U masi svesrpskog sabora

Na ovom saboru usvojen je dokument pod naslovom Deklaracija o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda. U aktu o proglašenju ovog dokumenta među institucijama koje Deklaraciju proglašavaju, pored predsednika Vučića i Dodika i drugih rukovodilaca i narodnih poslanika u skupštinama Srbije i Republike Srpske, naveden je i Srpski narod. Tako se on ovde pojavljuje kao posebna politička instanca. Za razliku od Srpskog naroda, Srpska Crkva se nije našla među pokretačima ove političke deklaracije. Ona se – znamo – ne bavi neduhovnim stvarima kao što je politika, ali joj nije strano – znamo i to – da politiku blagoslovi. Deklaracija je proglašena, kako je navedeno, “uz blagoslov, molitveno i saborno učešće Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog gospodina Porfirija i arhijereja i sveštenstva Srpske pravoslavne crkve”.

Između 49 zaključaka Deklaracije dva se direktno odnose na Rezoluciju o Srebrenici. Pod brojem 16 je zaključak – koji, po mom mišljenju, nije video lektora – da je ovom rezolucijom “izvršen pokušaj kolektivnog okrivljavanja celog srpskog naroda, koji je neprihvatljiv i ne može biti sproveden u delo”, a pod brojem 17 je zaključak kojim se traži da se Srbija i Srpska posvete rasvetljavanju događaja iz devedesetih godina, “a posebno kada je reč o Srebrenici i okolini od 1992. do 1995. godine”.

Od drugih zaključaka Deklaracije, za mene – koji sam se, kako bi rekli autori ovog dokumenta, posvetio rasvetljavanju događaja u vezi sa politikom simbola u Republici Srpskoj – interesantni su zaključci broj 29 i broj 30. U prvom se kaže da “Svesrpski sabor pozdravlja odluku Republike Srbije i Republike Srpske da ujedinjeno obeležavaju 15. septembar kao Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave u sećanje na Proboj Solunskog fronta u Prvom svetskom ratu”, da “Svesrpski sabor smatra da je Sretenje 15. februar Dan državnosti Republike Srbije i Dan državnosti Republike Srpske, koji treba ujedinjeno i zajednički proslavljati, i da Srpski sabor očekuje da Republika Srpska nastavi da obeležava 9. januar kao Dan nastanka Republike Srpske i krsnu slavu”. Broj 30 je kratak: “Svesrpski sabor potvrđuje da je himna ‘Bože pravde’ svesrpska himna, a da je dvoglavi orao Nemanjića nacionalni svesrpski grb”.

POD BUDNIM OKOM KNEZA MIHAILA

U sklopu Svesrpskog sabora bio je i kulturno-umetnički program izveden na Trgu Republike u Beogradu pod naslovom “Jedan narod, jedan sabor – Srbija i Srpska zajedno”. Tanjug je sve snimio i objavio na Jutjubu i ja sam, opet kao nezvani gost, mogao da gledam i slušam šta se tu događa. Odmah sam primetio da se program odvija po istom scenariju kao program proslava Dana Republike Srpske kojima sam prisustvovao: himne, “obraćanja” političara, između njih muzičke i dramske numere, sve to uz opširne najave koje čitaju voditelji programa. I ovde su to dvoje mladih glumaca. Nažalost, nisu navedena njihova imena, a nemam koga da pitam. Najave su u istom stilu, pisane istim jezikom.

(…)

Manji deo publike činili su predsednici Srbije i Srpske, patrijarh Porfirije, bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić, ministri, poslanici i drugi političari i zvaničnici “s obe strane Drine”. I oni su osmesima pokazivali da se na ovom Saboru lepo osećaju i vesele. Uz njih, oko njih, iza njih bilo je obezbeđenje, prepoznatljivo po tome što mu je posao takav da ne može da se smeje i veseli. Kad bi se kamera okrenula prema obodu prostora koji su zauzeli folkloraši, zvaničnici i obezbeđenje, mogao sam primetiti da i tu ima ljudi koji prate program. Ali kamera se na njima nije zadržavala, za njih nije bilo mesta na slici veselog srpskog roda koju je program ove manifestacije imao zadatak da pokaže.

