Tuga pobednika

Na početku izborne kampanje 2016. izgledao je kao nabildovani bokser koji izlazi na ring dok se preko zvučnika objavljuje: „Ima li neki bokser u sali?“ Izgleda da je priželjkivao reprizu, ali veću od premijere, onog finala vanrednih parlamentarnih izbora 2014. kada se govorilo o naprednjačkom cunamiju glasova i o smrti DOS-a.

Bivši radikal, novopečeni naprednjak, Aleksandar Vučić je tada u trećoj godini na vlasti „overio“ mandat na čelu koalicije veoma raznorodnih stranaka. Profil te grupacije je teško definisati: pored Srpske napredne stranke (koju su u najvećoj meri činili otcepljeni radikali, ali i nešto bivših pripadnika DS-a, G17 plus, otporaša i dugih) na toj listi su bili Socijaldemokratska partija Srbije, Nova Srbija, Srpski pokret obnove, Pokret socijalista, Pokret snaga Srbije Bogoljub Karić, itd.

PLEBISCITARNI TALASI: Pri izlaznosti od 3.592.375 glasača (53,08 odsto), najnižoj u seriji pluralističkih izbora u Srbiji, ta lista je 2014. osvojila 1.736.920 glasova i, obezbedila nadmoćnu većinu od 158 mandata. Govorilo se da je to do tada neviđena pobeda mada to nije tačno. Socijalistička partija je 1990. u ehu događanja naroda osvojila 2.320.587 glasova i do nogu potukla tada nastajuću razjedinjenu opoziciju (na tim većinskim izborima bilo je 44 podnosilaca izbornih lista). Brzo se pokazalo da su te masovne podrške nesigurne.

Nepunih mesec dana nakon formiranja socijalističke vlade 11. februara 1991. izbile su masovne demonstracije 9. marta 1991, kojima su počele deceniju duge borbe „najgore opozicije u Jugoistočnoj Evropi“ protiv „najgoreg režima u Jugoistočnoj Evropi“ u atmosferi ratnog raspada države, rekordne hiperinflacije i najvećeg industrijskog sloma u Istočnoj Evropi posle II svetskog rata, što tone u zaborav.

Socijalisti su se tokom čitave te nesrećne decenije održavali na vlasti, ali ne sami: već 1993. u pomoć im priskače na listi DEPOS-a izabrana Nova demokratija, a 1997. im se pridružuju JUL i Srpska radikalna stranka (Vučić bio ministar informisanja).

NADA U DOS: I posle pobede Vojislava Koštunice nad Slobodanom Miloševićem i „petoktobarskog“ sloma tog režima, na decembarskim republičkim parlamentarnim izborima 2000. godine na konto DOS-a se slilo mnogo više nego ovim radikalima prefarbanim u naprednjake – 2.404.758 glasova, što je donelo 176 mandata. Bilo je to u atmosferi one revanšističke euforije kriznih štabova usmerene na funkcionere Jugoslovenske ujedinjene levice koji je vodila supruga Slobodana Miloševića Mirjana Marković i protiv SPS-a, a manje protiv radikala.

Formiran radi uklanjanja s vlasti jednog režima koji je imao veoma loš rezultat po državu i društvo, DOS je bio široka koalicija koju je činilo 18 stranaka: Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije, Demokratska alternativa, Nova Srbija, Građanski savez Srbije, Demohrišćanska stranka Srbije, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Socijaldemokratska unija, Savez vojvođanskih Mađara, Reformisti Vojvodine, Sandžačka demokratska partija, Koalicija Vojvodina, Socijaldemokratija, Pokret za demokratsku Srbiju, Liga za Šumadiju, Nova demokratija, Demokratski centar, kao i „nevladine organizacije“ G17 plus i Otpor.

Što zbog bojazni od mogućeg obnavljanja populizma, koju su širile građanske stranke, što zbog međupartijske surevnjivosti, DOS se veoma brzo podelio u dve grupacije: na onu oko DSS-a i oko DS-a, koje su se do 2012. smenjivale na vlasti.

