Ubistvo, korupcija i političke igre

Ubistvo bivšeg pripadnika SDB-a Momira Gavrilovića dovelo je do dosad najteže političke krize srpske vlade i DOS-a. Ona ide svojim tokom, brzinom novinske rotacije i može se eventualno zaustaviti samo metodom starih Acteka – bacanjem device u jezero, kako bi se drugačije reklo, klanjem kozla raspuščenoga. Pozivajući se na izvore bliske kabinetu predsednika SRJ, list „Blic“ je 8. avgusta objavio da je Gavrilović neposredno pre ubistva razgovarao sa savetnicima predsednika SRJ kojom prilikom je 1) preneo informacije o sprezi ljudi iz vrha aktuelne vlasti sa čelnim ljudima organizovanog kriminala u Srbiji; 2) predao poverljive dokumente kojima se ta veza dokazuje; 3) posebno ukazao na saradnju pojedinaca iz vlasti sa članovima „surčinskog klana“.

„Vrh aktuelne vlasti“ ne mora da znači ništa, ili može da znači sve: na najvažnijim pozicijama, od predsednika SRJ, predsednika Srbije, predsednika srpske i savezne vlade, ministara, predsednika tri skupštine, sudova, guvernera, 18 članova predsedništva DOS-a sedi bar stotinak ljudi.

Da li zbog vrućine, da li zbog rekonstrukcije srpske vlade, tek ministar pravde u srpskoj vladi Vladan Batić i potpredsednik srpske vlade Žarko Korać prepoznali su u izrazu „vrh aktuelne vlasti“ svoju vladu i tražili su da „Blic“ otkrije ko je taj izvor iz kabineta koji širi lažne vesti. Glavni urednik „Blica“ Veselin Simonović hladnokrvno odgovara da svoje izvore ovaj list nije otkrivao ni u vreme Slobodana Miloševića, te da neće ni sada.

U jednom detalju afera podseća na „slučaj Student“ iz 1987, kada je Dušan Mitević iznenada dramatizovao pitanje ko je nacrtao vampirske zubiće na glogovom listu, i to mesec dana pred rođendan pokojnog Druga Tita. Mitević je kasnije objašnjavao kako je to uobičajeni deo tehnologije političkog obračuna, izabere se neka sporedna tema da bi se video odnos snaga.

Ta tehnologija se u konkretnom slučaju pokazala kontraproduktivnom. Tvrditi da nema korupcije u vladi zemlje u prvoj godini tranzicije za javnost je neubedljivo. Građanstvo u principu voli da sumnja u vladu, pa je tolika ljutnja kojoj su pribegli ministri srpske vlade, Demokratska stranka i Socijaldemokratska unija samo širila sumnje. Sumnja je uobičajeno sredstvo političara, baš kao što su dokazi oružje tužilaca i advokata. Suzbijanje kriminala i korupcije je, inače, četvrti na listi zahteva građanstva, posle pristojnog standarda, političke stabilnosti i ekonomskog razvoja zemlje, tako bar pokazuje junsko istraživanje korupcije koje je za Centar za proučavanje alternativa sproveo Srećko Mihailović sa saradnicima.

UPOZORENJE: Vojislav Koštunica je još malo pa pritiskao na to bolno mesto kad je u prošli četvrtak prekinuo godišnji odmor da bi se obratio naciji i rekao da je Gavrilović u njegovom kabinetu bio „ne jednom“ i da je „došao zabrinut zbog stepena kriminalizacije društva, u želji da ukaže na prodor organizovanog kriminala u privredni život, na snagu i razgranatost delovanja pojedinih klanova, i na ono što je, kao iskusni policajac, smatrao nedovoljno primerenim odgovorom, ili popustljivošću i nesnalaženjem vlasti i nadležnih organa…“. Koštunica je nagazio malo i đonom: „Zašto, uostalom, da ne upotrebim i jednu težu reč: govorio je o korupciji!“

DSS je i pre izbijanja ove afere izricao sličnu sumnju. Dušan Proroković, zamenik predsednika Izvršnog odbora DSS-a, 23. jula, dakle deset dana pre Gavrilovićevog ubistva, kaže da ima indicija da u nekim ministarstvima Vlade Srbije ima korupcije. Kolegijum Vlade reaguje saopštenjem u kome Prorokovićevu izjavu proglašava neodgovornom i neozbiljnom i opominje svakog ko ima saznanja o korupciji a o tome ne obavesti nadležne organe – da je saučesnik u krivičnom delu. Proroković 25. jula na to odgovara otvorenim pismom u jedanaest tačaka u kojima se pominju avion Caneta Subotića, lančani sudar jednog funkcionera, osmorica telohranitelja, nepotizam u vladi, itd… Kolegijum šalje utuk na utuk, podvukavši da navodi iz otvorenog pisma nisu potkrepljeni dokazima i da je većina tvrdnji potpuno neumesna.

