Topli, nežni, stameni cunami

Izvinjavam se racionalnima, ali moja prva pomisao na Borku sastoji se od sedam slova: toplina. Koja se nastanila svugde u njoj i koju je širila svugde oko sebe: pogledom, osmehom, glasom, stiskom ruke. Zagrljajem, kada treba. Nekad i ćutanjem, na pravom mestu, u pravom trenutku. Gestom, jedva primetnim, namigom, žmirkanjem, pokretom ruke. Ako ne dok ste mladi i nadobudni, naučićete kasnije da nema ničega važnijeg od te topline, koju ljudsko biće ima ili nema za svet u koji je bačeno. Naučićete i da ona nije tako česta kako biste možda očekivali da bude. Susrešćete, upoznaćete mnoge borce i borkinje, kako one za ljudska i manjinska prava, za demokratiju, toleranciju i ostale divote, tako i one za naciju i otadžbinu, za suverenost i tradiciju, i primetićete da se, među toliko toga što ih deli, ugnjezdila jedna neobična zajedničkost: neverovatno je koliko su često to neki prohladni i nakiseli ljudi. Zapanjujuće je koliko su često to neki ljudi u kojima ne pronalazite ni dovoljno duha ni dovoljno duše da bi mogli da dobace do saosećanja; ne, nipošto ne u tom njihovom skučenom mikrosvemiru u kojem nema mesta ni za koga osim za njih. Ništa ne isijavaju te mrtve oči, nikome ne govore te mrtve reči, nikoga ne greju te mrtve ribe nastanjene u njihovim šakama.

foto: iz privatne arhive

A Borka je bila zvezda, samostalno nebesko telo, koje je širilo toplinu i svetlost na sopstveni pogon, i činilo je to na svoj način i za svoj račun, tvoje je bilo samo da se prepustiš tom ljudskom, sestrinskom, prijateljskom zračenju, i ako si ostao neogrejan tom toplinom i neosvetljen tom svetlošću, onda je to moglo biti samo tako što si se od njih sakrio negde u kakvu mračnu, vlažnu rupu, a to je onda već tvoj izbor i tvoj problem. Možda i karakteristika tvoje vrste, jer ima i takvih oblika života kojima je najbolje tamo gde je buđavo i nagnjilo.

Ne pripadam generacijama koje su Borku mogle poznavati u onim našim prvim, predratnim životima, onim dok smo još bili celi, iz jednog komada, a i svet nam se činio takvim, u osnovi neraspadljivim. Kakva glupa, neiskusna zabluda! Raspao se svet nama koliko i Borki, raspao se svet starijima i mlađima od nje, tu se ništa ne može, ali se moglo tom raspadu sveta suprotstaviti i, da prostite, jebati mu mater a i oca očinjega, ne zato što bismo imali iluzija da možemo nešto preokrenuti i u nečemu pobediti, nego zato što nipošto nije svejedno ni kako ćeš biti poražen, ni pred kim ili čim nećeš ustuknuti pa

taman da ti je poslednje. I to je ta Borka koju upoznajem, antiratna aktivistkinja, ona koja u svet golorukog građanskog angažmana, mirotvorstva ne kao spokojnog uhleblja nego kao krika iz glave koja se stavlja i na panj i u torbu i zlikovcima na raspolaganje, i koja tamo gde mora doći jer je to unutrašnji imperativ i etika bića ne dolazi iz politike nego iz umetnosti, jasno leve, angažovane, ali prevashodno iz umetnosti, iz pozorišta, iz Brehta, iz avangarde, iz pobune, iz nepristajanja. To je i Borka umetnička direktorka Beogradskog dramskog, koju nazivaju i kojoj glumce i saradnike nazivaju ustašama i šiptarima i ustaškim i šiptarskim kurvama, to je poslednja Borka kojoj ima mesta u tzv. repertoarskom pozorištu glavnoga grada jedne zahuktale ratne mašine, to jest, čuj mene „ima mesta“, ama nema mesta!, nego se valja pregrupisati i sastati se iznova, i tako nastaje taj famozni Centar za kulturnu dekontaminaciju, sve u svemu van sumnje Borkino životno delo, trajno utočište najvaljanijem, pa makar odviše često i najnevoljenijem u Beogradu, Srbiji, u Jugoslaviji koja je u tom malom dvorištu u Birčaninovoj, mada brutalno već umorena, raščerečena i, što je mnogo gore, ogavnom zloupotrebom obesmišljena, proživela neke od svojih najboljih posmrtnih trenutaka, što nije malo, nipošto, i nad čim se krevelje samo skudoumni i samo hulje.

