Sva predsednikova pisma

Taman kad smo svi pomislili da je lepa veština pisanja pisama sasvim odumrla zahvaljujući elektronskoj pošti, SMS-u, telekonferencijama i ostalim vidovima modernog saobraćanja, predsednik Srbije Boris Tadić dokazao je suprotno. Od subote do ponedeljka javnost je dobila priliku da se upozna sa sadržajem čak tri pisma koja je šef države uputio na tri različite adrese. Dva od ta tri pisma pisana su sa jasnom namerom da ih cela Srbija pročita; treće, kojim je i započet ovaj otužni „lanac sreće“, predstavlja nešto komplikovaniji slučaj koji asocira na neke zaplete iz starih knjiga (Kraljičina ogrlica, Ukradeno pismo…). U sva tri slučaja, otkriva se dirljiva naivnost autora koji previše doslovno veruje da lepa reč gvozdena vrata otvara.

Prvo pismo koje je, pod parolom „ekskluzivno“ i naslovom „Dragi Džordž“, objavio beogradski „Kurir“ u subotu 18. septembra, obraća se predsedniku Sjedinjenih Država povodom treće godišnjice napada Al Kaide na Svetski trgovinski centar u Njujorku i Pentagon. Pismo je podugačko, i mada Tadić ne počinje sa „Dragi Džordže“ kao što bi se iz naslova dalo zaključiti, nego sasvim konvencionalnim „Dragi gospodine predsedniče“, pismom provejava prisan, gotovo intiman ton. Bušu je (a posredstvom „Kurira“ i našoj javnosti) saopšteno da Tadić ima neoboriv alibi za dan kada su kule pale, uz dva kredibilna svedoka: „Tog dana bio sam u Beogradu i sedeo sa prijateljem, bivšom zvezdom Majami Hita i Dalas Maveriksa, Sašom Danilovićem, kada nas je Vlade Divac, tada igrač Sakramento Kingsa i najveća košarkaška legenda Srbije, pozvao da nam saopšti vest o tragediji. Bilo je, po našem vremenu, rano popodne, i Saša i ja smo potom otišli u moju parohijsku crkvu da se pridružimo vernicima i sa njima zapalimo sveću za nevine heroje koji su nestali u aktu besmislenog terora.“ Saznali smo i šta je Tadiću prošlo kroz glavu: „Ovaj čin rata, pomislio sam, neće proći nekažnjeno. Pomislio sam da će ljudi koji su ovo učinili i oni koji su ih podržali ubrzo čuti vesti od Amerike i njenih prijatelja. I tako je i bilo, i tako će i biti sve dok posao ne bude završen.“

Pored toga, Tadić je diskretno nagovestio da mu nije baš najbolje: „Dok ležim u bolničkoj sobi oporavljajući se od lake bolesti, molim se da Sjedinjene Države nastave da budu predvodnik ovog rata za brisanje terorističke pošasti sa lica zemlje…“ Napominje se da se obaveza „lociranja i privođenja Ratka Mladića“ sasvim ozbiljno shvata, uz donekle uslovno obećanje: „Ako je Mladić u Srbiji, uhvatićemo ga!“ Sledi nekoliko rečenica o Kosovu, u kojima se Buš podseća na martovsko nasilje i skreće mu se pažnja da su tamo „hrišćanska sveta mesta u smrtnoj opasnosti, kao i oni koji žele da se mole u njima“, i to bi, otprilike, bilo sve što je u pismu relevantno.

PRIVATNO KLEČANjE: „Kurir“, novine inače nesklone svakoj uzdržanosti, zadovoljio se ovaj put da Tadićevo pismo objavi bez komentara, računajući valjda da će sadržaj biti dovoljan da patriotske ajkule nanjuše krv i bace se na plen. Za divno čudo, to se nije desilo: reakcija iz nacionalističkog tabora gotovo da nije bilo, ako se izuzme zahtev malo poznatog Foruma za bezbednost i demokratiju, na čijem se čelu nalazi penzionisani general Ninoslav Krstić. U ime Foruma, Krstić je ocenio da bi „u složenoj i nepovoljnoj ukupnoj bezbednosnoj i političkoj situaciji u našoj zemlji, svaka politička ishitrenost ili neodmerenost u opredeljivanju, kao i odsustvo javne, civilne kontrole direktno ugrozile demokratske procese u Srbiji, njen ugled, a i bezbednost“. On je od Tadića zatražio da stavi na uvid javnosti celokupan sadržaj pisma, što je pomalo čudno jer u „Kuriru“ jasno stoji da je pismo objavljeno integralno. Osim Krstića, oglasio se i pomalo zaboravljeni advokat Milenko Radić (Fond za razvoj demokratije), koji je od Tadića zatražio momentalnu ostavku. Indikativno je da je pismo objavljeno celih nedelju dana nakon što je napisano, noć uoči izbora, što ukazuje na nameru da se kompromitovanjem Tadića utiče na izglede DS-a da osvoji lokalnu vlast. Ukoliko je to bila namera, slavno je propala, bar ako je suditi po rezultatima izbora.