Čini se da su posle eskaliranja najnovije afere medijski inače indisponirani DSS-ovci, koncentrišući raspravu na indiciranu korupciju, stekli stratešku prednost pred raspravu o rekonstrukciji srpske vlade. Imali krunske dokaze ili nemali, oni zapravo prate ono što rumor javnog mnjenja inače govori – da korupcija kod nas nije iskorenjena, da je „sve isto samo Njega nema“.

Razumljivo je da Đinđićeva vlada s reputacijom evropejaca i reformista ne voli da joj se dovodi u pitanje njen renome. Umesto da te sumnje razveje nuđenjem hitne zajedničke državne istrage o svim izrečenim sumnjama i nagoveštajima, umesto da postavlja zajedničke straže i koalicione rampe, „druga strana“ je bila zavedena publicitetom i počela da luta – čas naglašavajući to da „krunskog dokumenta“ nema, čas konstatujući da je na delu stvaranje paralelnih centara moći u kabinetu inače institucionalno slabog predsednika države, čas tvrdnjama da se iza leđa „tajno prave dosijei o svakom funkcioneru“, čas „ekskluzmima“ da je Koštunica tajno pripremao preuzimanje srpske vlade, čas pokušajem umanjivanja kredibilnosti pokojnog Gavrilovića… Đinđić, poznat po izjavi „kome je do morala u politici neka ostavi politiku i neka ide u crkvu“, u toj situaciji zahteva raspravu o moralu.

INSTITUCIONALNO, VANINSTITUCIONALNO: Oni koji su se rugali Koštuničininom legalizmu sada ponavljaju da se ništa ne bi desilo da je Pera na vreme otišao u policiju, kako lepo savetuje jedan izbledeli beogradski grafit.

Sa strane DSS-a na to se ponavlja pitanje: „Zašto je pokojni Gavrilović zaobišao sve institucije i otišao Koštunici…“ Sugestija je da je to zato što je to jedina institucija koja uživa poverenje, mada je Gavrilović, koji je izašao iz policije 1999, mogao da bude vođen i ličnim animozitetom prema službi koju je napustio i nepoverenjem u njen sadašnji sastav.

Pošto se Dušan Mihajlović dve nedelje po izbijanju afere konačno vratio s odmora, najavljuje se da će policija uložiti napor u rasvetljavanje ubistva bivšeg funkcionera DB-a, ali da neće rešavati političke sporove koje su drugi započeli, ali da će se boriti protiv organizovanog kriminala. Teško je tu bilo šta spektakularno očekivati. Antikorupcionaška strategija i taktika predmet su političkog spora. Policija u takvoj atmosferi neće utvrditi ni adresu stanovanja Dušana Mihajlovića.

Koštunica očito ne veruje da se u beleškama koje je dostavio policiji nalazi ključ za razrešenje tog zločina. U saopštenju iz njegovog kabineta, uostalom, kaže se: „Teško je, međutim, poverovati da se tajna Gavrilovićevog ubistva krije isključivo u sadržini njegovog razgovora sa saradnicima predsednika SRJ. Ako ipak jeste tako, onda je društvena i institucionalna kriza u našoj zemlji dostigla zaista neslućene razmere.“ Ako bi tako bilo, ispalo bi da je u pravu Vojislav Šešelj koji „izvlači zaključak“ da afera otkriva da srpski premijer prisluškuje kabinet predsednika Jugoslavije! (Nekada, kada je bio dobro obavešten, Šešelj uglavnom o tim stvarima nije grešio.) Batić je na to rekao: „I ako je od Šešelja, mnogo je. Ne treba previše ozbiljno uzimati njegove izjave, pogotovu kada su zlonamerne.“ Čak i ako bi se ispostavilo da je neko iz sive zone prisluškivao taj razgovor u kabinetu saveznog predsednika, to bi bio alarmantan signal o jačini mafije i o bezbednosnom vakuumu u vrhu države, ali ne bi mnogo komplikovao krizu.

