Tužilac na popravnom

Samo nekoliko sati pošto se po drugi put pojavio pred sudijama Haškog tribunala (30. avgusta), i po ko zna koji put dospeo u udarne vesti svih globalnih TV stanica, Slobodan Milošević, bivši predsednik SRJ, zamolio je svoje beogradske advokate, koji su ga prošle nedelje nekoliko puta posetili (doduše u svojstvu pravnih savetnika jer se Milošević u Hagu opredelio za odbranu bez advokata), da mu u zatvor u Ševeningenu donesu špil karata. Čovek kome su dok je bio na vlasti često prigovarali da u politici uglavnom igra obeleženim kartama poželeo je izgleda da posle novog nadgonjavanja sa sudijom Ričardom Mejom i tužiteljicom Karlom del Ponte (koju je, uzgred, u sudnici potpuno ignorisao) odigra poneku partija „remija“ sa svojim zatvorskim komšijama – generalima Ademijem, Blaškićem i Hadžihasanovićem. Njima, koji sa Miloševićem povremeno podele ono što zajednički skuvaju i koji ga oslovljavju sa „gospodine predsedniče“ (kako tvrde Miloševićevi pravni savetnici), verovatno nije previše smetalo što na pole?ini špila novih „pjatnikovih“ karata piše „president“. U zatvoru u Ševeningenu ionako je najvažnije ubiti vreme.

Pre nego što se dao na „remi“, Slobodan Milošević je, po mnogim ocenama, za trenutak pobedio u jednoj od haških sudnica. Njegovo drugo pojavljivanje pred Tribunalom trajalo je punih 50 minuta i bilo je tek nešto manje inatno nego ono 3. jula, ali svakako uz podjednaku (ako ne i veću) dozu borbenosti, samopouzdanja i nekog spoljnjeg mira. Iako je na trenutke delovao pomalo nezainteresovano za ono što se u sudnici zbiva i poluokrenut publici, izolovanoj neprobojnim staklom, često pogledom tražio neko poznato lice, Milošević je demonstrirao savršenu koncentraciju. Kada je dobio reč, stigao je veoma precizno da „smečuje“ na sve one nežne lob udarce koje mu je haško tužilaštvo tog dana pripremilo svojim nesigurnim nastupom, a pokušao je i da ponovi priču o pravnoj neutemeljenosti Tribunala kao političkog oru?a NATO-a, pa je sudija Mej opet morao da se ponaša kao nekada predsednici srpskog parlamenta – dva puta je isključivao mikrofon.

PROŠIRIVANJE OPTUŽNICE: I pored povremenih isključivanja mikrofona, Milošević je uspeo da optuži sud za neravnopravan tretman u zatvoru, za prisluškivanje svih njegovih razgovora, čak i onih sa dvoipogodišnjim unukom, za diskriminaciju njegove porodice prilikom poseta, otežane kontakte sa svojim pravnim savetnicima i nemogućnost da slobodno daje intervjue. Neki listovi ocenili su takvo Miloševićevo ponašanje kao „groteskno“, „tragikomično“ ili čak „autistično“. Izveštač „Dejli telegrafa“ tvrdio je da je ova nova haška predstava bila „bravurozna“, dok je „Indipendent“ ocenio kako je Miloševićevo samopouzdanje bilo „toliko bestidno da je izgledalo impresivno“.

