođenje međunarodnih poslova, a gotovo da nema nijedne koja nije skupo platila deficit dobrim pregovaračima.
ŠETNjA: Verovatno ponukan istim motivima koji su i Kalijera naveli da napiše knjigu pre četiri veka, Živorad Kovačević, jedan od naših iskusnijih i darovitijih diplomata, rešio je da svoje bogato diplomatsko iskustvo i poznavanje teorije međunarodnih odnosa prenese generacijama diplomata koje stasavaju u službu. Kovačević je svoja znanja prenosio polaznicima Diplomatske akademije, a predavanja su sada pretočena u knjigu Međunarodno pregovaranje (Diplomatska akademija i izdavačka kuća „Filip Višnjić“, 2004). U svetu je odavno praksa da ugledni i iskusni diplomati i pregovarači svoja iskustva prenose naraštajima onih koji su se opredelili za ovaj poziv koji zahteva mnoštvo različitih veština. Kod nas, međutim, prilika da uče od najboljih, mladim diplomatama pružena je tek nakon promena 2000. Miloševićeva diplomatija odrekla se usluga čitave generacije vrsnih diplomata „druge Jugoslavije“, među koje spada i Kovačević, i njihova mesta popunjena su kojekakvim skutonošama „njegovog veličanstva“. Kovačević je bio poslednji ambasador SFRJ u Vašingtonu, odakle je opozvan na insistiranje Miloševića. Direktor Diplomatske akademije Predrag Simić u pogovoru knjige podseća da je tadašnji službenik Kongresa zabeležio „da su američki kongresmeni povlačenje Kovačevića doživeli kao uvredu i do tada najveći udarac američko-jugoslovenskim odnosima. Ambasadorsko mesto u Vašingtonu ostaće praktično upražnjeno narednih 12 godina, a diplomatski odnosi između Beograda i Vašingtona zapašće u krizu od koje se sve do danas nisu potpuno oporavili.“
Iako će knjiga biti obavezna literatura mladim diplomatama i nezaobilazna referenca istoričarima i teoretičarima međunarodnih odnosa, ona popunjava veliku prazninu u domaćoj literaturi ove vrste i nesumnjivo će biti zanimljiva svima koje zanima kako se u svetu danas pregovara, ali i kako se nekada pregovaralo. Knjiga nudi i zabavnu šetnju kroz istoriju diplomatije, jer autor analizira diplomatske doktrine i strategije na velikom broju primera, od Tajne konvencije između Austrougarske i Srbije 1881, preko Londonskog ugovora, pregovora između Palestinaca i Izraela u Oslu 1992–93, do Urugvajske runde i pregovora Slovenije u procesu priključenja EU-u, ilustrujući ih zanimljivim anegdotama. Ljubitelji teorija zavere biće svakako razočarani ovim štivom, jer autor pregovaranje predstavlja pre svega kao veštinu koja se dugo uči i za koju su neophodna raznolika znanja, naročito dobro poznavanje diplomatskog jezika, a ponekad su pregovarački procesi toliko složeni da u njihovoj pripremi učestvuje čitava mala armija ljudi. Ali, ono što ovu knjigu čini zaista dragocenom jeste trezvena disekcija najznačajnih pregovora vezanih za jugoslovensku krizu, naročito uporedna analiza pregovora u Dejtonu i Rambujeu (vidi okvir), ali i najsvežiji primeri poput pregovora o Prevlaci i o sukcesiji SFRJ, i pokušaju pokretanja dijaloga između Beograda i Prištine.
Primere ishoda pregovora o Prevlaci između SRJ i Hrvatske i one o sukcesiji o SFRJ Kovačević ističe kao uspešne. U razgovoru za „Vreme“, Kovačević ističe da su pregovori odblokirani ne samo zbog toga što su se u obe države stvorile povoljnije političke okolnosti („postmiloševićeva SRJ, posttuđmanova Hrvatska“) i kontakti dvojice ministara spoljnih poslova, već i spoljašnji pritisak, koji je kreirao momentum da se pregovorima pristupi, jer je prestao mandat Posmatračke misije UN-a. „Međutim, ni to samo po sebi ne bi bilo dovoljno da se pronađe kompromisno rešenje, pa uspeh pregovora leži u činjenici da je ispoljena diplomatska kreativnost. Pregovori nisu vođeni o teškom pitanju utvrđivanja granice, već ‘samo’ o režimu uz južnu granicu. Povrh toga, sporazum je prihvaćen kao privremen, što je pomoglo da se odblokira proces. Privremena rešenja često su u suštini trajna, a dobra su jer doprinose normalizaciji do trenutka kada obe strane budu zaista spremne na konačno rešenje. Dok sam bio gradonačelnik Beograda uvideo sam da većina privremenih objekata zapravo postanu trajni“, kaže Kovačević.