Krizu bi mogao još da iskomplikuje samo DOS-ov politbiro ako se odluči za „raspravu o metodu“ i ličnim odnosima, što znači da gurne pod tepih osnovnu temu oko koje se čitava afera vrti, a to je sumnja da „državni aparat ima sidu“. Ako je taj opis mafijaškog okruženja koji je izrekao pokojni pripadnik SB-a tačan, a predsednik SRJ Vojislav Koštunica, koji uživa veliko poverenje javnosti, očito veruje da jeste, onda je ta sumnja gotova politička činjenica i ne može da se odagna svađom zbog intriga predsednikovog okruženja. Okruženje je možda Koštunici učinilo lošu uslugu raspalivši konflikt dve nedelje ranije, u vreme godišnjih odmora, i lišilo ga aduta iznenađenja i mogućnosti da Predsedništvu DOS-a krajem avgusta lupi na sto tešku dijagnozu.

LOVE, A ULOVLJENI: Afera zapravo pokazuje da je Slobodan Milošević izgleda stvarno u Hagu i da je prošlo ono lako vreme za dosovce u kome su novi ministri i poslanici isticali mašući papirima o malverzacijama bivšeg režima, novinarke napaljeno saletale pobednike pitanjima „kad će biti hapšenje“, socijalisti se pokunjeno sklanjali, a ministar pravde Batić slavodobitno izjavljivao: „CZ ima da radi k’o dragstor.“ Nova opozicija, čiji su čelnici jedan po jedan privođeni u policiju (ukupno 236 njih), saterana u ćošak nije tada imala odgovor, nema ga čini se ni tada, samo je radikal Šešelj neuspešno pokušavao da isprovociraju premijera Đinđića, mašući iz poslaničke kuće fotografijom neke kuće.

Parada je bila bez finala – nijedan od procesa protiv vrha bivšeg režima nije doveden ni do suđenja, ni do razrešenja – neki su se doduše pozivali na imunitet, a neki i nisu. I sam bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević, osumnjičen za zloupotrebu službenog položaja, sedeo je u zatvoru tri meseca, a da osim saslušanja slučaj praktično nije pomeren s početne tačke.

Ispada nekako kao u stihu: „Love, a ulovljeni…“

Pripadnici nove DOS-ove garniture isticali su da sigurno neće biti korumpirani, da će saseći korene mafijaške države, itd., jurili su julovce po zemunicama – čak je i SSJ iz svojih redova isključio jednog prerušenog, ali avaj, nisu imali snage da za šest meseci započnu nijedan sudski proces, a kamoli da ga završe. Da se Gazda Jezda nije sam prijavio, ne bi imali nijedan krupan slučaj van bivše političke nomenklature.

Doduše, uprkos skupštinskoj opstrukciji, doneli su zakon o oporezivanju ekstraprofita, čije sprovođenje uz neke kontroverze počinje početkom avgusta. Utisak kvari Dinkićevo istrčavanje i premijerova priča o radnom doručku. Ispostavlja se da taj porez treba da plati i preduzeće Lutra čiji je suvlasnik srpski ministar policije Dušan Mihajlović. Saopštava se da će Lutra disciplinovano sve do pare platiti, a tek poneko (kao Nikola Milošević) podseća Mihajlovića da je možda nezgodno to što je sadašnji ministar policije bio korisnik te primarne emisije. Preko njih neprijatno preleće i senka krila aviona Caneta Subotića, a u nemačkoj štampi ovih dana počinju spekulacije da će duvanski dim možda zamagliti imidž energičnih srpskih reformatora.

Dosovci su, skoro kao nekad komunisti u moskovskom hotelu „Luks“, pazili ko od bivših posećuje koga u DOS-u, ta manifestacija je nagoveštavala jaku političku kontrolu dve frakcije DOS-a. Mada se u srpskoj vladi nalaze pare, Koštuničina strana je u tom meču ispadala grbavija, možda i zato što je njenim konkurentima posao bio olakšan – trebalo je da gledaju ko prolazi kroz jedna jedina vrata u severoistočnom delu novobeogradskog zdanja (posete Karića i Radeta Markovića vrede tri poena).

USLOV: Borba protiv korupcije, pranja novca i „zarobljavanja države“ jedna je od stvari koja se i u inostranstvu očekuje od jugoslovenskih reformatora; to je jedan od važnih preduslova uspešnosti otvaranja jugoslovenske privrede i uključenja u evropske strukture, na šta je 20. februara podsetila i potpredsednica Evropskog parlamenta Doris Pak ohrabrivši jugoslovenske vlasti da se, između ostalog, bore protiv organizovanog kriminala i korupcije“. Nije se čulo jer svi su slušali šta će reći o Hagu.

Koštunica je tu antikorupcionašku temu držao visoko ne samo u izbornoj platformi već i u skoro svakom obraćanju javnosti. On je već 16. januara 2001. u jednom intervjuu suzbijanje korupcije ubrojao u jedan od tri prioriteta, naglašavajući da je „potreban besprekoran sistem kontrole i uravnotežavanja izvršne, zakonodavne i sudske vlasti, uz stroge zakone o suzbijanju korupcije“ i uz „nužno ojačavanje društvene svesti građana“.