Da u sudnici sve nije štimalo baš onako kako treba videlo se samo tridesetak minuta pošto je Milošević nestao iz vidokruga (uglavnom novinarske publike), i to tako što su se na onom neprobojnom staklenom zidu koji deli sudnicu od publike najednom spustili „venecijaneri“. Pre toga se moglo videti kako je inače prilično hladnokrvni sudija Mej, koji u svakoj prilici pokušava da sakrije emocije, crven u licu, ljutito i žurno otišao iz sudnice. (Spuštanje „venecijanera“ po završetku pretresa primenjuje se očito samo prilikom Miloševićevog pojavljivanja u sudu). Samo dan ranije, na istom mestu sedela je, na primer, Biljana Plavšić kojoj je sud dozvolio da do početka su?enja boravi u Beogradu, a novinari su mogli da vide kako zadovoljna i nasmejana Plavšićeva nekoliko minuta prijateljski ćaska sa Karlom del Ponte i zahvaljuje joj se zbog upravo donete odluke o privremenom puštanju na slobodu). Još dok je Milošević bio na putu iz sudnice za zatvor u Ševeningenu (upućeni tvrde da ga prevoze sa tamnim naočarima kroz koje se ništa ne vidi i s obaveznim pancirom), glavna tužiteljica Haškog tribunala Karla del Ponte pojavila se na travnjaku ispred zgrade Suda i mnogobrojnim okupljenim novinarima saopštila da će 1. oktobra ove godine optužnica protiv Miloševića koja se trenutno odnosi samo na Kosovo biti proširena tako što će mu se na teret staviti i genocid počinjen za vreme rata u BiH, a možda i u Hrvatskoj.

Tako nešto u se Hagu već dugo najavljuje, ali mnogima je ostalo nejasno zbog čega ovu novost gospo?a Del Ponte nije saopštila prethodno u sudnici, već kasnije kad je izašla pred novinare i zašla u šatore koje su tog dana ispred Tribunala razapele vodeće svetske TV stanice (treba li reći da su na najboljem mestu sa koga niko važan nije mogao da umakne šatru razapeli CNN i Kristijana Amanpur). Za vreme statusne konferencije o Miloševićevom predmetu sudija Mej je sasvim jasno pitao ljude iz tužilaštva kada će biti spremni za početak su?enja i koliko svedoka planiraju da izvedu pred sud. On lično, namerava da početak su?enja zakaže za početak naredne godine, a uz put je primetio kako je optužnica protiv Miloševića podignuta još u maju 1999. godine, što znači da je vremena za njeno kompletiranje bilosasvim dovoljno. Karla del Ponte i njeni saradnici vadili su se na komplikovanost slučaja i mogućnost proširivanja i dopunjavanja optužnice bosanskom i hrvatskom ratnom pričom. Nisu bili u stanju da preciziraju eventualni broj svedoka, ali su obećali da bi do početka oktobra eventualno mogli da budu spremni za početak su?enja.

I sudija Mej i Slobodan Milošević mogli su tek kasnije da na CNN-u ili BBC-iju saznaju ono što u sudnici tog dana nije bilo precizno rečeno – da će optužnica biti proširena 1. oktobra i da je u igri i genocid. Činjenicu da tužilaštvo nije spremno za su?enje ni posle dve i po godine od podizanja optužnice Milošević je vešto iskoristio za tvrdnju kako je nevino optužen po nalogu onih koji su naredili bombardovanje Jugoslavije i kako je čitav ovaj proces zapravo farsa. I bez obzira na to šta Slobodan Milošević misli o svojoj ulozi i odgovornosti u proteklim ratovima, u mnogim komentarima posle prošlonedeljne statusne konferencije u Hagu pomenuta je slična dilema – kako je moguće da je za vreme bombardovanja Jugoslavije od strane NATO-a tužiocu bilo potrebno samo 60 dana da prikupi dokaze i podigne optužnicu koju je Sud odmah potvrdio, a da se dve i po godine kasnije stvari (bar na prvi pogled) nisu previše pomerile s mesta.

