Vlada nije raspoložena da sluša američke sugestije u vezi sa planom za hvatanje Ratka Mladića
Šta to beogradske vlasti treba da urade da ubede međunarodnu zajednicu da su spremne da uhapse i pošalju u Hag odbeglog generala Mladića? Nakon dugogodišnjih neuverljivih tvrdnji da Mladić nije u Srbiji, nevoljkog priznanja da je sve vreme bio tu, a zatim dvostrukog probijanja rokova koje je Evropska unija postavila kao uslov za pregovore o članstvu, izgledalo je da je nađeno spasonosno rešenje: akcioni plan. Ovaj dokument, sastavljen prošlog meseca i predočen zapadnim silama (ali ne i srpskoj javnosti), trebalo je da ubedi i poslednje neverne Tome u Vašingtonu i Briselu da je ovaj put, ali stvarno, vlada Vojislava Koštunice spremna da ispuni ono što je obećala. U prvi mah, izgledalo je da uspeva: plan su podržali, uz pohvale, ne samo zvaničnici Evropske unije već i obično nepoverljiva glavna tužiteljica Tribunala Karla del Ponte. A onda, taman kad je izgledalo da su svi toliko oduševljeni akcionim planom da možda neće tražiti da se on i primeni, iz Vašingtona je stigao hladan tuš u obliku predloga od jedanaest tačaka koje bi u njega trebalo uvrstiti.
Američki predlozi, upućeni u obliku diplomatske note, stigli su u Beograd pre petnaestak dana, i odmah izazvali priličnu nervozu. Ukratko (svih jedanaest tačaka objavljujemo u dodatku uz ovaj tekst), Amerikanci su zatražili da premijer Koštunica i njegov kabinet, uz podršku Srpske pravoslavne crkve, povedu javnu kampanju za hapšenje Mladića i da u tom cilju izdaju nedvosmislena naređenja nadležnim službama; da uhapse penzionisane generale Aca Tomića i Branka Krgu, koji su rukovodili vojnim bezbednosnim službama u vreme dok su te službe aktivno štitile Mladića, kao i Mladićevog sina Darka; te da prihvate pomoć stranih službi (konkretno U.S. Marshal Service, jednog vida američke savezne policije) u traganju za odbeglim generalom.
Mada bi se o nekim tačkama iz američke note svakako moglo razgovarati, nije sasvim jasno koja je od njih izazvala ogorčenje u Beogradu. Odgovornost Tomića i Krge, na primer, jasno proizilazi iz funkcija koje su obavljali u vreme dok su njihovi potčinjeni čuvali stražu oko Mladića, dok su oni sami tvrdili da general nije u Srbiji. Zar Koštunica, koji predaju Mladića u javnosti predstavlja kao neku vrstu neotplaćenog spoljnjeg duga, ne bi mogao da prozbori reč-dve i o zločinima za koje je general optužen? I konačno, ova vlada, više nego ijedna pre nje, pokazala je spremnost da usko sarađuje sa Crkvom, pa što ne bi i u ovom poslu?
Kako bilo da bilo, neprijatan posao da Amerikancima objasni da su njihovi zahtevi neprihvatljivi zapao je Vladeti Jankoviću, savetniku premijera za spoljnu politiku, koji je o tome razgovarao sa Roderikom Murom, zamenikom šefa misije u američkoj ambasadi. Na Jankovićeva upozorenja da je reč o „nerealnim“ i „nerazumnim“ zahtevima, čije bi ispunjavanje „ugrozilo Vladu“, pa čak dovelo do „žestokih političkih potresa“ u Srbiji, Mur je podsetio sagovornika da su svi rokovi za hapšenje Mladića odavno probijeni, te da je reč o predlozima čije bi usvajanje doprinelo poljuljanom kredibilitetu Vlade u vezi sa saradnjom sa Tribunalom.
Na tome bi i ostalo da se priča zadržala unutar diplomatskih kanala. Međutim, beogradski tabloid „Pres“ objavio je u petak, 21. jula, sadržaj američke note, a sledećeg dana, pod naslovom „Američka ucena!“ delove razgovora Jankovića i Mura, plus žestoke izjave Tomića i Krge. Tomić tvrdi da ga Amerikanci proganjaju zato što je uhapsio njihovog špijuna Džona Neibora, dok Krga kategorički kaže da, dok je on bio na čelu Generalštaba, vojska nije štitila Mladića (mada mudro ne pominje svoju prethodnu funkciju).
