Tuširanje jogurtom

Zašto je dr Zoran Đinđić, republički premijer i predsednik DS-a, naumio da politički satre Nenada Čanka, predsednika vojvođanske skupštine i predsednika LSV-a – dojučerašnjeg najprisnijeg koalicionog partnera u Skupštini Vojvodine i čoveka čije se zasluge u decenijskoj borbi protiv Miloševićevog režima mogu meriti samo sa zaslugama najužeg kruga srpskih opozicionara? Da pokušamo da proanaliziramo više mogućih odgovara na ovo pitanje.

Prvi odgovor na to pitanje ponudilo je (22. oktobra) Opštinsko javno tužilaštvo u Novom Sadu koje je pokrenulo istragu protiv Čanka zbog „osnovane sumnje“ da je prilikom poznatog gaženja table RTS-a na ulazu u zgradu TV NS-a i psovanja „okupatora“ iz Beograda počinio više krivičnih dela u sticaju, to jest da je tada „zloupotrebio službeni položaj“, vršio „povrede ugleda Republike Srbije“ i „širio lažne vesti“. Teško je poverovati da ova pravna budalaština s teškim političkim posledicama nudi pravi odgovor na naše pitanje, mada je „udarnik pravne države“ u tom tužilaštvu, u suštini, u zahtev za pokretanje istrage ubacio samo ono što su povodom spomenutog incidenta javno izjavili i dr Đinđić i Dragan Maršićanin, predsednik Skupštine Srbije, a i neki drugi političari.

Ova opasna blamaža novosadskog tužilaštva samo će dodatno osvetliti jadno stanje čitavog srpskog sudskog sistema, koje ministar pravde Vladan Batić ne stiže da popravlja, jer je stalno zauzet učešćem u tekućim političkim tračevima. Blamaža jedne vladine institucije u sudskom sistemu je opasna pre svega zbog toga što se ovo tužilaštvo može posle istrage nad nebesprekornim Čankom osokoliti toliko da sutra možda povede i istragu protiv dr Koštunice i dr Đinđića, na primer, zbog učešća u „zaveri“ koja je imala za posledicu paljenje Skupštine Jugoslavije i paljenje centrale RTS-a u Beogradu, pa i povredu ugleda SRJ i njenog ranijeg predsednika g. Slobodana Miloševića, itd. Čanak je s pravom izjavio za Glas Amerike da protiv njega potežu istragu isti oni koji tokom proteklih ratova na tlu ex-Jugoslavije nisu makli malim prstom da ispitaju da li je možda neki državljanin SRJ učinio neki ratni zlačin tokom tih zbivanja i da u krajnjoj liniji nijedno tužilaštvo u Srbiji nije ni pokušalo da proveri zašto aktuelnog predsednika Republike Srbije tuži Haško tužilaštvo.

Drugi mogući odgovor na pitanje zašto Đinđić juri Čanka gotovo je lične prirode. U noći kada je Čanak rušio tablu jedne firme iz ovdašnjeg „svetog trojstva“ – nacije, države i televizije, on je, usput, preko radija Slobodna Evropa nazvao dr Zorana Đinđića „notornim lažovom“ koji je, navodno, Vojvodini obećao mnogo, a sada ne daje ništa. Uvreda je doista skandalozno formulisana, ali nije prva koju je doživeo i izdržao srpski premijer. Njega su gotovo kao kriminalca već javno vređali i mnogo sitniji prijatelji iz DSS-a. Istina, te uvrede su bile izrečene manje direktno i sočno, a pored toga dolazile su iz kruga znatno jačeg političkog partnera koga ni Đinđić ne može lako politički likvidirati. Ipak, ni ta Čankova teška lična uvreda ne može sve da objasni kod Đinđićevog poduhvata protiv vojvođanskog autonomaštva, iz koga na kraju korist mogu da izvuku pre svega Koštuničine pristalice – kao dosledni protivnici autonomizacije Vojvodine.