Nisam merio, ali možda je i svih deset minuta trajala najava prve tačke programa. Zapisao sam početak, jer se tu pominje knez Mihailo kao istorijska ličnost u ulozi mentora aktuelnih vođa srpskog naroda, Vučića i Dodika. Oni vole da se pohvale da imaju slavne mentore, od Svetog Save do Kočića, od Kočića do Bećkovića, a sad saznajem da je jedan od njih i knez Mihailo, da su Vučić i Dodik stasali i uz njegovu asistenciju i nadzor, da Mihailo i danas pažljivo prati i odobrava šta oni rade.

Najava počinje ovako: “Danas smo se okupili ovde, u srcu Beograda, našoj prestonici, pod budnim okom kneza Mihaila oslobodioca, da pokažemo nacionalno jedinstvo i sabornost, da ponosno i dostojanstveno nosimo srpsko ime i prezime.” Razumem zašto ovde nije moglo da se kaže “okupili smo se kod konja”, kako se inače nazivaju sastanci kod spomenika kneza Mihaila, a razumem i zašto je knez pažljivo pratio program koji se odvija ispred njega. Jer da mu se nešto nije dopalo, on bi sigurno našao načina da to stavi do znanja. Dakle, da li ste shvatili, ili da vam objasnim: i knez Mihailo se veseli Svesrpskom saboru, kao i svi drugi veliki srpski preci, borci i oslobodioci.

U ovoj najavi pojavila su se i dva lika koja su dobila važnu ulogu već u prvim osudama Rezolucije o Srebrenici – dželat i žrtva. “Živimo u vremenu”, kaže najava “u kome su česti pokušaji da se dželat predstavi kao žrtva, a žrtva kao dželat”. Zatim je ispričano još mnogo toga o zajedništvu, sabornosti, o odbrani istorijskog nasleđa, o bojištima i stratištima, o putu blagostanja i napretka i o drugim velikim temama, ali ništa što bi moglo da nagovesti da sledi jedna pesma koja predlaže Srbima kako da reše problem negativnog demografskog trenda, pesma Ljubivoja Ršumovića “Zdravica narodu srpskom”. Pesnik poziva narod da rađa decu i da za to koristi svaku priliku, što se završava porukom: “I kada sveca slavio, i kada školu pravio, i kada se u čudu čudom bavio deca ti se rađala. Narode, daće bog! Amin!”

Kada se recitacija ove pesme završila, začula se živahna muzika kola i folkloraši su zaigrali, formirajući nekoliko krugova, nekoliko kola, što su zvaničnici – kako mi kamera pokazuje – pozdravili dugim aplauzom. Njima se sigurno dopalo i opširno objašnjenje o moralno-političkom značaju kola za srpski narod, kako u prošlosti, kad je Branko Radičević pozvao narod da se uhvati u kolo, tako i danas. Branko je samo zamislio, pesnički dočarao narod u kolu, a danas je narod – kao što se ovde lepo može videti – u stvarnosti zaigrao kolo, pokazujući jedinstvo i sabornost i tako obradovao svoje današnje kolovođe: “I zato svaki put kad se uhvatimo u kolo, pripovedamo priču o hrabrom narodu koji ume da se bori za svoju slobodu i da joj se raduje pesmom i igrom. Kolo koje i danas igramo, povelo se u stihovima jednog od naših najvećih i najvoljenijih pesnika, našeg Branka Radičevića, i vije se vilovito i plahovito, navezeno i okićeno, evo gotovo dva veka, ujedinjujući danas u stvarnosti ono što je opevano u Brankovom stvaralaštvu. Poštujući Branka i lepotu njegove pesme, okupismo se da nam današnji dan ostane u sabornosti i jedinstvu našeg roda.”