Na sledećim parlamentarnim izborima 2003. godine, na kojima učestvuje 20 lista, članice DOS-a su nastupale u nekoliko kolona: DSS, DS, SPO, G17 plus i zbog velike „bliske netrpeljivosti“ između DSS-a i DS-a, partije DOS-a nisu mogle da sastave „dosovsku“ „reformsku vladu“.

PRELAZAK „CRVENE LINJE„: Formirana je manjinska vlada Vojislava Koštunice, uz podršku Socijalističke partije Srbije (koja je prošla kroz postoktobarskog toplog zeca, kroz unutrašnja previranja i preko „crvene linije“ prešla na stranu evroentuzijasta).

Srpska radikalna stranka je profitirala na postoktobarskoj krizi SPS-a i osvojila 1.056.256 glasova.

Na izborima 2007. „obnova DOS-a“ preko druge vlade Vojislava Koštunice (DS, DSS-NS, G17 plus) i kohabitacije predsednika Srbije Borisa Tadića (DS) i premijera kratko traje.

Koštunica podnosi ostavku, iznuđuje raspisivanje vanrednih izbora i distancira se od „evropske agende“ zbog proglašenja nezavisnosti Kosova koje podržava većina članica EU.

Demokratska stranka, u vreme kada je na njenom čelu bio Boris Tadić, pokušavala je da bude stožerna i da obezbedi dominaciju okupljajući na svojoj listi „Za evropsku Srbiju“ G17 plus (istupio 2011), Sandžačku demokratsku partiju, Srpski pokret obnove, Ligu socijaldemokrata Vojvodine, Srpsku lista za Kosovo i Metohiju…

Ta koalicija je 2008. osvojila 1.590.200 glasova – 102 mandata, što je nedovoljno za vladu, pa Demokratska stranka formira vladu sa SPS-om, sa kojim kasnije potpisuje deklaraciju o političkom pomirenju.

Mandat te vlade se podudario sa izbijanjem svetske ekonomske krize posle kreditnog sloma u Americi.

Srpskoj javnosti je tada ukazivano na bauk antievropskih snaga – na srpske radikale. Šešeljeva Srpska radikalna stranka dobija 1.219.436 glasova birača, kako se tada govorilo „starog režima“ i gubitnika opozicije.

Do sada su ostale nerasvetljene sve okolnosti rascepa koji je nastupio u Srpskoj radikalnoj stranci, a neki su izvesnu ulogu u tome pripisivali timu Borisa Tadića, što je on negirao, ali i bivšem američkom ambasadoru Montgomeriju.

Iz Srpske radikalne stranke, pacifikovane rascepom, otcepljena je novoformirana Srpska napredna stranka, koju je vodio Tomislav Nikolić. I oni ‘oće u tu Evropu.

Lista Pokrenimo Srbiju, na kojoj su bile Srpska napredna stranka (kao stožerna), Nova Srbija, Pokret snaga Srbije, Pokret socijalista, Bošnjačka narodna stranka, Romska partija, Narodna seljačka stranka, Demokratska partija Makedonaca, Asocijacija malih i srednjih preduzeća i preduzetnika Srbije, Pokret vlaškog ujedinjenja, Pokret privredni preporod Srbije i Udruženje izbeglica u Srbiji, osvojila je 940.659 glasova, odnosno 73 mandata. Tadić se u onom periodu koji Amerikanci nazivaju trgovina konjima preigrao u pregovorima s Dačićem i, kad je Tadić izgubio predsedničke izbore u drugom krugu, socijalisti su ponovo promenili stranu i formirana je koaliciona vlada grupe stranaka oko SNS-a, sa SPS-om, ali i Dinkićevim URS-om i SDPS-om (strankom Rasima Ljajića, koja je mandate dobila na listi Demokratske stranke).

