Predsedavajuću Regionalnog ženskog lobija za mir, bezbednost i pravdu (RWLSEE) Editu Tahiri zatekli smo na međunarodnoj konferenciji „Značajno učešće žena u izgradnji mira na zapadnom Balkanu: Održati mir, razvoj i evropske integracije putem osnaživanja žena“ u Istanbulu. Edita Tahiri, bivša ministarka za dijalog i šefica pregovaračkog tima Kosova, predsednica Demokratske alternative Kosova, u intervjuu za „Vreme“ kaže da se politikom bavi 30 godina, da neguje etički princip i da ne pravi kompromise. U stranci okuplja intelektualce koji vide malo dalje i misle na budućnost, i kaže da joj se čini da u celom regionu manjkaju pošteni i pametni ljudi na državnim pozicijama.
U pauzi „soft power“ konferencije, razgovarali smo o Briselskom dijalogu, kakav je bio i kakav je sad, o zamrzavanju dijaloga, o promeni granica i razmeni teritorija, zašto to nije dobro, da li je nekakav sporazum na pomolu, zašto je zajednica ili asocijacija opština sa većinskim srpskim stanovništvom „hot spot“, koliko ćemo još dugo biti u fokusu međunarodne zajednice, da li Federika Mogerini menja kurs u pregovorima, šta je suština neslaganja predsednika Kosova Hašima Tačija i premijera Ramuša Haradinaja… Razgovor smo vodili na engleskom jeziku zbog političke preciznosti, iako sagovornica odlično govori srpski jezik.
„VREME„: Šta se trenutno dešava sa dijalogom?
EDITA TAHIRI: U toku je period konsultacije pre nego što nastupi zvanična završna faza dijaloga između Srbije i Kosova. Ovo je konsultativni period i za kosovske pregovarače, budući da se ni mi nismo usaglasili među sobom o platformi za pregovore i dijalog. Nemamo u delegaciji pregovarače kojima je parlament dao mandat i odobrio platformu za pregovore, bez obzira na to što se predsednici Vučić i Tači povremeno sretnu. Kad sam 2011. postala šefica pregovaračkog tima, imala sam podršku parlamenta za platformu pregovaranja i sastav delegacije koju sam predvodila. To je prvi nivo, konsultativni.
Drugo, mislim da se dijalog sada suočava sa kontradiktornošću zbog činjenice da predsednik Tači, kao i predsednik Vučić, spominju promenu granica. Moram da kažem da Kosovo u potpunosti odbacuje ovu ideju i da je Tači sam. Čitav politički spektar na Kosovu – parlament, vlada, opozicija – protivi se ideji korekcije granica, kako je naziva predsednik Tači. Čak su i osnivači države, poput mene, protiv te ideje.
Zašto su svi protiv korekcije granice?
To nije dobro ni za koga, ni za stanovnike, ni za državu ni za region. Šest novih država koje su se rodile nakon raspada Jugoslavije napravile su novu mapu Balkana, a EU je napravila jasnu strategiju integracije ovih država u EU. Narodi na Balkanu su podeljeni, imamo Srbe u Srbiji i van Srbije, imamo kosovske Albance na Kosovu i van njega, Hrvate u Hrvatskoj i van nje. Ukoliko se granice diraju i menjaju, doći će do domino efekta i biće teško zaustaviti ljude koji žive u susednim državama u regionu da traže ujedinjenje sa maticom. Ako jednom dozvolite promenu granica, gubite legitimitet da ne dozvolite i drugima da traže promenu granica.
Nije vreme da se razmišlja o granicama, vreme je za napredak. U svim zemljama u regionu ekonomska situacija je loša, stopa nezaposlenosti je visoka i svi se suočavamo sa odlivom mozgova – pametni mladi ljudi odlaze iz svih zemalja u regionu. Moramo o tome da brinemo, jer ne možemo da planiramo prosperitet ukoliko nema pameti u zemlji. Moramo da brinemo zbog nedostatka kapaciteta za napredak u našim društvima.