KOČIĆ U RUKAVICAMA

Verujem da je reditelj programa znao da Milorad Dodik voli da priča da ga vlasti u Sarajevu muče kao što su nekada mučile Petra Kočića, i da ga je to podstaklo da na pozornicu izvede Kočića, da se on lično obrati publici i u publici svom potomku i sapatniku Dodiku. Zadatak da ga otelovi dobio je glumac Nebojša Kundačina. Njegov Kočić pojavio se odeven onako kako ga vidimo na nekim fotografijama s početka XX veka – siv prsluk, crn kaput, veliki šešir. Od Kundačine se nije tražilo da nalepi Kočićeve ufitiljene brkove, ali je iz nekog razloga on navukao gospodske bele rukavice, koje nisam video ni na jednoj od desetak Kočićevih fotografija dostupnih na internetu.

Ovaj Kočić bez brkova, ali sa rukavicama, pročitao je tekst pod naslovom “Misli o otadžbini”, koji je Kočić s brkovima objavio u prvom broju časopisa Otadžbina, koji je on pokrenuo u Banjaluci 1907. godine. Slušam šta prvi čita, i čitam šta je ovaj drugi napisao. Pročitano je sve što je napisano, sem jednog detalja, u kome se, kao i obično, krije đavo. Naime, u originalnom tekstu piše “Mi svi pripadamo Otadžbini i ona pripada svakome od nas. Bez toga nema ni uzajamnosti ni uzajamnog povjerenja među građanima”, a u tekstu koji slušam izostavljene su poslednje dve reči – “među građanima”. Nije teško razumeti zašto. Republika Srpska nije zamišljena kao otadžbina građana, ovako kako je nekada svoju otadžbinu video Kočić. Tako nešto danas Srbima u BiH nude njihovi neprijatelji. Zato je Kočić – Kundačina na Svesrpskom saboru nastupio ne samo bez brkova, nego i bez građana u tekstu koji je pročitao.

Odmah posle Kočića, govorio je njegov navodni sledbenik Dodik. Najviše i najlepše o Vučiću. Srbija ima sreću, rekao je on, što je na njenom čelu “čovjek u zavjetnom odnosu prema narodu”. Zahvaljujući Vučiću srpski narod ide “svojim samostalnim putem”, dok su na Balkanu “svi drugi podložni nekim dalekim kancelarijama i čekanjima šta će one da kažu”. Posebno je Dodik, prekidan aplauzima, pohvalio Vučićevo učešće na zasedanju Generalne skupštine UN, na kome je doneta Rezolucija o Srebrenici, to što je on “animirao značajan dio svjetske organizacije koja nije glasala za sramnu Rezoluciju”. Da on to nije učinio, “danas bi i naša nerođena djeca već mogla da imaju etiketu genocidnog naroda, pripadnika toga naroda, a oni koji su upravo genocid načinili nad nama oprali bi svoju istoriju genocida”. Drugim rečima, Rezolucija o Srebrenici je doneta, ali, zahvaljujući Vučiću, ona u stvari ne važi.

Pozdravljene aplauzom bile su i Dodikove reči da je “nemogućno da živimo zajedno sa onima koji su nam tako mučki i pokvareno, lažno i tajno pokušali da nametnu genocidnost”, i kad je Srbe iz Srbije zamolio da mu ne postavljaju jedno pitanje. “Nemojte nas pitati šta ima u Bosni, pitajte nas šta ima u Srpskoj. Kakva Bosna!”. Aplauz je zaslužila i njegova izjava da su Kosovo i Metohija “neotuđivi dio i Republike Srpske”. Kako to? Tako, objasnio je Dodik, “što smo na tome gradili naš nacionalni ponos i identitet”.