ZVEZDA PRRRVOG POTPREDSEDNIKA: Dok je počinjala da sija zvezda, kako se govorilo „prrrvog“ potpredsednika vlade i koordinatora službi bezbednosti Aleksandra Vučića, premijer te koalicione vlade je bio socijalista Ivica Dačić, koji je predvodio listu SPS-PUPS-JS, koja je osvojila 44 mandata.

Socijalisti, koji su prošli kroz različite mene, i oluje, držali su se na vlasti uzdržano.

Ton su davali bivši radikali, obukavši odelo evropsko, a zadržavši srce radikalsko i svadljivi manir i u dosadašnje četiri godine vladavine zapravo nisu faktički priznali da su na vlasti i da su za nešto oni odgovorni – uglavnom su za sve optuživali „bivši režim“ kao da su još u opoziciji. Izbegavali su da pomenu režim devedesetih, što je možda odgovaralo značajnom delu biračkog tela koje je tu tadašnju politiku podržavalo.

U prve dve godine polovinu te vlade činili u pripadnici prethodne, satanizovane vlade, čiji je program preuzet.

Stalna meta naprednjačkih napada bila je Demokratska stranka – možda zbog nastojanja da osvoje vlast u Beogradu (što im uspeva 2014) i u Vojvodini (2016), a možda i zbog toga što je ona bila ranjiva i imobilisana unutrašnjim sukobima posle poraza.

Izgleda da su naprednjaci računali s tim da srpski glasač možda ponovo, kao 1997 (Milošević–Stambolić), voli one koji vode obračun sa „poraženim snagama“, što bi rekli Crnogorci, „do istrage“…

Mada to nije bilo neophodno, naprednjaci su tada primili u vladu i birali za prvog potpredsednika (ali to sad ne zvuči kao u prethodnom slučaju) Ivicu Dačića, predvodnika liste SPS-PUPS-JS od 44 poslanika. Iz igre ispada Dinkićev URS, koji prestaje da deluje.

Daćić će tokom tog mandata biti izlagan raznim ponižavajućim „isplivavanjima“ starih papira o nekim njegovim problematičnim saradnicima.

Dačić je prema Vučiću tokom dosadašnjih mandata postupao korektno, možda i bojažljivo, obuzdavajući neka kritička iskakanja svojih saradnika (Mrkonjić, Ružić, Bajatović), a i gutao je knedle kada je Vučić u finišu izbora ponovio da Dačiću ne veruje, nakon što je na početku kampanje 2016. iz te SPS-ove koalicije na svoju listu privukao Partiju ujedinjenih penzionera Srbije.

Na izborima 24. aprila 2016. lista Aleksandar Vučić Srbija pobeđuje, pored stožerne Srpske napredne stranke, okupila je opet šareno društvo: Socijaldemokratsku partiju Srbije, PUPS, Novu Srbiju, Pokret socijalista, Srpski pokret obnove, Srpsku narodnu partiju, Pokret snaga Srbije, Samostalni DSS i videćemo koga još kome će zapasti mandat na listi SNS.

Tako ojačana kombinovana naprednjačka lista se hvali time što je osvojila oko 100.000 glasova više nego na prošlim izborima 2014. Ali u tom hvalisanju je vidljiva neka senka razočaranja.

KO TRAŽI VEĆE, IZGUBI IZ VREĆE: Otkud tuga pobednika? Pa tražio je veću podršku, a na kraju dobio manju…

Na početku premijerskog mandata 2014, Aleksandar Vučić je bio široke ruke prema koalicionim partnerima i poslaničkoj grupi SNS-a u Skupštini Srbije od osvojenih 158 mandata na koalicionoj listi na raspolaganju je ostalo za vladanje dovoljnih 135 poslanika.

Socijalisti su takođe svojevremeno davali – 1997. su poklanjali mandate i sinekure JUL-u i delili vlast s radikalima… pa se posle kajali.