Ideja o promeni granica je destabilizujuća i mogla bi čak da dovede do novih ratova zbog obrta u pravcu etničnosti umesto multietničnosti. Ukoliko Federika Mogerini dozvoli dijalog na ovoj osnovi, time bi se faktički povredili principi multietničnosti na kojima počiva EU. Trebalo bi da EU jasno kaže šta tačno želi – ako želi etnicitet, onda je to druga stvar i druga era na Balkanu. Lično, smatram da je vreme za stabilizaciju odnosa na Balkanu i evrointegracije, članstvo u NATO-u.
Zašto je zajednica srpskih opština ili asocijacija opština sa srpskom većinom tako osetljivo pitanje?
U suštini mislim da je to ispolitizovano i da uopšte nije osetljivo pitanje, i da nije politizacije, zajednica srpskih opština bi uveliko bila implementirana. Zašto do sada nije implentirana? Prvo, sporazum koji je potpisan 25. avgusta 2015. zasnovan je na kosovskom zakonu i kosovskim institucijama. U kosovskom Ustavu piše da asocijacije opština (bilo kojih) nemaju izvršnu vlast po kosovskom Zakonu o lokalnim samoupravama. Kad je Srbija potpisala taj dokument avgusta 2015. godine, činilo se da je potpisnik predsednik Aleksandar Vučić zadovoljan sporazumom, govoreći u javnosti o pobedi. Međutim, za par meseci Srbija je uočila da to nije ono što su oni mislili da jeste, ne znam, možda nisu pažljivo čitali dokument, i odlučili su da zaustave implementaciju. Ilustrovaću kako: na primer, u decembru 2015. imali smo neslaganje oko pozivnog broja iako je bilo jasno da je ITU (Međunarodna unija za telekomunikacije) odobrio Kosovu pozivni broj 383. Nakon što je ITU dodelio Kosovu pozivni broj, sledeći korak je bio početak razgovora o implementaciji asocijacije opština sa većinskim srpskim stanovništvom. Sreli smo se sa predstavnicima srpske zajednice u američkoj ambasadi u prisustvu OEBS-ovih predstavnika i zamenika američkog ambasadora da bismo razgovarali o nacrtu statuta asocijacije opština sa srpskom većinom. Atmosfera, pripreme, predstavnici sa obe strane, predstavnici američke ambasade, sve u redu. Sledećeg dana nikao je nezakoniti zid. Nazivam ga nezakonitim jer je bio nezakonit. Pojavio se preko noći. Za mene, politički, to je značilo zid protiv asocijacije, tako sam shvatila akt Srbije, kao blokadu asocijacije. Taj zid je stvorio tenziju da bi se pitanje asocijacije ostavilo po strani. U to vreme, nisam shvatala da su Tači, Vučić i Rama inicirali ideju o promeni granica, možda je zid zato i postavljen da se blokira dijalog i prebaci na drugu prugu.
Opet, čemu sve to i zašto?
Ako bi asocijacija bila implementirana, ovaj deo dijaloga bio bi krunisan uspehom i otvorila bi se završna faza. Kreiran je scenario kojim su podignute tenzije da bi se stvorio legitimitet za razgovor o severu Kosova. Dok sam bila na čelu pregovaračkog tima, za mene nije bilo severa, bilo je Srba na severu koji treba da se reintegrišu u nezavisnu državu Kosovo, potvrđenu kao legitimnu u Međunarodnom sudu u granicama iz 1974. godine. Dijalog je danas blokiran idejom o promeni granica (za koju predsednici Tači i Vučić verovatno misle da je moguća), opasnom ne samo po mir i stabilnost već i zbog toga što otvara put rastućim geopolitičkim ambicijama Rusije o uticaju na Balkanu. Budućnost svih zemalja bivše Jugoslavije je Evropska unija, za koju je i Srbija rekla „da“ (Srbija ima dilema oko članstva u NATO-u, ali to je drugo), i ne vidim da je dobro da Rusija bude faktor na Balkanu. I ne samo Rusija, već i drugi koji imaju neke ambicije. Da zaključim, verujem da asocijacija nije imala uspeha zbog prepreka, sećate se voza? On je takođe imao cilj da blokira razgovor o asocijaciji i otvori put za razgovor o promeni granica. Razgovor o zajednici srpskih opština trenutno je zamrznut zbog ideje o promeni granica, koju ne podržava kosovska politička javnost, a pretpostavljam da i u Srbiji postoje političari koji smatraju da promena granica nije dobro rešenje; ne znam, mogu da govorim samo u ime kosovske političke javnosti koja odbacuje promenu granica.
