Tinjajući rat

Direktorka Zavoda za zdravstveno osiguranje Srbije Svetlana Vukajlović stavila je do znanja građanima („Blic“, 19. avgust) da ne treba da očekuju da će u skorije vreme o „trošku Zavoda“ moći da koriste usluge dva novootvorena privatna doma zdravlja u Beogradu, pošto bi se „milion ljudi opredelilo za lečenje u domovima zdravlja koji ne bi bili u mogućnosti da svima koji to žele pruže zdravstvene usluge“. U tinjajućem ratu državne administracije i privatnog sektora, koji se pri donošenju sistemskih zdravstvenih zakona na mišiće izborio za koliko-toliko, bar na papiru, ravnopravan tretman sa državnim zdravstvom, pomenuta izjava o potencijalnoj zainteresovanosti građana posredno je veliki kompliment privatnoj lekarskoj praksi.

Dr Zorica Dinić, direktorka i vlasnica prvog privatnog doma zdravlja Vizim, otvorenog u januaru ove godine, kaže za „Vreme“ da bi ugovorom Zavoda sa privatnom praksom najviše dobili građani: „Prelaskom određenog broja pacijenata u privatne domove zdravlja, lekari u državnim ustanovama primarne zdravstvene zaštite bili bi manje opterećeni, a pregledi kvalitetniji. Time bi nestali redovi i višesatno čekanje pacijenata u domovima zdravlja. Ni Zavodu to ne bi povećalo troškove. Cena zdravstvenog kartona bila bi ista i u privatnom i u državnom domu zdravlja.“

PRVA ISKUSTVA: Pretpostavka da bi građani sa pravom na izbor masovno odlazili privatnicima ni u kom slučaju ne znači nepoverenje prema stručnosti lekara u državnom zdravstvenom sektoru. Građanima je, međutim, dosta ponižavanja, lutanja od šaltera do šaltera, neispravnih medicinskih aparata, borbe sa doktorima za recept ili uput. Bolestan čovek želi da ga doktor primi i sasluša. To sada, za novac koji izdvaja za zdravstveno osiguranje, ne može dobiti ni u državnoj bolnici ni u domu zdravlja.

Ulazeći u reformu zdravstvenog sistema država je, oslanjajući se na ekonomski princip „koliko para toliko zdravstvenuh usluga“ obećala bolje ali i skuplje lečenje, ozakonila pravo pacijenta da izabere svog lekara, ali prepustila mu i odgovornost za sopstveno zdravlje. Insisitirajući na preventivnoj zaštiti i lečenju stanovništva, na udaru zdravstvenuh reformi prvo su se našli upravo domovi zdravlja. Ukinute su besplatne stomatološke usluge sa idejom da zubari u domovima zdravlja sami zarađuju platu.

Sindikat Doma zdravlja Stari grad, podržan od sindikata Nezavisnost i Sindikata lekara i farmaceuta, nedavno je skrenuo pažnju javnosti na to kako izgleda rad u novim reformskim uslovima. Uprkos ispunjenim radnim obavezama, u drugom delu junske plate lekari stomatolozi su odlukom direktorke Doma zdravlja „zaradili i primili“ – od 75 para do 200 dinara. Ozbiljnija strana ove priče su proizvoljno utvrđene radne norme i, kako tvrde stomatolozi ovog beogradskog doma zdravlja, primena nepostojećeg propisa da oni osim svoje plate moraju zaraditi i “ plate sestara, tehničara, administrativnog osoblja, pokriti materijalne troškove, godišnje odmore, bolovanja, prevoz, čak i trošak za blok račun koji izdaju pacijentima“. Radi rešavanja ovog slučaja pravni zastupnici ovog sindikata obratili su se sudu i Ministarstvu zdravlja od koga zahtevaju da reši ovu situaciju.