Posle izbora 2016. lista „Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje“, po svoj će prilici osvojiti 131 mandat, od toga SNS bi, prema rasporedu kandidata na listi, mogao da ima 98, Socijaldemokratska partija Srbije 10, PUPS 9, Nova Srbija 5, Pokret socijalista 1, Srpski pokret obnove 1, Srpska narodna partija 1, Pokret snaga Srbije 1, Samostalni DSS 1…

Parlamentarna većina, koju direktno kontroliše Aleksandar Vučić, ima dva krupnija, naoko mirna partnera – mlađeg Krkobabića (PUPS) i Rasima Ljajića (SDPS). I jedan i drugi su u međuizbornom periodu bili lojalni, ali su u međuizbornom periodu menjali luke kao odvezani brodovi. Možda ga oni neće direktno ucenjivati, ali senka pretnje je neprijatna.

Ponižavanom SPS-u, možda zadovoljnom što je bez PUPS-a osvojio više poslanika nego prošli put, ostaje da sačeka da ga Vučić pozove u vladu kao neko osiguranje od verolomstva…

VLAST BEZ KONTROLE: Posle trijumfa naprednjaka na izborima 2014. izgledalo je da vlast Aleksandra Vučića, oslonjena na klijentelističku podršku te neobične klijentelističke mešavine, nije imala ozbiljnog niti takmaca niti ozbiljnijeg parlamentarnog kontrolora, pa je njegova vladavina pomalo ličila na let aviona bez kontrole leta.

Kritičari, kojima je kad god je mogao začepljivao usta, nisu ga mogli uhvatili u kršenju izbornih obećanja – jer su njegova izborna obećanja ili bila nejasna, ili složena u daleku budućnost. (I završetak Beograda na vodi je „zakazan“ za trideset godina.)

Njegovi merljivi rezultati su skromni: mereno rastom GDP-a, četiri godine njegove vladavine su donele, po podacima Svetske banke stagnaciju +0,3 odsto. Stepen zaduženosti Srbije se povećava i približavala kritičnoj granici, dok je njegova vlada tvrdila da upravo radi na tome da zaduženost bude održiva. Likvidacija velikih sistema večitih gubitaša tek mu predstoji. S te strane gledano, on je raspisao izbore dok je još u bezbednoj zoni.

CESID JAVLJA DA SAM DOBROG ZDRAVLJA: Da on kao ponovni neprikosnoveni pobednik na izborima 2016. krije nezadovoljstvo zbog neostvarenih izbornih očekivanja, osvetlila je konfuzija oko brojanja glasova u izbornoj noći 25. aprila.

CESID, nevladinu organizaciju koja prati izbore, mnogi izveštači, neki pismeni čak do kraja prvog pasusa, u prošlim izbornim ciklusima su pomešali sa izbornom komisijom, zbog toga što se CESID-ov uzorak od 400 biračkih mesta u prethodnim izbornim ciklusima pokazao dobrim za tačnu prognozu konačnog izbornog rezultata. Pošto su se tri stranke borile za cenzus, o čemu su u nekim slučajevima odlučivale stotine glasova, taj CESID-ov „projektor izbornog rezultata“ ovog puta nije bio upotrebljiv, jer je margina greške bila veća od malog broja glasova koji je odlučivao ko će biti iznad crte.

Uz to CESID je neoprezno (ili, možda, da bi umilio vlast) počeo da objavljuje rezultate s delimično obrađenog uzorka koji je pokazivao po naprednjake povoljne rezultate. Republička izborna komisija je kasnila u svom inače sporom objavljivanju izbornih podataka zbog toga što su istovremeno prebrojavani rezultati republičkih, pokrajinskih i lokalnih izbora, a i kasnili su rezultati iz većih centara i iz Vojvodine. Predstavnici koalicije Boris–Čeda–Čanak, Radulovićevog „Dosta je bilo“ i DSS-Dveri, koji su smatrali da su njihove partije prošle cenzus od pet odsto, i iz solidarnosti Bojan Pajić (DS), tvrdili su da je u pitanju izborna manipulacija.