Kako ovi (nepotpisani) tekstovi nisu naišli na reakciju od žege otupele srpske javnosti, priča je pre neki dan ponovo lansirana (od strane neimenovanih izvora), u „Blicu“ i „Večernjim novostima“. Uprkos svemu u američkoj ambasadi zasad stoički izdržavaju ovo medijsko bombardovanje. Prema rečima Rebeke Ros, portparolke ambasade „Vlada Sjedinjenih Američkih Država usko sarađuje sa Vladom Srbije u mnogim pitanjima, pa i u vezi sa saradnjom sa Tribunalom, ali ne raspravlja javno o detaljima diplomatske komunikacije i bilateralnih razgovora“. Nezvanično, međutim, u zapadnim diplomatskim izvorima može se čuti da su neprijatno iznenađeni što su američka nota i tok razgovora između Jankovića i Mura plasirani na ovako bombastičan način, mada, naravno, ne mogu sa sigurnošću da tvrde da je neko iz Vlade Srbije doturio materijale „Presu“. Od strane srpskih vlasti oglasio se jedino Rasim Ljajić, šef Nacionalnog saveta za saradnju sa Tribunalom, koji je oprezno priznao da je „nekih sugestija“ bilo, ali se uzdržao od komentarisanja američkih predloga.
Ono što celu ovu priču čini nadrealnom je da se u Srbiji, a i van nje, već nedeljama vodi javna rasprava o dokumentu – akcionom planu – čiji je sadržaj državna tajna i sa kojim je javnost upoznata samo delimično, iz neimenovanih i neproverljivih izvora. Sada je ta rasprava „obogaćena“ američkom notom i reakcijama na nju, a nema sumnje da ćemo, uz malu pomoć tabloida, još svašta čuti i videti. Hapšenje Mladića i njegova isporuka u Hag zaustavili bi ovu predugu tragikomediju, ali zasad, režiseri uporno najavljuju samo nove epizode.
1. Koštunica da javno pozove na Mladićevo hapšenje i da dâ instrukcije kompletnoj srpskoj vladi da učine sve da se taj cilj ispuni; i da jasno stavi do znanja da će svako ko bude vršio opstrukciju tog cilja morati da bude smenjen sa pozicije koju zauzima. Koštunica treba da traži javnu podršku u njegovom nastojanju da se uhapsi Mladić i da osigura da Vladin urgentni 24-satni telefon bude javno oglašen.
2. Koštunica sa ministrom policije Jočićem da izda javnu instrukciju svim službama bezbednosti u celoj Srbiji da sve svoje snage ulože u hapšenje Mladića.
3. Srpske snage bezbednosti da iniciraju lov na Mladića zajedno sa Američkom šerifskom službom (US Marshals).
4. Koštunica da nezvanično obavi razgovore sa Srpskom pravoslavnom crkvom da javno podrži hapšenje Mladića i transfer u Hag.
5. Vojna obaveštajna služba, predvođena predsednikom Tadićem i premijerom Koštunicom, treba da održi brifing sa američkim ambasadorom i izabranom grupom ambasadora EU-a u vezi sa izveštajem koji su podneli na poslednjem Vrhovnom savetu odbrane. Taj brifing bi trebalo da podrazumeva razumnu listu ljudi za koje se zna ili se sumnja da su podržavali Mladića, kao i da imaju saznanja gde se on nalazio do danas, kada Vlada čini sve da ga uhvati.
6. Ministar pravde Stojković da objavi otvaranje procesa i istrage protiv Mladićevih jataka zasnovanih na činjenicama do kojih je došla Komisija za istinu o Srebrenici u Republici Srpskoj, koja sadrži detaljnu listu ljudi uključenih u masakr u Srebrenici sa Mladićem i njegovom mrežom jataka na čelu. Fokus ove istrage je da se prepoznaju svi sadašnji Mladićevi jataci.
7. U skladu sa gorenavedenom istragom, svi oni za koje se sumnja da podržavaju Mladića da budu privedeni na saslušanja i da shodno tome budu zadržani u pritvoru. To uključuje i vrh Vojske, kao što su bivši načelnik obaveštajne službe Aco Tomić, bivši načelnik Generalštaba Branko Krga i Mladićev sin Darko Mladić. Oni bi trebalo da budu zadržani po istoj osnovi po kojoj se u zatvoru trenutno nalaze osumnjičeni (bivši jataci nižeg ranga).
8. Koštunica da predloži parlamentu hitno usvajanje novog zakona koji će predvideti krivične kazne za svakoga za koga se bude utvrdilo da pomaže osobi koja je optužena od strane suda za ratne zločine na bilo koj način, uključujući i visoke finansijske kazne.
9. Vlada Srbije da pripremi i javno objavi izveštaj koji sadrži precizne podatke o ratnim zločinima za koje je Mladić optužen.
10. Koštunica da formira koordinaciono telo koje će biti vođeno od strane specijalnog tužioca za ratne zločine i koje će biti odgovorno za lociranje i hvatanje Mladića i ostalih optuženih. Sav personal u toj agenciji mora biti pažljivo izabran kako ne bi dolazilo do kompromitovanja agencije i misije koju ona obavlja.
11. Srbija pomaže pri uspostavljanju veze i aktivnom učestvovanju u regionalnim snagama radi koordinacije između raznih obaveštajnih službi i bezbednosnih snaga u regionu koje imaju za cilj hvatanje osoba traženih za ratne zločine.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