Da počnem da razlažem i opisujem šta je taj CZKD značio u ovih četvrt veka jalov je posao, odviše je to veliko za ovaj džepni format, ionako već sve znate, a ko nije saznao do sada, kanda će i ubuduće sasvim lepo živeti bez toga. Ima li ikoga ko je nešto značio a da nije bio tamo, da nije podelio s nama nešto prevažno, ma koliko možda manjinsko, gubitničko? A sve pod Borkinim živim, nesmirenim pogledom, iz prvog reda publike ili sa bilo kojeg drugog mesta, najčešće, činilo ti se, sa svih mesta odjednom. Preglupo je i početi nabrajati najvažnije, a i šta je, uostalom, najvažnije? Svako ima svoju listu, podugačku. Jesu li to sva ona ratna i poratna prekogranična susretanja, takoreći zaverenička, u senci kevtave paljbe s državnih i državotvornih predikaonica? Je li to onaj FAK iz 2002, ili Feral, ili Boro i Predrag u nezaboravnom nekolikočasovnom performansu u prepunoj sali koja je disala na škrge, ili predstave koje su samo tu mogle nastati, ili su samo tu mogle gostovati? I toliko onih koje si tamo video prvi put, ili jedini put, ili poslednji put, ili onda kada je bilo najvažnije. Bogdan Bogdanović, Lazar Stojanović, Bora Ćosić, Mandić, Šnajder, Frljić… čemu uopšte nabrajanje kad je nužno da bude samo mali deo jedne celine? Svi smo tu ostavili stranice i poglavlja ličnih istorija, to se ne može prebrisati ni da odjedared poludimo pa poželimo da svega toga nema. Više desetina puta za onim stolom, govorničkim, na stotine puta u publici, čini mi se da sam večernji deo svojih zrelih dana provodio tamo u toj Birčaninovoj, čini mi se da sam Borku susretao češće nego neke bliske prijatelje, ili sam, hm, možda bliske prijatelje najčešće sretao – kod Borke. Tu sam, uostalom, promovisao svoju prvu knjigu, to se ne zaboravlja.

A sve je to, sav taj Borkin angažman, ljudski, intelektualni, umetnički i dakako u najautentičnijem smislu reči politički, u devedesetima i posle njih, a ovo posle njih dobrim je delom slabo uspešan način da se devedesete nekako osveste, definišu i zatim ostave u istoriji a da životi preživelih napokon krenu dalje, opet nekako logično proisteklo iz njenog KPGT angažmana, iz poslednje jugoslovenske teatarske utopije, koju su utopile ukoljice i đilkoši sa svih strana – gyilkos je na madžarskom, treba da znate: ubica – ali i oni koji su, negde nakon svega, rasprodali tu časnu egidu za đinđuve i sramotu. Otuda, više je KPGT-a bilo u CZKD-u

nego bilo gde drugde, kamoli tamo gde se povukao kad se izduvao i obesmislio.

A onamo je, pak, Borka Pavićević sasvim neminovno došla sledeći svoj dramaturški, baš koliko i sveukupni umetnički impuls, kao ona koja je formirala Novu osećajnost i koju je formirao Bitef, s jedne strane, i Atelje 212 sa druge, ako to nisu pismo i glava istoga novčića, a svakako su neki od najsvetlijih momenata jednog Beograda koji više ne postoji, a koji je šezdesetih i sedamdesetih, pa i većim delom osamdesetih, „bacao svetla daleko“; u tom je Ateljeu, bivajući ravnopravni partner i saradnik najboljih, stasala ta duhovna statura koja se više nikada neće moći podriti, prozliti, ukvariti, razgnjecati, podati i prodati, tamo, u tom Ateljeu gde su stolovali, među inima, Mihiz i Kiš, dve vrhunske pameti i dva vrhunska dara, ali i dve razdvojene paradigme onoga što je moglo nastati od srpskog intelektualca u vremenima kada nije dovoljno sačuvati glavu – nego je važno i sačuvati je čistom; glavu, koliko i srce. Borka je, krenuvši odande, posle znala koji put odabrati, ali je znala i šta je sve prethodilo tome putu, koliko je sve to složeno i isprepleteno, a to znanje mnogim njenim površnijim saborcima – ne samo onim mlađim – danas tako očigledno nedostaje, čineći ih šupljijim nego što bi mogli biti, da su znali čitati, slušati, učiti.

A i u taj svet, pozorišni, Borka je stupila onako kako se već u jedno, čini se danas, nezamislivo drugačije vreme već stupalo u javnost, obznanjivalo se svoje prisustvo, oštrili se sopstveni kriterijumi, štelovali se alati i zanati, dakle, preko tzv. omladinske štampe. Bio je taj Susret, ništa slično ne postoji danas, čak ni ono što sam ja zatekao ranih osamdesetih više nije u bitnome ličilo na tu zaraznu anarhiju poznih šezdesetih, kako god, pisala je Borka svoju Modu u Susretu, delila stranice, ali i ljubovala, sa Tirketom, među ostalima, u nekoj pradavnoj mladosti sveta koju nužno osećamo vlastitom i mi koji joj nismo učesnici i svedoci, ali jesmo njena deca, priznata ili nepriznata, sad, manje je važno.

A ima i još dalje u prošlost, ka početku, ka rođenju, ima i odrastanja i formativnih godina na beogradskoj kaldrmi, ali i na skalinama mediteranskim, kotorskim, koje će docnije biti zamenjene rovinjskim, da bi i ove posle bile prisilno zamenjene dok nisu u nekom smislu reči vraćene, tu je i otac Vuko Pavićević, prosvećeni marksistički intelektualac, ima i taj rodni grad Kotor i diskretna bokeljska gospoština, i štošta znano i neznano što je u korenu jednog veličanstvenog, nežnog cunamija, onog bez kojeg sada lepo ne mogu ni zamisliti taj grad koji sam napustio, ili on mene, svejedno, možda u pravi ili u poslednji čas, grad u kojem više neće biti te topline, tog pogleda, osmeha i glasa Borke Pavićević. Zahladiće u tom gradu, ali ne prijatno, nego resko, a ljudi neće znati šta je uzrok tome, ljudi uvek prekasno saznaju i shvate šta se dešava i zašto, baš kao što prekasno razumeju šta i koga gube.