Aleksandar Vučić, koji je nakon izbora 2008. paradirao sa onim džakovima glasačkih listića, navodno ukradenih, što nikada nije razjašnjeno, tu je krizu odmah opisao kao belosvetsku noćnu ujdurmu koja ima za cilj da se Srpskoj naprednoj stranci smanji broj mandata, pomoću nekih koji „ulaze u parlament sa dvesta glasova“. I on i predsednik RIK-a odmah su odgovorili na sumnje podsećanjem na ono skandalozno skupštinsko glasanja iz Bodruma (2003) – beše li oko reizbora Kori Udovički, tada guvernerke, sadašnje ministarke.

Nakon što je Republička izborna komisija saopštila da je opozicionarima omogućeno da pregledaju izborni materijal, utukom na utuk oglasila se i Srpska napredna stranka koja traži ponovno prebrojavanje glasova…

GULIVER U ZEMLJI PATULJAKA: Krenula je nova kampanja protiv „kombi partija“, što je oživljavalo jedan antidemokratski sindrom koji tinja u srpskom društvu.

Za izbore 2016. odneto je trideset lista (dvadeset prihvaćeno), a kada se te liste raščlane na partije, pređe se brojka od 40. To je predstavljano kao čudo, mada to i nije neki izuzetak: u više izbornih ciklusa je učestvovalo dvadeset stranaka, uz mnoštvo stranaka koje su na nekoj koalicionoj listi sticale mandate. Na prvim izborima 1990 (održanim po većinskom sistemu u 250 izbornih jedinica) konkurisale su 44 liste; na izborima 1993. u 29 izbornih jedinica bilo je čak 176 različitih podnosilaca izbornih lista.

Srpska politička scena ostala je četvrt veka usitnjena uprkos raznim pokušajima da se „scena raščisti“ (podizanje cenzusa, preregistracija stranaka, povećanje broja potrebnih potpisa za podnošenje kandidature, usisavanje manjih stranaka).

Mnoštvo malih partija govori o nekonsolidovanosti političkog sistema: one nemaju dovoljno ljudi ni za kontrolu izbornog procesa, njihovo mnoštvo dezorijentiše glasače, teško mogu da se izbore za iole ravnopravno predstavljanje, naročito kada partije na vlasti u kampanjama besomučno koriste državnu aktivnost radi izborne promocije, u čemu sadašnja garnitura kopira prethodnike, ali se u tome neumereno ističe.

Međutim, ne treba zaboraviti da se u suptilnijim demokratskim sistemima ne obeshrabruje, već se podstiče da što više društvenih grupa, pa i marginalnih dobije pravo „da im se čije glas“. Na primer, u maju 2015. u, kako se ovde obično kaže, dvopartijskim britanskim izborima po većinskom sistemu liste su podnele čak 134 partije.

U medijima je iz nekih razloga zapravo negovan prezir prema „kombi partijama“, prema „partijskim zađevicama“, često uz glorifikaciju „sabornosti“…

Srpsko političko mnjenje je lako klizalo u populizam i obožavanje vođe – izvikana su trojica u četvrt veka. Slobodan Milošević je umro u haškom zatvoru. Vojislav Koštunica, legalista koji nije imao volju za tu vrstu moći, i koji se povukao iz političkog života kada je njegova partija pala ispod cenzusa.

A Aleksandar Vučić? On je nekoliko puta ponovio da zna dušu srpskog glasača koji će ga se, zna on, odreći i najuriti ga, ali on bez obzira na to radi dan i noć za dobro Srbije i da ga ne interesuje da li će to odobriti birači. Iz njegovih postupaka teško je zaključiti da on u to i veruje. Često je citirao klasike, ali neprevrelost tog znanja otkrivala je sklonost ka olakim poređenjima sebe samoga sa istorijskim ličnostima, što nije samo znak nedovoljnog vaspitanja, već, bojati se, opasnijih megalomanskih ambicija.