Deo objašnjenja mogao bi se možda pronaći u onome što je nedavno tvrdila američka pravnica Nensi Peterson koja je nekada i sama bila zaposlena u tužilaštvu Tribunala i u vreme bombardovanja učestvovala u ekspresnom podizanju optužnice protiv Miloševića. Po njenom mišljenju, tužilaštvo u predstojećem procesu ne mora da dokaže da je Milošević nare?ivao ubistva, ali bi moralo da dokaže kako on nije preduzeo ništa da spreči zločine ili kazni počinioce. Ova američka pravnica smatra, me?utim, da je za tako nešto potrebno svedočenje barem nekolicine bivših Miloševićevih bliskih saradnika. A to praktično znači da bi bar još neko iz grupe „sakupi pet i pošalji u Hag“ (Milan Milutinović, Nikola Šainović, Vlajko Stojiljković, Dragoljub Ojdanić) veoma brzo morao da otputuje u Holandiju i to pod uslovom da je voljan da svedoči direktno protiv Miloševića. Takav „dobrovoljac“ mogao bi da se nagodi sa tužiocem i znatno smanji sopstvenu eventualnu kaznu. Bez takvog „dobrovoljca“ zbog koga je Karla del Ponte najverovatnije i svraćala početkom ove nedelje u Beograd, tužilaštvu neće biti lako da obavi posao koji je započelo pre dve i po godine. Nemački list „Frankfurter rundšau“ primećuje tako ovih dana „koliko je teška situacija“ u kojoj se našla glavna tužiteljka. „Ako njeni tužioci rade neprecizno, Tribunal bi mogao opet da izgubi s mukom stečeni ugled. Bude li istraga oduzela previše vremena, mogla bi da se pojavi sumnja kako je reč o politički motivisanoj pravdi“, upozorava ovaj nemački list očigledno previ?ajući da je potreba za ovim sudom (zbog nespremnosti nacionalnih pravosu?a da se suoče sa ratnim zločinima) za sada očito veća od njegovog ugleda.

AMICUS CURIE: Sudija Mej i Karla del Ponte nisu bili baš sasvim saglasni ni oko toga da li je Slobodan Milošević do sada imao priliku da se upozna sa optužnicom ili ne. Tužilaštvo je predložilo da mu se optužnica javno pročita s obzirom na to da bivši predsednik SRJ nikada (od kada je uhapšen) zvanično nije želeo da takav papir uzme u ruke. Optužnica mu nije pročitana ni prilikom prvog pojavljivanja na sudu, a Miloševićeva rečenica „to je vaš problem“ pre bi se mogla tumačiti kao njegov lični stav prema sudu nego kao dokaz da je upoznat s optužnicom. Miloševićev pravni savetnik, advokat Zdenko Tomanović tvrdi da je u ovom konkretnom slučaju Karla del Ponte bila u pravu kada je tražila čitanje optužnice jer je prethodno napravljen krupan proceduralni propust. Ukoliko optužnica nije pročitana optuženom, sudski postupak, po Tomanoviću, nije mogao da pre?e u fazu statusne konferencije.

Sudija Ričard Mej prešao je preko ove primedbe, a odbacio je i predlog tužilaštva da se Miloševiću, uprkos njegovoj volji da se sam brani, dodeli advokat koji bi na su?enju štitio njegove interese ma šta bivši predsednik SRJ mislio o tome. Član Sudskog veća sudija Patrik Robinson prvi se usprotivio ovom predlogu smatrajući da bi uskraćivanje optuženom da se sam brani ako to želi predstavljalo kršenje me?unarodnog prava. Niko od članova Sudskog veća, a ni onih koji brinu o kredibilitetu suda, svakako ne bi voleo da vidi u sudnici Miloševića koji se pred TV kamerama suprotstavlja nametnutom advokatu i takvu odbranu izvrgava podsmehu.