(…)

VUČIĆ SANJA ZASTAVU

Govorio je Vučić i o odluci Sabora da se u Donjoj Gradini i u Beogradu podignu memorijalni centri “povodom najtežeg zločina, zločina genocida počinjenog nad našim narodom u Jasenovcu i drugim logorima smrti, nacističkim i Nezavisne države Hrvatske”. Pomenuo je i velike uspehe srpske ekonomije, zahvaljujući kojima Srbija danas ima pet aviona MIG-29. Nije zaboravio ni Kosovo, koje “nikada ne mogu da nam oduzmu, jedino ako nađu nekoga među nama koji će to da prihvati”. Međutim, glavni momenat ovog Vučićevog obraćanja nastupio je kad je on pokazao zastavu Srbije koju je imao uz sebe i kojom se u jednom trenutku ogrnuo kad je govorio na zasedanju Generalne skupštine UN, onom na kome je doneta Rezolucija o Srebrenici: “Doneo sam ovde za vas, na ovaj svečani dan, doneo sam tu zastavu iz Ujedinjenih nacija da vam je pokažem. Sanjao sam je danima, danima i noćima, znao koliko vredi, kao da ništa lepše i vrednije od ove zastave nema, borio se za nju… Ovo je ta zastava (razvija zastavu, koja je dotle stajala pred njim na pultu) – živela naša crveno-plavo-bela trobojka, živela Srpska, živela Srbija.”

Uz ovacije, Vučić širi zastavu, ljubi je i odlazi s njom. Ali to nije kraj tačke sa zastavom. Reditelj priredbe udesio je da se, kad Vučić odnese svoju zastavu, pojave dve druge, velike, koje su nad svojim glavama raširili folkloraši, jednu srpsku, trobojku s krunom, i jednu bez krune, koja važi kao narodna zastava. Dok se to događa, pevački duet Ljubica Vranješ i Dragoljub Bajić peva pesmu “Ovo je Srbija”, koju sam već čuo, i tekst zapisao. To je ona u kojoj se kaže da vam grobovi ratnika govore da se nalazite u Srbiji. A zatim se pogledi okreću prema nebu, odakle se uz tutnjavu pojavljuju svih pet “migova” koje je pomenuo Vučić, a iz razglasa se začuje glas jednog od pilota, koji je ovako, s neba, pozdravio Svesrpski sabor: “Pozdravljamo učesnike Sabora. Jedan narod, jedan sabor, Srbija i Republika Srpska. Živela Srbija, živela Srpska”.

foto: rade prelić / tanjug

VUČIĆ VODI DODIKA U NARODNI MUZEJ

Ovim pozdravom iz aviona proslava Svesrpskog sabora ispred kneza Mihaila bila je završena i ja sam se već bio spremio da odatle odem, ali mi je pogled na minutažu snimka proslave pokazao da je ostalo još skoro dvadeset minuta. U tom se na monitoru mog kompjutera pojavio Nikola Selaković, stoji na ulazu u Narodni muzej, onom ulazu iza Mihaila. Ostavljam ga tu gde je i okrećem se Guglu, da mi on pomogne da razumem šta se to događa. Evo šta: programom Svesrpskog sabora predviđeno je da posle proslave na Trgu Republike predsednici Vučić i Dodik i drugi visoki zvaničnici posete Narodni muzej. Selakoviću, kao ministru kulture Srbije, zapala je obaveza da predsednike i ostale sačeka na ulazu, a kad uđu, pozdraviće ih direktorka muzeja, gospođa Bojana Borić Brešković.

Ostajem da i to ispratim. Vidim da je uz Vučića i Dodika u muzej ušlo mnogo ljudi, da je to problem za obezbeđenje, koje je predsednike okružilo sa svih strana, i za novinare i snimatelje, koji se trude da im nešto što će Vučić reći ne promakne. A on se često javlja da dopuni objašnjenja kustoskinje koja goste vodi kroz muzej. “Neverovatnih stvari ovde ima”, kaže on Dodiku. “Mi nećemo imati vremena da gledamo i naše impresioniste, dakle, od Milićevića Koste, Milovanovića, Glišića Mališe, Nadežde Petrović, i svih drugih. Ono što sam zapamtio”. Na to će zadivljena kustoskinja: “Sve ih vi znate, stvarno!”