Tako stoje stvari sa dijalogom, i nije dobro, jer smo tokom prethodnih sedam godina dijaloga između Beograda i Prištine ostvarili značajan napredak u uspostavljanju temelja za normalizaciju odnosa između Srbije i Kosova. Poznato je da smo potpisali 30 sporazuma od kojih je 80 odsto implementirano uz podršku svih strana u dijalogu, srpske, kosovske i EU. Smatram da je ovaj preokret u suprotnosti sa idejom o mirnom rešenju, kao da se želi da se poništi sve što smo do sada postigli i počne od početka. Prema mom mišljenju, EU je napravila promašaj jer ako vodite razgovore u jednom pravcu pa se pretvarate da se ništa nije desilo i krenete u drugom, to je nazadovanje i treba da se zamislite da li želite stabilnost i mir, multietničko Kosovo i mir na Balkanu. Balkan ima potencijal za mir, ali i za rat.
Da li postupci EU, ili samo Mogerinijeve, znače da sve ovo predugo traje, da EU gubi strpljenje i da hoće kako–tako da zaključi pregovore? Da li će Balkan i dalje biti tema u Briselu, pored mnogih aktuelnih i dolazećih problema, ili ćemo biti prepušteni sami sebi?
To je dobro pitanje. Smatram da mir na Balkanu znači i mir u Evropi. Ne može da se zamisli mir u Evropi bez mira na Balkanu, to je prva pretpostavka. Drugo, Evropska unija je mnogo investirala u Balkan da bi se postigli evropski standardi u svim segmentima naših država zarad ulaska u EU, neke su ušle, neke su pred vratima, ali sve su na putu. S druge strane, mislim da bi EU trebalo da ubrza integraciju preostalih balkanskih država jer odlaganje kreira prostor za različite ideologije koje mogu da naude svemu što smo postigli. Ne mislim da ćemo biti zaboravljeni, ali smatram da moramo da budemo glasniji, uvek uz pretpostavku da mir na Balkanu znači mir u Evropi.
Kako vidite budućnost dijaloga između Beograda i Prištine?
Pregovori Beograda i Prištine mogu da rezultiraju trajnim mirom samo uz međusobno priznavanje. Znam kako se zvanični Beograd odnosi prema priznavanju nezavisnosti Kosova. Ali, zvanični Beograd zaboravlja činjenicu da je bio rat i da je bio genocid. Tokom rata, mi smo bili strana koja je mnogo propatila. Srbija kaže „treba nam kompromis, svako treba nešto da izgubi“, ali mi smo mnogo izgubili. Ljude – ubijeni, nestali, prognani, žene silovane, infrastrukturu koja je devastirana, tako da ne možemo da razmišljamo da svako treba nešto da izgubi. Srpski političari ne bi trebalo da zaborave istoriju, ako želimo da postignemo mir. Međusobno priznavanje je jedini način za postizanje održivog mira i stabilnosti. Najzad, moramo da zatvorimo poglavlje neprijateljstva između srpskog i albanskog naroda i da krenemo u pravcu mira zarad novih generacija. Mislim da nije dobro da rešavanje međudržavnih problema stavimo njima na teret.
U javnosti se opet licitira sa datumima priznavanja Kosova i okončanja dijaloga. Kakvo je vaše mišljenje o tome?
Verujem da je dijalog Kosova i Srbije veoma važan i da je iznad datuma. Po mom mišljenju, mnogo je bolje fokusirati se na sadržaj i ishod pregovora. Mi rešavamo vekovni problem, tako da datumi nisu važni, da li je na proleće ili na jesen. Važan je sadržaj i važne su buduće generacije i međusobna saradnja Srbije i Kosova, rame uz rame.
Kako tumačite političke tenzije između Tačija i Haradinaja?
Zanimljivo je da se ovde ne radi o napetosti između vlasti i opozicije. Haradinaj je na vlasti. Ceo kosovski politički spektar, uključujući vlast i opoziciju, protivi se ideji predsednika Tačija o promeni granica, zbog mogućih posledica i štete za Kosovo i ceo region. Korekcija granica je samo krovna ideja za razmenu teritorija. Tači kaže „korekcija granica“, ali mi to iščitavamo kao razmenu teritorija. Principijelno smo protiv menjanja granica i to ne bi trebalo da bude tema u Briselskom dijalogu. A zašto predsednik Tači insistira na tome, to bi trebalo njega da pitate.