Njegovi nastupi su bili neka kombinacija preuveličavanja, nadgornjavanja i naročito samohvalisanja, obeleženi tolikom egzaltacijom da bi se moglo lako zamisliti šta je za njega najveća opasnost – da u zanosu sa neke bine zakorači u proscenarijum, i padne u onu rupu u kojoj ispred bine sedi orkestar…

U RALJAMA SPIN DOKTORA: U dosadašnjoj četvorogodišnjoj vladavini, Aleksandar Vučić je očito doprineo tabloidizaciji javnog života, a svakako se nije pridržavao onog starog saveta Voltera Lipmana da mediji nisu najbolji saveznik u vođenju javnih poslova jer suština medija je dramatizacija, euforija i egzaltacija, a javni poslovi treba da se vode sa osloncem na racionalno promišljanje. Izgleda da je slušao savete Tonija Blera, onog čije su ime hladni Englezi preokrenuli u B liar – lažov.

Ne može se reći da je Aleksandar Vučić napustio politički kurs koji su definisali DOS 2000. i Tadić 2008. Evropske integracije, neutralnost, četiri oslonca u spoljnoj politici u koje spadaju EU, SAD, Rusija i Kina, neoliberalna tranzicija, koju su definisali njegovi sadašnji politički protivnici, pa nema ko ni da ga osporava. Za neki srpski Podemos, ili Sirizu srpski birač nema sklonosti – levičarsku ponudu bivšeg demokrate Borka Stevanovića, prepoznalo je samo 0,95 odsto birača (videti tabelu).

U vreme opšteg udvorištva žalio se da nema podršku elite. Pa nisu se čula ni osporavanja… A i kako će kad se on uglavnom logorejično trudio se da svakog nadgovori u stilu Bore Jovića iz vremena raspada Jugoslavije: „Oni jednu, a ja pet…“ Kad god je mogao, ispoljavao je netrpeljivost prema kritičarima, a naročito prema onim partijama čiji je program preuzeo, a posebno prema Demokratskoj stranci.

U jednom on čini se trajno ugrožava taj politički koncept – preteranim samoisticanjem podgrejao je hroničnu čežnju ovdašnjeg birača za silom koja se pojavljuje iznenada i rešava sve, za vođom-domaćinom, očekivanjem da sve može da rešava jedan čovek. Time je ugrozio konsolidaciju institucija, možda i pospešio njihovu atrofiju i koroziju.

Ni posle okončanja ovih izbora nije jasno zašto ih je inače raspisao – ako nije u pitanju borba za apsolutnu moć. Ako mu je cilj bila vlast u Vojvodini, u tome je uspeo. Ako mu je cilj bila takva većina kojom može da promeni Ustav bez pomoći drugih partija – u tome nije uspeo.

Ako je želeo da opozicione partije liši uporišta u vlasti – u tome je uspeo. Opoziciji ostaju simbolična mesta kao što su Vračar, Stari grad ili Novi Beograd. To podseća na izbornu noć iz drugog kruga većinskih izbora kada je na Trgu republike grupa entuzijasta i nezavisnih novinara skandirala: „Mićun osvojio mandat na Starom gradu. Ide-mo na De-di-nje!“

Ako mu je bio cilj da eliminiše omrznute dosovske i ine opozicione stranke iz parlamenta pa da se tamo samo složno „reformski“ glasa, u tome nije uspeo – u srpski parlament ušlo je, po svoj prilici, 12 partija, sedam od njih su osvojile više od cenzusa i praktično sve vidljivije i do sada oprobavane političke opcije imaju predstavnike u parlamentu, što je poželjno, bez obzira na to što su prošle sa slabom dvojkom.

Pitanje je, međutim, koliko će one, takve kakve su, uopšte biti efikasne u kontroli vlasti, ali, ipak i to je bolje od političkog sistema u kome su svi ušli u Narodni front, a „grolovska opozicija“ saterana u ćoravu kutiju – što je, kako izgleda, bila nečija želja.