Treći odgovor na gore postavljeno pitanje, otuda, treba ipak tražiti u čisto političkoj ravni. Pod Koštuničinim pritiskom, a pred izvesnošću nekih vanrednih prolećnih izbora u Srbiji, dr Đinđić je možda procenio da ponovo nije vreme za reformisanje unutrašnjeg ustrojstva Srbije i za neku ozbiljniju decentralizaciju – te da opet treba zaigrati na čvrstu nacionalno-patriotsku kartu. Moguće je da bi se tako moglo objasniti njegovo naprasno zatezanje odnosa sa Haškim tribunalom, bacanje vrućeg izbornog krompira na Kosovu u ruke Koštunici, te rentiranje „jogurtaške retorike“ u Vojvodini. No, tuširanje Čanka „ladnim jogurtom“ naizgled danas nije toliko unosno koliko je bilo pre desetak godina i, što je najgore, može doneti više političkih gubitaka nego dobitaka. Đinđić je u politici „ponižavanja Vojvodine“ gotovo početnik i on tu trku sa drugim srpskim patriotama može samo izgubiti. Na drugoj strani, sa takvom politikom prema Čanku, pa i prema Isakovu i drugim autonomistima, dr Đinđić rizikuje i svoj položaj u Skupštini Srbije, jer se već sutra u njoj može stvoriti neka „neprirodna koalicija“ koja bi mogla odlučiti da otpusti aktuelnog srpskog premijera i tako ublaži nezadovoljstvo naroda prema DOS-u zbog bednog života i izneverenih očekivanja.

No, i tu smo kod četvrtog mogućeg odgovora na naše pitanje, smena Čanka i pokušaj ućutkivanja vojvođanskih autonomaša u jednoj stvari mogli bi doneti izvestan profit i Đinđićevom kabinetu – to bi moglo olakšati privatizaciju vojvođanskih preduzeća, za koja su stranci zainteresovani nešto više nego za firme južno od Save i Dunava. Sam Čanak je upravo to označio kao skriveni cilj Đinđićeve kampanje za njegov progon iz politike. Njegovoj proceni mogli bismo dodati opasku da se i provala besa prema Đinđiću, koja je izbila iz Čankovih usta na vratima jedne nevažne televizije, lakše može razumeti ako se u igru uvedu neki ekonomski interesi, javni, ali i lični. Čanak uostalom i nije krio da mu je želja da postane i predsednik Upravnog odbora NIS-a, kao ni to da mu je Đinđić navodno to mesto obećao, ali mu ga nije dao. Možda je Đinđić shvatio da je prilika da jednim udarcem reši dve krupne stvari: ugasi za vremena vojvođanske nade u neku ozbiljniju autonomiju i zadrži kontrolu nad ključnim resursima u Vojvodini. U prilog ovoj tezi govori najviše Đinđićev intervju novosadskom „Dnevniku“ (21. oktobra) u kome je republički premijer izgradio čitavu platformu odustajanja od autonomije Vojvodine.

U petoj hipotezi odgovora na pitanje zašto Đinđić naprasno lomi obe noge Čanku (da parafraziramo jednog velikog pisca koji živi u Novom Sadu, a koji nam je rekao da Čanak Vojvodini radi isto ono što je uradio sopstvenoj nozi – vozeći prebrzo) moglo bi se špekulisati na terenu političke taktike i tehnike. Naime, po toj špekulaciji, Đinđić je shvatio da Vojvodini može vratiti izvesne „bogojavljenske“ autonomne nadležnosti u okviru Miloševićevog ustava bez političke štete u Srbiji samo ako pri tom napravi snažan otklon od autonomaški opredeljenih vojvođanskih stranaka. Po toj teoriji, imali bismo već mnogo puta viđenu situaciju – plodove Čankovog znoja beru Đinđićevi aktivisti, a neprijatelji „građanske opcije“ u Vojvodini mogu do mile volje da se vesele nad Čankovim političkim grobom. U prilog ovoj konstrukciji ide vest da je Đinđić hitno aranžirao novi sastanak između predstavnika srpske i vojvođanske vlade (22. oktobra), na kome je navodno usvojen neki „omnibus zakon“ u kome je pažljivo određeno šta se od nadležnosti vraća vojvođanskim pokrajinskim organima, da se i oni nečim zaposle dok omnibus političkih otaca u Beogradu ne odraste.