Koliko je opozicija jaka na Kosovu?
Vlast i opozicija, kad je o brojevima reč, prilično je izjednačena. Sad kad je Srpska lista izašla iz vlasti, dobili smo manjinsku vladu. Međutim, bez obzira na različitosti, svi su ujedinjeni protiv korekcije granica i razmene teritorija jer to ne vodi ka miru.
Kad je o miru reč, uskoro ćemo imati vojske sa obe strane. Kakav je vaš stav prema formiranju vojske Kosova?
Najpre, NATO je prisutan na Kosovu i na Balkanu. Posle proglašenja nezavisnosti 2008, u državnoj agendi Kosova je planirana izgradnja sopstvene bezbednosne arhitekture – vojske, u koordinaciji sa međunarodnim partnerima. Vojska u osnivanju je bazirana na NATO standardima i odbrambenog je tipa. Da se brani, a ne da napada. Veoma jasna doktrina, u potpunosti kompatibilna sa NATO doktrinom. Kosovo je samostalna međunarodno priznata država potvrđena Međunarodnim sudom pravde. Osnivanje vojske je u skladu sa Ustavom Kosova i očekujemo od Srbije da prihvati realnost. Ovo je realnost. Ne očekujemo od Srbije da joj se dopadne Vojska Kosova, ali to je realnost – moderna vojska po NATO standardima. Vojska je multietnička, u njenim redovima imamo pripadnike srpske nacionalnosti i drugih manjina, neki su je napustili, ali mi ćemo nastaviti da regrutujemo sve manjinske pripadnike i pripadnice. Dopustite mi malu digresiju kad je o multietničnosti reč. Ima je na svim institucionalnim nivoima, u vladi, parlamentu, na lokalnom nivou.
Ima li slobode medija?
Mislite li na Kosovo ili na Srbiju? Dok sam bila na poziciji šefice pregovaračkog tima, srpski mediji su me često zvali za komentar ili za intervju, sve do dolaska Aleksandra Vučića na vlast. Moja zastupljenost u srpskim medijima je bila takoreći kao u kosovskim. Nakon toga, jedva da je neko iz medija kontaktirao sa mnom a bila sam i dalje na čelu pregovaračkog tima. Nije bilo interesovanja, ali najpre mi se čini da je to povezano sa cenzurom. Kad je o Kosovu reč, moram da kažem da volim medije zato što su veoma aktivni, proaktivni, postoje mediji koji se bave istraživačkim novinarstvom. Neću da idealizujem kosovske medije, ali postoje slobodni mediji van domašaja političkog uticaja i pritisaka. Neki mediji inkliniraju vlasti ili ovoj ili onoj stranci, to se više oseća u njihovim redovima nego što daju direktnu podršku. Ne mogu da se setim nekog značajnijeg slučaja grube cenzure niti maltretiranja novinara koji su naklonjeni kritici vlasti. Smatram da nam je potrebna podrška medija, divim se novinarima i njihovom radu, oni su četvrti stub vlasti, čuvari svake demokratije. Mediji nam pomažu da imamo zdravu vlast, ako je zdrava, i da budu kritički orijentisani. To je moja lična procena, možda je u suprotnosti sa izveštajem o stanju medija na Kosovu, ali koliko se sećam, nema grube cenzure i novinari nisu pod pritiskom vlasti. Naravno da postoje netačne vesti, kao i svuda u svetu. Za budućnost regiona bilo bi bolje ukoliko bi se isfiltrirao politički uticaj na medije. Ne bih da komentarišem slučaj u Parizu, ko je bio više u kadru.
Kako funkcioniše kulturna razmena između Kosova i Srbije?
Ona je postojala čak i u vreme rata, ali sad postoji problem kretanja umetnika sa Kosova u Srbiju. Kulturna razmena ima potencijal da unapredi dijalog i bolje razumevanje između zemalja.
Kao i regionalni ženski lobi?
Upravo tako.