Umesto nametnutnog advokata sudija Mej se prošlog četvrtka opredelio da u igru ubaci tzv. prijatelja suda (amicus curie). „Amikus“ se ne bi ponašao kao Miloševićev službeni branilac već bi sara?ivao sa sudom tako što bi preduzimao sve radnje koje bi eventualni branilac bivšeg predsednika SRJ mogao da preduzme kako bi čitav postupak bio fer i kako bi se došlo do pravične presude. Tako bi već 29. oktobra za kada je zakazana nova statusna konferencija u ovom slučaju u haškoj predstavi posvećenoj Slobodanu Miloševiću mogao da se pojavi još jedan glumac. U hodnicima Tribunala naveliko se inače spekuliše da bi ta nova uloga mogla da pripadne poznatom holandskom advokatu Mihailu Vladimirofu koji je svojevremeno u prvom haškom procesu branio bosanskog Srbina Duška Tadića. Oni koji se pozivaju „na poverljive izvore iz Haga“ (ma šta to značilo) tvrde kako je sudija Mej nameravao da pravni institut amicus curie imenuje još prošle nedelje i javno pozove Vladimirofa da se ubuduće prihvati ovog posla. Dva dana pre prošlonedeljne statusne konferencije u Tribunal je stigla i inicijativa grupe profesora Pravnog fakulteta iz Beograda koji su u opširnom pismu na 19 šlajfni predložili da se i sami pojave pred raspravnim većima Tribunala i iznesu sopstvene stavove o pitanjima poštovanja me?unarodnog prava, što je navodno nešto usporilo već pripremljenu odluku. Slično Miloševiću, grupa beogradskih profesora prava smatra da postupak protiv bivšeg predsednika SRJ nije pravno valjan, a da je sam sud osnovan suprotno Povelji UN-a. Za razliku od Miloševića koji je svoje mišljenje o sudu koji ne priznaje i smatra političkim oru?em, pre svega SAD i NATO-a, izrazio u pismenom podnesku na 36 kucanih strana, grupa beogradskih profesora i pored pravne neutemeljenosti suda i mnogih njegovih manjkavosti prihvata Tribunal kao realnost i predlaže saradnju kako bi se ono što je loše eventualno popravilo. Igrajući presing protiv Tribunala po celom terenu, Slobodan Milošević je unapred odbio bilo kakve posrednike izme?u njega i suda koji ne priznaje, ali zbog isključivanja mikrofona ta njegova poruka nije ostala dorečena do kraja. Manevar sa „prijateljem suda“ mogao bi da se svede i na praksu da ovaj u pismenom obliku obaveštava sud o nekim nepravilnostima i da mu sud tako?e pismeno odgovori. Milošević bi tako mogao da ostane podalje od mikrofona i prilike da u sudnici drži političke govore, na koje se sudija Mej prilično ježi.

SUD DOBAR, NE VALJA TUŽILAC: Veče uoči drugog Miloševićevog pojavljivanja pred Tribunalom, u Hagu je održana tribina na kojoj je nekoliko uglednih advokata, pravnika i pisaca raspravljalo izme?u ostalog i o tome da li je Tribunal u Hagu istinski i pravičan sud, i da li je Milošević legalno doveden u zatvor u Ševeningenu. Me?u učesnicima ove rasprave bio je i potencijalni amicus curie, advokat Vladimirof, koji je te večeri tvrdio da je o Haškom tribunalu i dilemama koje oko njega vladaju trebalo raspravljati bar pet-šest godina ranije. Hapšenje i dovo?enje Miloševića u Hag ovaj poznati holandski advokat opisao je kao potpuno legalan čin jer je za Miloševićem bila raspisana me?unarodna poternica. Za razliku od Vladimirofa i većine ostalih učesnika ove debate, advokat Leo van Heijningen tvrdio je da bi Miloševića trebalo vratiti u Jugoslaviju jer je nezakonito uhapšen i doveden u Hag. To se, po njegovim rečima, svakako neće dogoditi s obzirom na to da, i pored očigledno nezakonitog postupka hapšenja, Milošević svojim prisustvom Haškom sudu obezbe?uje siguran budžet i izvore finansiranja. Ovaj vremešni advokat, koji je svojevremeno branio Pjetra Mentena optuženog za zločine u Drugom svetskom ratu, tvrdio je tako?e da Holandija kao članica NATO-a, više nije nezavisna i da sud u Hagu, koji je nazvao „sudom osvete, a ne pravde“, ne može nezavisno da obavi svoj posao.