Na skupštini DSS-a 26. maja on naglašava da Demokratskoj opoziciji Srbije predstoji i odlučna i uporna (nikako deklarativna) borba protiv svih vidova korupcije. U tu mučnu borbu, kaže tada Koštunica, Vlada Srbije mora da uđe spremna, ne samo zbog svog ili pak opstanka DOS-a već i zarad opstanka same države, čije je tkivo kriminal ozbiljno nagrizao.“ Koštunica zatim, tokom sporenja o izručenju Miloševića kao uslovu za donacije, kaže kako novca ima i u zemlji, samo možda „curi na carini“. On 11. jula 2001. ponovo upozorava da ne bi smelo da se dozvoli da posle obaranja „partijske države“ u SRJ nastane „južnoamerička država mafijaškog tipa“.

Tokom leta, Koštunica traži razgovor o rekonstrukciji srpske vlade (u intervjuu „Vremenu“ početkom jula on posebno pominje to da je veoma nezadovoljan radom ministarstava pravde i policije), ali se to u medijima pretvara u licitiranje oko toga koliko ministarskih mesta DSS traži za sebe. Đinđić brani ta dva ministarstva zato što su ona simbolički povezana s vidovdanskom odlukom srpske vlade da na osnovu uredbe izruči Hagu bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Neko u odgovoru ističe da ta dva ministarstva ne mogu da žive samo od izručenja Slobodana Miloševića Hagu.

Koštuničino pominjanje korupcionaške teme u medijima najčešće je interpretirano kao „napad na Đinđića“, pošto je još od novembra 2000. godine, posle sporova oko zadržavanja ili smenjivanja generala Pavkovića i Radeta Markovića, a naročito posle sporova oko hapšenja (april) i izručenja Slobodana Miloševića Hagu (jun), ovde i u inostranstvu napravljena klasifikacija na Đinđićeve praktične reformiste i Koštuničine konzervativne umerene nacionaliste. To svrstavanje je brzo napravilo filtre za uši i delilo medije. Koštuničina strana, koja je stegnutija i koja slabije komunicira, u toj je atmosferi lošije prolazila od Đinđićeve, ali se ova, koju su nekad nazivali „žuta kompanija“, previše oslanjala na marketing. Ima jedna knjiga, štampana sedamdesetih, koja se zove: „Kako da se uništite pomoću televizije!“

Uz to, i na Đinđićevoj strani, u srpskoj vladi, bilo je najava početka obračuna s mafijom i korupcijom. Odmah posle Oktobra reklamirana je specijalna grupa „nesalomivih“ nazvana „Poskoci“, ali se kasnije na to zaboravilo, Ministarstvo pravde Srbije najavilo je 9. aprila izmene Krivičnog zakona kojima je između ostalog predviđeno i kažnjavanje korupcije u pravosuđu, upravi, prosveti, sportu, zdravstvu, kao i pranja novca. Radi presecanja šverca uredbom je „monopolizovan“ uvoz nafte, na šta je Koštunica imao primedbu, akcizni prihodi od duvana bitno su povećani, ali svako je mogao da vidi cigarete bez markica. Donet je antikorupcionaški zakon i medijski je promovisan, uz malo mistifikacije (čovek bez fotografije) šefa Republičke uprave javnih prihoda.

Predsednik Vlade Đinđić je 18. maja 2001. najavio detaljnu reformu državne uprave Srbije, što podrazumeva i efikasnu zaštitu od korupcije, zloupotreba, nelegalnog korišćenja prava radnika uprave… I predsednik Saveta za državnu upravu i Agencije za unapređenje uprave profesor Dragoljub Kavran naveo je da je prioritet u transformaciji – borba protiv korupcije. „Otpor“ uz posetu ministru policije lansira marketinšku akciju „Srbija bez kriminala“ pod motom „Sve je isto, samo njega nema…“.

PLENUM: I pored sličnih deklaracija i međusobnog „posmatranja“ sumnje su se proširile i pretvorile u omraze, sukob je daleko dogurao i pitanje je da li će, kako mnogi predviđaju, „politbiro ipak nekako prelomiti“. To bi, bogami, mogao da ispadne i Brionski plenum!

Afera pokazuje da je vek DOS-a prilično skraćen, mada to što političari jedni drugima ne veruju ne mora da znači ništa loše. Čović i Mihajlović upozoravaju da svađa može iscrpsti njihovu energiju, i to je tačno. Oni, dakle, ne bi pogrešili ako malo srede živce i ako, sve gledajući se preko nišana, upregnu snage protiv nevidljivog neprijatelja.