I dok Ministarstvo zdravlja pokušava da proglašavanjem najuspešnijih domova zdravlja stimuliše zaposlene, a otvaranjem preventivnih centara i besplatnim pregledima navikava građane na značaj kontrole sopstvenog zdravlja, tenzije u državnim domovima zdravlja rastu. Odnos između lekara i pacijenta, a pogotovu između medicinske sestre i pacijenta sve je napetiji. Zbog učestalih fizičkih napada pacijenata, zdravstveni radnici zaposleni u državnim ustanovama nedavno su neformalno zatražili zaštitu države, kao i da se napad na njih tretira kao napad na policijaca.

PRIVATNA PRAKSA: Mogućnost otvaranja prvih privatnih domova zdravlja takođe je reformska tekovina strogo kontrolisana od države. Ljudima koji su uložili sopstveni novac, u nadi da će jednog dana biti poštovan zakonski princip po kome građani imaju slobodu izbora zdravstvene ustanove, a privatni zdravstveni sektor biti izjednačen sa državnim, pacijent je na prvom mestu.

Vlasnica Vizima dr Dinić, inače savetnik ministra zdravlja za

razvoj privatne prakse, odluku svoje porodice da posle 13 godina iskustva u privatnoj praksi kliniku pretvori u dom zdravlja tumači prepoznatljivošću i navikom građana na ovu vrstu zdravstvene brige: „Tendencija privatne lekarske prakse uvek je bio porodični lekar, a to je najjednostavnije ostvariti u domu zdravlja koji pripada primarnoj zdravstvenoj zaštiti. Tu postoji pedijatar, ginekolog, lekar opšte medicine i stomatolog. To je po zakonu, a mi imamo i druge specijaliste za internu medicinu, kardiologiju sa dijagnostičkim metodama, fizikalnu medicinu, dermatrologiju, oftalmologiju, reumatologiju, specijalistu medicine rada. Tu je i laboratorijska dijagnostika. Privatni dom zdravlja mora da ima patronažnu i terensku službu, službu kućnog lečenja. Najavom mogućnosti sklapanja ugovora privatnog zdravstva i Zavoda za zdravstveno osiguranje izuzetno je poraslo interesovanje privatnika za otvaranje domova zdravlja.“

PODREĐENOST PACIJENTU: Poput većine privatnih zdravstvenih ustanova, i ovde je sve podređeno pacijentu, od uređenih i opremljenih ordinacija do ljubaznih lekara i sestara. Trenutno su u stalnom radnom odnosu specijalisti, supspecijalisti i medicinske sestare, njih 32, a dom zdravlja radi i vikendom. Svakom pacijentu lekar posvećuje sat vremena. Od početka juna posebna služba besplatno prevozi starije Beograđane na preglede i terapije u dom zdravlja. Nove specijalističke službe formiraju se prema interesovanju pacijenata i njihovim zahtevima. Naša sagovornica pominje da red u privatnoj praksi uspostavljaju pacijenti koji vas „plaćaju i očekuju da za ono što plate dobiju kvalitetnu uslugu. Ako je ne dobiju, više neće doći.“

Visok nivo usluga prate, za naše uslove, ne baš male sume koje treba izdvojiti za preglede i ostalo. Od hiljadu do dve košta specijalistički pregled, a supspecijalistički tri hiljade dinara. Ako je suditi po ovom domu zdravlja, u privatnoj praksi se ne leči samo bogata klijentela. Dr Dinić kaže da je to pogrešna ocena. „Najviše ljudi dolazi iz tzv. srednjeg, ali i nižeg materijalnog staleža. Ljudi jednostavno više nemaju strpljenja da se mesecima šetaju od lekara do lekara, pa se odlučuju za privatnu praksu.

Stav sugrađana prema privatnoj praksi je izuzetno pozitivan. Prvo su krenuli stomatolozi kod kojih se danas leči 80 odsto stanovništva. Samo u Beogradu postoje 584 privatne apoteke i 102 državne. Ove dve delatnosti su u potpunoj prevazi nad državnim ustanovama. Kroz te podatke dopunjene lekarskim ordinacijama, poliklinikama, bolnicama, zavodima, laboratorijama potpuno je jasno šta osiguranici misle o privatnom zdravstvu.