Ovakvo mišljenje ostalo je te večeri uglavnom usamljeno. Me?u učesnicima debate bilo je, na primer, i onih koji su tvrdili da je sam sud nezavisan, ali da Karla del Ponte nije jer sledi instrukcije NATO-a, i jer je suviše lako odbila da se pozabavi ulogom NATO-a tokom bombardovanja SRJ. Takav stav o dobrom sudu i problematičnom tužitelju teško se inače rimuje s logikom pogotovo kad se zna da su u Hagu tužilačka i sudska funkcija jedna organizaciona celina i da je ovaj sud po definiciji osnovan pre svega radi „gonjenja“ (ne su?enja) odgovornih osoba.Stoga, ako tužilac nije u redu, kvar je automatski, kao konstrukciona greška, ugra?en i u sam sud. Pisac Karel Glastra van Loon nije se složio sa prigovorima kako je Haški sud više okrenut protiv Srba nego protiv ostalih, iako je primetio da je u Hagu moralo biti mesta za bivšeg hrvatskog predsednika Franju Tu?mana i da bi se tako?e moralo pronaći mesta i za nekolicinu Albanaca, čelnikaUČK-a. Mnoge od onih koji su činili zločine u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, po rečima ovog pisca, finansirali su i obučavalni zapadne obaveštajne službe, pre svega CIA.

OBOSTRANO PRIVIKAVANJE: Posle drugog Miloševićevog pojavljivanja pred Haškim sudom postalo je prilično jasno da je njegova odluka da učestvuje u procesu pojedinac protiv Haga gotovo definitivna. Nastojanje suda da ga različitim vrstama pritisaka (prisluškivanje razgovora, posete članova porodice na kašičicu…) usmeri ka normalnom, rutinskom procesu i odvrati od odbrane bez advokata kao da su pojačala njegovu borbenost i motivaciju da obesmisli i što je više moguće „izranjavi“ kredibilitet Tribunala. U stručnoj javnosti prilično su podeljena mišljenja o tome koliko ovaj revolucionarni politički pristup („ne priznajem ovaj sud“) uopšte može biti uspešan i nije li za samog Miloševića bolje da, umesto što se okružuje kordonom istomišljenika iz celog sveta, potraži neku advokatsku „ajkulu“ koja bi pažnju i reflektore svetske javnosti još više usmerila na ovaj slučaj, udarajući po svim nedorečenostima optužnice ili manjkavostima sudske procedure.

Sluteći da više nikada neće biti slobodan čovek, Slobodan Milošević se izgleda ipak opredelio za taktiku my way (ovih dana u zatvoru je dobio i CD Frenka Sinatre s istoimenom pesmom). Njegov dolazak u Ševeningen naglo je podigao interes svetske javnosti za Tribunal i povećao kritičnost medija i dobrog dela stručne javnosti prema onome što se u Hagu radi. Milošević je to izgleda brzo shvatio i, za razliku od onih koji su, zadovoljni što im je isporučen mnogo pre nego što su to mogli i da sanjaju, pohitali na godišnje odmore, privremeno preuzeo inicijativu čak i u zatvorskom okruženju. Dao je intervju američkoj Fox – televiziji (neka vrsta američkog Pinka), obratio se telefonom Zjuganovu i njegovoj družini u Moskvi, doživeo da mu pod prozorom neki zatvorenici odlazeći na fiskulturu skandiraju „Slobo, Slobo“, a da upravnik pritvorske jedinice u intervjuu „Tajmsu“ kaže za njega da je „savršen zatvorenik“ koji bi i drugima mogao da posluži kao primer. Na dan kada je prebačen u Ševeningen jedna ugledna američka novina zapisala je da će Milošević poslužiti i kao nauk svima koji se u Makedoniji upravo hvataju oružja jer će pred očima imati sudbinu čoveka koji je bio lak na obaraču. U me?uvremenu, u Makedoniji je ubijeno na desetine ljudi, kidnapovani civili se muče i zlostavljaju, a po svemu sudeći i Karla del Ponte moraće kad-tad da krene put Skoplja bez obzira na ambiciju NATO-a da i tamo zaštiti svoje UČK čedo koje ne zna šta je dosta. Sve to, naravno, neće bitno promeniti sudbinu Slobodana Miloševića, ali bi moglo da utiče na povećan stepen njegove borbenosti pred Tribunalom i dodatno ukopavanje oko stava da je odabrao najispravniji način odbrane, odnosno da je imati njega u Hagu nešto nalik imanju kamena u bubregu. U Tribunalu će, me?utim, učiniti sve da ga pretvore u najobičniji pesak.