Pokazaće zatim Vučić da je on veliki poštovalac i znalac i numizmatike. Obraćajući se Dodiku, on se raspričao: “Mnogo volim numizmatiku, jer ta vam numizmatika otkriva sve, o vladarima našeg ranog srednjeg veka, pre svega”. Pohvalio se da on u Narodni muzej dolazi bar jedanput u šest meseci. Dodik je pošteno priznao da je ovde bio samo jednom i to pre trideset godina. “Treba da dođeš jednom sa unucima”, kaže mu Vučić. “Hoću, hoću”, obećao je Dodik.

Iste večeri, negde u tzv. Beogradu na vodi održan je svečani koktel povodom završetka Svesrpskog sabora. Potražio sam snimak ovog koktela na Jutjubu, pa da se umešam među goste i vidim šta se tu radi i priča, ali, nažalost, koktel ili nije snimljen ili iz nekog razloga nije postavljen na mrežu. Mogao sam da nađem samo citate iz Vučićevog i Dodikovog obraćanja gostima. Jedan iz Dodikovog obraćanja prepisujem, jer tu predsednik Srpske prvi put – bar koliko je meni poznato – govori o erotskom odnosu prema državi, o ljubavi prema državi kao uslovu i dokazu da ona postoji. Na ljubavi srpskog naroda utemeljene su dve njegove države, dok Bosna i Hercegovina, ako je verovati Dodiku, ljubavni temelj nema, te zato ne postoji kao država: “Ovaj narod danas ima dve države. Srbiju i Republiku Srpsku. I kad kažete država, to nije samo teritorija, nije samo stanovništvo, nije samo izvršna vlast, kako to definišu pravnici i naučnici, nego je pre svega ljubav prema njoj. I kad ja to kažem, onda imam na umu upravo ono što je Bosna i Hercegovina. Kakva je to država koja nema ljubavi? Nego ima sile i prisile.”

Dok je koktel trajao, i dalje te večeri, na kuli “Beograd”, koju bezobrazni Beograđani zovu Kulčina, projektovana je slika zastava Srbije i Republike Srpske sa tekstom “Jedan narod, jedan sabor”. Bilo je još iluminacije i pirotehnike. Na Savskom mostu organizovana je bakljada, a na levoj obali reke vatromet. Mesto za ispaljivanje vatrometa nije slučajno izabrano. To je izvedeno u parku koji se – prvi put to čujem – zove Park Republike Srpske. I dok vatromet pršti i osvetljava nebo, čitam poučnu i tužnu priču o ovom parku. Jednog majskog dana 2008. godine otvorili su ga Milorad Dodik, tada predsednik Vlade RS, i predsednik Srbije, ali tada to nije bio Vučić nego Boris Tadić. Oni su zajedno zasadili jedno drvo, a tom prilikom Tadić je rekao: “Ova stabla počinju da rastu i uskoro će da ponude građanima hlad, ali će, istovremeno, biti simbol naših odnosa, koji će rasti i dobijati nove dimenzije”. Međutim, stabla nisu porasla. Zbog neplanskog sađenja u vreme kad se to ne radi, celokupan zasad, preko 300 listopadnog i četinarskog drveća, osušio se. Građani Beograda ostali su bez hlada, a rodoljubivi političari u Srbiji i Srpskoj bez simbola rastućeg prijateljstva. Park Republike Srpske postao je simbol pustoši koja ostaje kad rodoljubi odu i odnesu svoje kulise.

(Skraćena verzija četvrtog poglavlja knjige Ivana Čolovića Na rođendanu Republike Srpske. Zabeleške jednog nezvanog gosta, XX vek, 2025.)