TRAPAVOST: Kovačević nije impresioniran načinom na koji je počet dijalog Beograda i Prištine u Beču prošle godine, koji je počeo sa dosta trapavosti, a i nije bio dijalog, jer članovi prištinskih i beogradskih delegacija čak nisu bili u prilici da se gledaju oči u oči, iako su sedeli za istim stolom. „Takve susrete, koji za temu imaju osetljiva pitanja, bolje je voditi van jakih reflektora i očiju javnosti jer se obe strane obraćaju svojoj domaćoj publici, a ne jedna drugoj“, smatra Kovačević. „Treba tražiti zonu mogućeg sporazuma. Ako ona ne postoji, najbolje je i ne ići na pregovore. Status Kosova ne može u ovom trenuku biti predmet pregovora, jer tu zone mogućeg kompromisa za sada nema. Međutim, imalo bi o čemu drugom da se pregovara, navodno o nebitnim, ali u stvari vrlo važnim pitanjima, ali to najviše zavisi od političke volje, koja je takođe tanka i u Beogradu, i na Kosovu, i na strani međunarodne zajednice.“ Kovačević dodaje da jake i stabilne vlade uvek imaju bolju poziciju prilikom pregovora i to ilustruje primerom pregovora o granici između Rusije i Kine. „Za pregovore su ključni sledeći faktori – politička volja, snaga aktera i momentum. Ako oni nisu usklađeni, najbolje je pregovore izbegavati. Momentum za pregovore često se stvara tako što dođe nova vlada, koja sme sebi da dozvoli da se upusti u rizik, jer je upravo dobila legitimitet i do izbora je daleko. Mi imamo novu vladu, ali je ona trenutno slaba, to je manjinska vlada. Uz to, mi smo ovde, kao i Albanci na Kosovu u permanentnoj izbornoj kampanji, što otežava početak bilo kakvih ozbiljnijih pregovora. Staro je pravilo Amerikanaca da ništa krupno ne treba počinjati ni očekivati u izbornoj godini“, smatra Kovačević.
Naša zemlja je tokom istorije prolazila nekad bolje, a nekad vrlo loše u međunarodnim pregovorima, što nije zavisilo uvek i samo od angažovanih pregovarača i umeća naših diplomata. Međutim, Kovačević nije bez razloga u svojoj knjizi dao velik prostor savetima Ive Andrića, koji je dvadeset godina bio u službi diplomatije. „Ne samo da diplomatija nije za svakoga, nego se može slobodno reći da je mali broj ljudi koji zaista imaju dara i znanja za taj posao.“ Nakon briljantnog prikaza fotorobota valjanog diplomate, Andrić priznaje da diplomatija ima svoju zavodljivu stranu kojom vara ljude. „Stoga u njoj i ima više nego i u jednoj drugoj službi ljudi koji su pogrešili vrata, pa sada niko ne može da ih izvede napolje, a oni sami ne umeju da nađu izlaz i da se vrate. Pogreška u izboru zvanja plaća se u svim službama, ali nigde tako skupo i teško kao u diplomatiji.“ Mi smo i previše često na svojoj koži osetili greške zalutalih u ovu izazovnu ali i složenu službu. Knjiga Međunarodno pregovaranje poslužiće da zalutalih i amatera ubuduće bude što manje.
Pregovore u Dejtonu Kovačević predstavlja kao klasičan primer uspešne shuttle diplomatije, gde su SAD uložile svoju ogromnu moć, koju je tada savršeno oličavao glavni posrednik pregovarač Ričard Holbruk, inspirisan izraelsko-egipatskim pregovorima u Kemp Dejvidu 1978, uz aktivno posredovanje američkog predsednika Kartera. Pregovore u Rambujeu, i kasnije u Parizu, Kovačević svrstava u tzv. alibi diplomatiju – skup inicijativa koje su zamena za stvarnu akciju, odnosno simuliranje pregovora.
„1) Dejtonu su prethodile pripreme na terenu kako bi se stvorila realna podloga za pregovore, odnosno kako bi karta na terenu bila što bliže onoj koju treba ispregovarati u Dejtonu. (…) Ništa nije bilo prepušteno slučaju. Obrnuto, i pregovori Holbruk–Milošević i Oktobarski sporazum i sam Rambuje bili su prilične improvizacije, nedovoljno osmišljene i pripremljene. O sazivanju konferencije u Rambujeu odlučeno je nedelju dana uoči održavanja.
2) Pre Dejtona je rat u Bosni objektivno već bio pri kraju, odnosno svi učesnici su bili već siti rata i bez šanse da vojnim putem ostvare svoje ciljeve, a na Kosovu je ratni sukob tek ozbiljno počinjao. (…)
3) Pre Dejtona se mogla izraditi platforma o podeli koja je imala šansu da bude prihvaćena od triju strana (49–51 odsto), pri čemu su Amerikanci naročito računali na Miloševića da natera bosanske Srbe, koji su bili u defanzivi, da prihvate takav kompromis. Pre Rambujea dve strane su stajale na potpuno oprečnim pozicijama: albanska strana je insistirala isljučivo na nezavisnosti, a srpska nije ni htela ni mogla to da prihvati (jer bi to bilo političko samoubistvo Miloševića). Nijedna od dveju strana nije u osnovi želela pregovore sa drugom niti je verovala u same pregovore.