U stvari, najžešća reakcija na pismo došla je od samog Tadića, koji je istog časa napisao odgovor „Kuriru“. „Neću ulaziti u autentičnost mog privatnog pisma predsedniku SAD Džordžu Bušu, jer bi vas time optužio za teško krivično delo neovlašćenog objavljivanja privatne prepiske“, kaže Tadić. Nakon što je obavestio redakciju da „iz principijelnih razloga“ nema nameru da pokreće srpski spor protiv „Kurira“, Tadić je ostatak pisma namenio čitaocima, kojima „otvoreno saopštava svoje stavove u vezi sa ključnim pitanjima objavljenim u tekstu“:“Dakle, da li ću da zapalim sveću za nevine žrtve u Njujorku, među kojima je, da vas podsetim, bilo i Srba, u Madridu i Beslanu, na Kosovu i Metohiji? Da, zapaliću sveću i moliću se za njihove duše. Da li ću da kleknem pred svetskim državnicima da bih odbranio interese naše države i našeg naroda? Da kleknuću i to ne smatram poniženjem, već svojom dužnošću. Kamo sreće da su moji prethodnici to činili, imali bismo danas manje žrtava, siromaštva, razaranja i mnogo ponosniju zemlju, a manje gorde političare…“ Na kraju, Tadić poručuje uredništvu „Kurira“ da „samo nastave da rade svoj posao, onako kako razumeju svoj posao i novinarsku odgovornost“.

Ako je objavljivanje pisma Bušu ostalo relativno nezapaženo u jeku izborne groznice, isto se može reći i za odgovor „Kuriru“, koji je pao na sam dan glasanja. Zanimljiva je reakcija bivšeg sudije Vrhovnog suda Srbije Zorana Ivoševića, koji je ocenio da sadržaj pisma nije privatne prirode i da će „biti delikatno“ ustanoviti ima li u onome što je „Kurir“ uradio elemenata krivičnog dela. “ Ako je već spreman da ‘kleči’, onda nema razloga da se previše uznemirava što je to pismo objavljeno, pogotovo što je to pismo iskreno i lepo napisano. Miloš Obrenović je to radio, pa je država bolje prošla nego sa Karađorđem“, kaže Ivošević, uz napomenu da je njemu lično zanimljivije kako je pismo procurilo u javnost od sadržaja istog.

Inače, iz izvora bliskih Tadiću „Vreme“ saznaje da pismo nije pisano u nekoj naročitoj konspiraciji, te da ga je pre objavljivanja pročitalo bar deset do petnaest ljudi iz predsedničkog kabineta. Ko je od njih doturio pismo „Kuriru“ verovatno se neće saznati nikad, ali je već samo saznanje o postojanju jedne ili više „krtica“ u okruženju neprijatno za Tadića.

JAVNA PROZIVKA: Ljubitelji zavirivanja u tuđu prepisku još nisu stigli da svare Tadićeva obraćanja Bušu i „Kuriru“, kada se Tadić u ponedeljak oglasio novim pismom, ovaj put nimalo privatnim, adresovanim na šefa misije UN-a na Kosovu Serena Jens-Petersena. U tonu sasvim suprotnom od onog kojim se obratio Bušu, Tadić konstatuje da do danas nisu otkriveni vinovnici mnogobrojnih zločina u kojima je, prema njegovoj računici, od juna 1999. ubijeno više od hiljadu i po Srba. „Naprotiv“, kaže Tadić, „postoje samo manje ili više otvorena nastojanja da se teroristima pomogne.“ Zahtevajući od Petersena da prestane da pritiska Srbe da izađu na izbore, Tadić ga poziva da ispolji samokritiku i shvati da „nešto temeljno nije u redu sa misijom“. „Sve drugo“, kaže Tadić, „predstavlja s jedne strane ohrabrivanje onih koji ionako ne žele multietničko Kosovo, a sa druge obeshrabrivanje Srba da ostanu na Kosovu i Metohiji…“ Pismo, koje vrvi od oštrih upozorenja i teških reči završava se u nešto blažem tonu. „Vi svakako niste odgovorni za ovakvo stanje na Kosovu i Metohiji, već su za njega odgovorni vaši prethodnici. Uveren sam da imate najbolje namere…“ Petersen, koji tek što je stupio na dužnost i verovatno ne čita „Kurir“, mora da se prilično iznenadio ovako intoniranom pismu od čoveka koga smatraju liderom prozapadnih struja u Beogradu.