Da bi jedna lekarska ordinacija u elementarnoj jedinici privatnog zdravstva mogla da pokrije svoje troškove i da opstane, mora da ima najmanje pet pacijenata dnevno. Ako ima pet hiljada registrovanih privatnih zdravstvenih ustanova koje opstaju na tržištu, to znači da 25.000 ljudi uđe dnevno u privatnu lekarsku ustanovu.“

Među pacijentima ovog doma zdravlja kojima matične kuće plaćaju lečenje (pozorišta, medijske kuće) jeste i stotinak građana koji uplaćuju dopunsko zdravstveno osiguranje preko kompanije Delta M osiguranje. Sam Dom zdravlja planira uvođenje šestomesečne ili godišnje pretplate (30 evra mesečno), sklapanje ugovora sa pacijentom koji bi tačno predvideo koje usluge u domu zdravlja ulaze u taj iznos.

POVEZIVANJE: Povezivanjem privatnog i državnog zdravstva u funkcionlnu celinu, mnogi bi problemi bili rešeni. Naša sagovornica tvrdi da bi se time mnogo toga promenilo i u državnom zdravstvu, posebno odnos prema pacijentu: „Mislim da bi kompletnu primarnu zdravstvenu zaštitu trebalo prepustiti privatnoj praksi, a da viši nivoi lečenja (bolnice, istraživanja i ostalo) i dalje ostanu u državnom zdravstvu. Prepuštanje specijalističkih službi privatnoj lekarskoj praksi donelo bi velike uštede budžetu Zavoda za zdravstveno osiguranje. Pacijent bi u bolnici provodio manje dana pošto bi došao sa svim nalazima i analizama na operaciju: od specijalističkog pregleda do laboratorijskih analiza, pregleda na skeneru, ili magnetnoj rezonanci. Ušteda bi se mogla postići i na postbolničkom lečenju preko službi kućnog lečenja. Privatna praksa bi se za to mogla jako brzo organizovati. Sve ovo, naravno, podrazumeva ugovor sa Zavodom.“

Do tada, ko ima novca lečiće se kao čovek, a oni siromašniji moraće ponizno da istrpe sve što ih čeka u nesređenim državnim zdravstvenim ustanovama: gužve, nezadovoljne lekare čija plata ne zavisi od broja primljenih pacijenata niti od njihove spremnosti da budu ljubazni prema bolesnom čoveku. Boljim iskorišćavanjem kapaciteta privatnog zdravstva situacija bi se promenila i u državnim ustanovama. To, naravno, ne znači da bi svi pohrlili u privatne domove zdravlja. Decenijama se lečimo u državnom zdravstvu. I zašto bi neko, a takvih srećnika ima, ko u državnom domu zdravlja ima dobrog, kvalitetnog i učtivog lekara menjao svoje navike i odlazio u privatnu ordinaciju? Pa, sigurno da ne bi.

Osim najave da iz državne stomatološke službe mora da ode još 1000 zaposlenih i obnavljanja prošlogodišnje najave da će zaposlenima u zdravstvu do kraja ove godine plate biti povećane za 40 odsto, iz Ministarstva zdravlja nema nikakvih signala da će se nešto ozbiljnije preduzeti da se u državne zdravstvene ustanove uvede više reda i odgovornosti. Za sada su najvažnije investicije. Najavljuje se veliko spremanje 157 domova zdravlja u Srbiji. Osim nove opreme, zgrade će biti standardizovane, imaće istu boju fasade, iste pločice, slavine, lavaboe i ostalo. Iz Ministarstva poručuju da će sa fasada pojedinih domova zdravlja biti uklonjene stranačke boje. Biće uveden i nov, kompjuterizovan informacioni sistem kao preduslov za smanjenje gužvi. Za ove namene, a prema Nacionalnom investicionom planu Vlade Srbije, iz budžeta je izdvojeno 60 miliona evra.