4) Za razliku od Dejtona, u Rambujeu Amerikanci nisu ni bili previše zainteresovani za ishod pregovora, već uglavnom za to da se dođe do konsenzusa u samom Vašingtonu i sa evropskim saveznicima o tome da se mora ići na primenu sile. To je Sendi Berger, Klintonov savetnik za nacionalnu bezbednost, jasno izrazio konstatacijom da je „Milošević igrao s nama igru u Rambujeu, naoružavajući i pripremajući svoje snage dok se pretvarao da ozbiljno pregovara, ali smo to činili i mi. Nama je bilo potrebno da demonstriramo stvarnu spremnost da dođemo do mirnog rešenja kako bismo uverili saveznike da se slože sa upotrebom značajne sile.“
5) Dejton je bio od početka inicijativa i realizacija SAD. One su u pregovorima videle šansu da se okonča rat i time obezbedi trijumf američke diplomatije i potvrdi njeno liderstvo. Rambuje je bio rezultat inicijative francuske diplomatije koju su prihvatili drugi u EU-u i Rusi. Američka administracija se toj inicijativi pridružila, ali ne zato što je verovala da će pregovorima naći rešenje. U Vašingtonu je već pre Rambujea prevladao stav da se mora ići na obaranje Miloševića putem vojne intervencije. Stoga su Amerikanci gledali na Rambuje ne samo kao na ustupak Evropljanima, već i kao na predstavu kojom je svetu i domaćoj javnosti trebalo pokazati da se pokušalo sve mirnim putem pre donošenja odluke o intervenciji.
6) Dejton je bio diktat Amerikanaca, ali ne i ultimatum tipa „uzmi ili ostavi“. Amerikanci su bili spremni da prihvate manje-više sve o čemu se postigne dogovor triju strana, jer su bili primarno zainteresovani da se rat okonča i da to oni postignu. (…) U slučaju Rambujea radilo se ne samo o diktatu već i o ultimatumu, jer se od dveju strana samo očekivalo da stave svoje potpise. Stoga, tzv. pregovaračke strane i nisu pregovarale, ne samo direktno, već ni preko posrednika. One su to dobro shvatile, pa su u stvari simulirale pregovore, kao uostalom i organizatori konferencije.“
Iz knjige Ž. Kovačevića Međunarodno pregovaranje
Šta poručuje režim koji slavi čoveka osuđenog za genocid i zločine protiv čovječnosti? Zašto je Rasim Ljajić jedini na derbiju reagovao kako dolikuje? Zbog čega Vučić više nije mogao odlagati narodno izjašnjavanje? Gde su tu opozicija i studenti? I kako je Srbija postala umorna od lidera
“Nisam ravnodušna prema tome što neko može da me vidi, čuje ili fotografiše, ali prva reakcija mi je bila bes”, kaže za “Vreme” studentkinja Milica čiji je telefon napadnut špijunskim softverom. “Mogli su da upale kameru dok se tuširamo, pričamo privatne stvari. Nije normalno ovo što se dešava... Mislim da je takvom sloju ljudi čak neshvatljivo da nešto može da funkcioniše bez ucene, bez potplaćivanja, nego samo uz čistu volju, želju i entuzijazam da uspemo u našoj borbi”
Kada se BIA (na slici) zainteresuje za nekoga, tvrde izvori “Vremena”, preko svojih spavača u medijima ili političkim strankama pusti neku optužbu, najčešće da taj i taj sarađuje sa tajnim službama druge zemlje, da je izdajnik, strani plaćenik i slično. Na osnovu toga, od tužioca se pribavi potrebna dozvola za nadzor komunikacija, što onda predstavlja pravno pokriće za špijuniranje svake vrste
Srbija se u Evropi sada i javno naziva “žarištem” na kojem se vrbuju i za sabotaže obučavaju ruski ljudi. O tome se u Beogradu samo ćuti
Neko će reći, pa šta te čudi što su “Zvezdini” navijači razvili gigantsku fotografiju osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića i zajedno sa “Grobarima” skandirali njegovo ime? Da je bilo samo to, niko možda ne bi ni reagovao. Kao – to su već radili i šta sad? Ali sve to je začinilo ono što je pisalo ispod te slike, taj pogani poklič “Pravac Potočari”. Reč je najodvratnijoj stvari koja se ikada pojavila na toj tribini i na tom stadionu. Zbog toga bi ga trebalo zatvoriti za sva vremena
Zašto režimu trebaju mržnja i podele? Kako su na njih odgovorili studenti? Kome i zbog čega smeta Kesić i društvo iz emisije „24 minuta“? I kako su opozicione stranke završile u izbornoj fusnoti
Rušenje Vučićevog režima na izborima je dečja igra u odnosu na ono što nas čeka posle: obnavljanje do temelja razorene zemlje. Ne postoji teži zadatak od toga da se od podanika stvore građani, ali to je pitanje opstanka Srbije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapljuvao je sebe u ćošak, odvajajući se od svih, pa i od svoje partije. Zato će, kad stupi protiv 250 ljudi od integriteta sa Studentske liste, konačno stvarno biti sam, kako se već godinama bizarno hvališe
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