Odgovor od UNMIK-a stigao je već sledećeg dana, od portparola Džefa Bilija. On je u izjavi radiju B92 konstatovao da su Tadićeve kritike „neprihvatljive“ i izneo drugačiju statistiku o broju srpskih žrtava. „Broj od 1500 nije tačan. Radi se o oko 260 ubijenih Srba, od kojih je 150 ubijeno od juna do decembra 1999. godine, a broj je opadao na 12 ubijenih na godinu dana, od kojih devet samo tokom martovskog nasilja.“ Kada je reč o pitanju izlaska Srba na izbore, „stav UNMIK-a ostaje nepromenjen“, suvo je konstatovao Bili. „Srbi moraju da izađu na izbore.“

RAČUNAJTE NA NAS: Šta javnost, na kraju, može da zaključi iz ove priče, a ne spada u domen dvorskih intriga i teorija zavere? Ako je suditi po onoj francuskoj mudrosti da je stil čovek, Tadić se ni u jednom od citirana tri pisma nije stilski proslavio. Poznavaoci protokola i diplomatije kažu da su pisma šefova država i vlada inostranim kolegama normalna stvar, naročito kada je reč o godišnjicama značajnih datuma, ali da Tadićevo pismo Bušu odudara od uobičajene forme. „Ovako bi Bušu mogao da piše Toni Bler, koji mu je lično i politički blizak, ali ne i Tadić, koji se sa američkim predsednikom nikada nije sreo“, glasi jedan komentar. Pored previše prisnog tona, ono što u pismu najviše može da smeta jesu fraze koje asociraju na poruke koje su Titu svojevremeno slate sa štafetom „Zaričem vam se, gospodine predsedniče, na ovu najtužniju godišnjicu, da ću učiniti sve što je u mojoj moći da ojačam snage slobode…“, piše Tadić. Takvih otužnih delova ima mnogo. Možda je sreća za Srbiju što američki predsednik, koji se javno hvali da ne čita ni novine, najverovatnije nije video ovo pismo.

Kada je reč o klečanju za dobrobit Srbije, onda je nejasno na osnovu kojih je kriterijuma Tadić odlučio da se jednom moćniku umiljava, a da se drugom, od čijih odluka Srbija takođe zavisi, obraća kao đačiću koji nije napisao domaći zadatak. Ili se opet radi o umiljavanju, samo ne adresantu, već domaćoj javnosti koja bi sada, kao, trebalo da prepozna Tadića kao jastreba na srpskoj političkoj sceni? Zar to nije u neskladu sa spremnošću na klečanje izraženoj u pismu „Kuriru“?

Ipak, ima nečeg dirljivo naivnog u verovanju da se umilnim rečima može doseći do Bušovog srca, ili da će jedno oštro pismo šefu UNMIK-a navesti one za koje je Tadićeva stranka izvor svog zla u Srbiji da promene mišljenje. Udvorice, kako je to davno u jednom eseju primetio Milovan Danojlić, barem nisu cinici, i prostodušno veruju u milost i dobrotu moćnika. Oni uspešni manipulanti, koje okolina ne prepoznaje kao ulizice, mnogo su opasniji.

Najtužnije u dva pisma je ružno preterivanje u oba smera, karakteristično za provincijalne sredine u kojima se strancima čas klanjaju, a čas ih bez osnova kude, ali nikad da nađu sredinu. Ni Buš ni ostatak sveta od Tadića ne traže da kleči ili da se breca: očekuju se konkretni potezi koji će državu koju predstavlja konačno izvesti iz zone sumraka. Ništa manje ni više, najzad, ne očekuju ni građani Srbije.