Na ovonedeljnom proputovanju kroz Beograd glavna tužiteljica Haškog tribunala nije izgleda previše insistirala na tome „ko je sledeći“, ili su se bar obe strane dogovorile da s imenima ne idu pred javnost. Još jednom je saopšteno kako je saradnja sa Hagom obaveza SRJ, ali je bilo i dosta pozivanja na domaće zakone, prioritete i imunitete, što nedavno u Miloševićevom slučaju nije bilo previše važno. Saradnja s Tribunalom postala je značajna tema unutardosovskih potkusurivanja i očito da trenutno, posle slučaja koji je pocepao ovu koaliciju niko ne želi da povuče neoprezan predizborni potez. One iz SNP-a niko i ne sme da pita pristaju li na zakon o saradnji sa Hagom kako se ona i dalje ne bi zasnivala na dnevnopolitičkim interesima i odnosima snaga. Iako joj se žuri, gospo?a Del Ponte je shvatila da je u Beograd stigla u prilično nezgodnom trenutku, pa je pred novinarima oćutala i Milutinovića i Šljivančanina, već se na aerodromu prisetila generala Ratka Mladića i saopštila kako će srpske vlasti pomoći u njegovom hapšenju. Srpski premijer Zoran ?in?ić izjavio je za Radio B92 da Mladić nije u Srbiji i da se o njemu nije previše pričalo. Može biti da je glavnoj tužiteljici iz Haga ovoga puta bilo sasvim dovoljno da se uveri kako ide istraga oko masovnih grobnica i potopljenih hladnjača sa leševima koje su isplivale ovog leta širom Srbije. Kako god se bude branio u Hagu,

Miloševiću će biti teško da objasni otkud ovi leševi u Srbiji, i možda zbog toga Karla del Ponte ovoga puta nije toliko insistirala na tome ko je sledeći.

Do 29. oktobra, kada sledi nova statusna konferencija u slučaju Milošević, haški pasijans mogao bi da se otvori u nekoliko pravaca. Po svemu sudeći, Karla del Ponte namerava da Miloševićev predmet spoji s onim u kome se zajedno pojavljuju Momčilo Krajišnik i Biljana Plavšić, i u kome bi trebalo da se pojave i Radovan Karadžić i Ratko Mladić. Miloševiću bi zatim najverovatnije bila prikopčana i „vukovarska trojka“ kako bi se lakše došlo do njegove umešanosti u rat u Hrvatskoj. Završna scena ovog velikog su?enja mogla bi da liči na Nirnberški proces, u kome su jedan iza drugoga sedeli optuženi prema stepenu krivice, a sve to može da znači kako na početak takvog procesa mora još poprilično da se sačeka.

Da bi se krenulo u tom pravcu, glavnoj haškoj tužiteljici za početak je neophodan jak svedok protiv Miloševića. Sudsko uvlačenje Miloševića u bosanski rat moglo bi se izvesti pre svega svedočenjem Biljane Plavšić, koja ovih dana stiže u Beograd na zatvorski raspust. Na pitanje novinara da li će Plavšićka možda svedočiti protiv Miloševića, Karla del Ponte je prilikom nedavnog susreta s novinarima kratko odgovorila: „Gospo?a Plavšić je spremna da svedoči.“

I u Hagu se dakle, kao i nekada u Srbiji pod Miloševićevom kontrolom uglavnom igra s obeleženim kartama. Trenutno, gospo?a Del Ponte pokušava da sastavi svoju dobitnu kombinaciju od aduta posrnulih i ispalih iz nekadašnjeg nacionalno monolitnog špila Slobodana Miloševića.