Tačke, tačke, tačkice

Šta to beogradske vlasti treba da urade da ubede međunarodnu zajednicu da su spremne da uhapse i pošalju u Hag odbeglog generala Mladića? Nakon dugogodišnjih neuverljivih tvrdnji da Mladić nije u Srbiji, nevoljkog priznanja da je sve vreme bio tu, a zatim dvostrukog probijanja rokova koje je Evropska unija postavila kao uslov za pregovore o članstvu, izgledalo je da je nađeno spasonosno rešenje: akcioni plan. Ovaj dokument, sastavljen prošlog meseca i predočen zapadnim silama (ali ne i srpskoj javnosti), trebalo je da ubedi i poslednje neverne Tome u Vašingtonu i Briselu da je ovaj put, ali stvarno, vlada Vojislava Koštunice spremna da ispuni ono što je obećala. U prvi mah, izgledalo je da uspeva: plan su podržali, uz pohvale, ne samo zvaničnici Evropske unije već i obično nepoverljiva glavna tužiteljica Tribunala Karla del Ponte. A onda, taman kad je izgledalo da su svi toliko oduševljeni akcionim planom da možda neće tražiti da se on i primeni, iz Vašingtona je stigao hladan tuš u obliku predloga od jedanaest tačaka koje bi u njega trebalo uvrstiti.

Američki predlozi, upućeni u obliku diplomatske note, stigli su u Beograd pre petnaestak dana, i odmah izazvali priličnu nervozu. Ukratko (svih jedanaest tačaka objavljujemo u dodatku uz ovaj tekst), Amerikanci su zatražili da premijer Koštunica i njegov kabinet, uz podršku Srpske pravoslavne crkve, povedu javnu kampanju za hapšenje Mladića i da u tom cilju izdaju nedvosmislena naređenja nadležnim službama; da uhapse penzionisane generale Aca Tomića i Branka Krgu, koji su rukovodili vojnim bezbednosnim službama u vreme dok su te službe aktivno štitile Mladića, kao i Mladićevog sina Darka; te da prihvate pomoć stranih službi (konkretno U.S. Marshal Service, jednog vida američke savezne policije) u traganju za odbeglim generalom.

Mada bi se o nekim tačkama iz američke note svakako moglo razgovarati, nije sasvim jasno koja je od njih izazvala ogorčenje u Beogradu. Odgovornost Tomića i Krge, na primer, jasno proizilazi iz funkcija koje su obavljali u vreme dok su njihovi potčinjeni čuvali stražu oko Mladića, dok su oni sami tvrdili da general nije u Srbiji. Zar Koštunica, koji predaju Mladića u javnosti predstavlja kao neku vrstu neotplaćenog spoljnjeg duga, ne bi mogao da prozbori reč-dve i o zločinima za koje je general optužen? I konačno, ova vlada, više nego ijedna pre nje, pokazala je spremnost da usko sarađuje sa Crkvom, pa što ne bi i u ovom poslu?

Kako bilo da bilo, neprijatan posao da Amerikancima objasni da su njihovi zahtevi neprihvatljivi zapao je Vladeti Jankoviću, savetniku premijera za spoljnu politiku, koji je o tome razgovarao sa Roderikom Murom, zamenikom šefa misije u američkoj ambasadi. Na Jankovićeva upozorenja da je reč o „nerealnim“ i „nerazumnim“ zahtevima, čije bi ispunjavanje „ugrozilo Vladu“, pa čak dovelo do „žestokih političkih potresa“ u Srbiji, Mur je podsetio sagovornika da su svi rokovi za hapšenje Mladića odavno probijeni, te da je reč o predlozima čije bi usvajanje doprinelo poljuljanom kredibilitetu Vlade u vezi sa saradnjom sa Tribunalom.

Na tome bi i ostalo da se priča zadržala unutar diplomatskih kanala. Međutim, beogradski tabloid „Pres“ objavio je u petak, 21. jula, sadržaj američke note, a sledećeg dana, pod naslovom „Američka ucena!“ delove razgovora Jankovića i Mura, plus žestoke izjave Tomića i Krge. Tomić tvrdi da ga Amerikanci proganjaju zato što je uhapsio njihovog špijuna Džona Neibora, dok Krga kategorički kaže da, dok je on bio na čelu Generalštaba, vojska nije štitila Mladića (mada mudro ne pominje svoju prethodnu funkciju).

Kako ovi (nepotpisani) tekstovi nisu naišli na reakciju od žege otupele srpske javnosti, priča je pre neki dan ponovo lansirana (od strane neimenovanih izvora), u „Blicu“ i „Večernjim novostima“. Uprkos svemu u američkoj ambasadi zasad stoički izdržavaju ovo medijsko bombardovanje. Prema rečima Rebeke Ros, portparolke ambasade „Vlada Sjedinjenih Američkih Država usko sarađuje sa Vladom Srbije u mnogim pitanjima, pa i u vezi sa saradnjom sa Tribunalom, ali ne raspravlja javno o detaljima diplomatske komunikacije i bilateralnih razgovora“. Nezvanično, međutim, u zapadnim diplomatskim izvorima može se čuti da su neprijatno iznenađeni što su američka nota i tok razgovora između Jankovića i Mura plasirani na ovako bombastičan način, mada, naravno, ne mogu sa sigurnošću da tvrde da je neko iz Vlade Srbije doturio materijale „Presu“. Od strane srpskih vlasti oglasio se jedino Rasim Ljajić, šef Nacionalnog saveta za saradnju sa Tribunalom, koji je oprezno priznao da je „nekih sugestija“ bilo, ali se uzdržao od komentarisanja američkih predloga.

Ono što celu ovu priču čini nadrealnom je da se u Srbiji, a i van nje, već nedeljama vodi javna rasprava o dokumentu – akcionom planu – čiji je sadržaj državna tajna i sa kojim je javnost upoznata samo delimično, iz neimenovanih i neproverljivih izvora. Sada je ta rasprava „obogaćena“ američkom notom i reakcijama na nju, a nema sumnje da ćemo, uz malu pomoć tabloida, još svašta čuti i videti. Hapšenje Mladića i njegova isporuka u Hag zaustavili bi ovu predugu tragikomediju, ali zasad, režiseri uporno najavljuju samo nove epizode.