Predrag Jovanović, predsednik srpskog ogranka Transparensi internešenel, međunarodne organizacije koja se zalaže za čistu utakmicu, koristi termin „zarobljena država“ kojim se opisuje korupcija, među prvima ga uvodi u naš javni diskurs: „Radi se o tome da su se mnoge od država u tranziciji nalazile (i još se nalaze) pod snažnim uticajem domaćih poslovnih oligarhija koje oblikuju državnu ekonomsku politiku i propise kako njima odgovara. Moćne privatne firme plaćaju političare i visoke državne službenike, što im omogućava da stvaraju pravila igre i da prilagođavaju sebi rad institucija. Sve to je, neretko, praćeno striktnom kontrolom medija…“

Iskustva drugih zemalja pokazuju da je to posao podjednako važan kao slamanje inflacije ili privatizacija. Najveći stepen „zarobljavanja države“ registrovan je u: Bugarskoj (28), Hrvatskoj (26 odsto), Rusiji (32), Ukrajini (33), Moldaviji (37), Rumuniji (21) i Slovačkoj (24). Najmanji je u uspešnim zemljama: Sloveniji (7), Mađarskoj (7), Estoniji (10), Češkoj (11), Litvaniji (11) i Poljskoj (12). Podaci potiču iz istraživanja koje su Svetska banka i Evropska banka za obnovu i razvoj obavili aprila 2000. obuhvativši 3000 firmi u 20 zemalja u tranziciji (Business Environment and Enterprise Performance Survey – BEEPS), sa ciljem da se utvrdi u kojoj meri firme i poslovni ljudi oblikuju zakone i njihovu primenu prema svojim interesima.

Takvim istraživanjima vaga se u kojoj meri je prisutna: prodaja skupštinskih glasova pri izglasavanju zakona; donošenje uredbi u skladu sa privatnim interesima; manipulacija od strane Narodne banke, kupovina sudskih odluka za kriminalna i ostala dela, nepotizam koji znači da visoki državni funkcioneri postavljaju svoje prijatelje i rođake na javne funkcije, mito plaćen državnim službenicima da bi se izbeglo plaćanje poreza i da bi se „zaobišli“ propisi i poslednje, ali ne i najmanje važno, prilozi koje privatnici daju kao donacije političkim partijama i za finansiranje izbornih kampanja…

Jovanović uočava da su i pre izbora biznismeni ili „biznismeni“ ovde ulagali u obe opcije i da su neki od njih već zadužili i novu vlast.

Ulaganju u kampanje političkih partija, rekli bismo, treba dodati i „oktobarske revolucionarne usluge“ raznih tipova kojima su se i pojedini čelnici DOS-a hvalili. Morala bi se dodati i ona „deoba plena“, težnja da se preko kriznih štabova zauzmu čelna mesta u preduzećima…

„Svedoci smo kašnjenja u reformi javnih službi i privrednog sistema u celini. Uloga države je, u periodu od 5. oktobra do sada, malo izmenjena. Stoga ljudi i dalje vide državni posao kao najprofitabilniji i guraju se da preko članstva ili poznanstava (veza) u vladajućim strankama dođu do nekog položaja namesto „starih“ kadrova, zapaža Jovanović.

On smatra da našoj državi nedostaju nacionalna strategija za borbu protiv korupcije i dobar antikorupcijski zakon. Danilo Šuković iz Instituta društvenih nauka smatra da bi hitno trebalo doneti i zakon o javnim nabavkama. Neke partije (kao socijalisti) traže da se hitno formira i skupštinski Anketni odbor. Sociolog Dragan Radulović, međutim, smatra da anketni odbori, baš zato što zavise od političkih partija, imaju ograničen efekat, mogu eventualno dovesti do neke ostavke i zabašuriti problem. On je mišljenja da bi bolje rešenje bilo da je formirana autoritativna nepartijska antikorupcionaška komisija. Koštunica, sa svojim autoritetom i podrškom imao je šansu da formira takvu komisiju, ali je tu priliku propustio.

Funkcionere DOS-a ne treba miriti, njihov posao je da se svađaju, od njih valja tražiti samo da sednu i da gledajući se preko nišana pokušaju da osmisle jedan sistem efikasne samokontrole ili kontrole svih državnih struktura. U suprotnom, država će ostati „zarobljena“ čak i ako se oni u onom „Batićevom dragstoru“ budu jednog dana izmešali sa svojim prethodnicima.