Šumski ljudi

Na koga je premijer Srbije Zoran Đinđić mislio kad je, tu i jako, izjavio da se jedno od lica s haške poternice nalazi u šumi? Zna se da je, od četvorke koja je optužena u paketu s Miloševićem, Nikola Šainović u izvrsnoj formi i da se odlično oseća, da je Milanče Milutinović još predsednik Srbije, da je Ojdanić, beše li Dragoljub, pošto Era sigurno jeste, spreman i kooperativan. Zna se, najpouzdanije, da se ne radi ni o generalu Ratku Mladiću, em nije naš državljanin, em premijer izjavi da njegovo ‘vatanje ne dolazi u obzir jerbo je stotine hiljada Srba iz Bosne pod oružjem i u Srbiji. Ostadoše Miloševićev ministar unutrašnjih dela Vlajko Stojiljković, za koga se pouzdano zna da ga nema i da je spreman na sve, i vukovarski vitez, general Veselin Šljivančanin, za koga ni porodica ni prijatelji ne znaju gde je, ali koji preko istih poručuje da se živ neće predati. To je što je, za sada, pouzdano.

MLADIĆEV POTPIS: A šta je bilo pouzdano? Da je Karla del Ponte „viđala“ Mladića po Beogradu i Srbiji, da mu je Vojska Jugoslavije otkazala obezbeđenje, te da se general „povukao iz okoline Beograda, da ima odličnu logistiku i pouzdano obezbeđenje, da je na sigurnom, a to znači, ili u Srbiji, ili u Crnoj Gori ili u Republici Srpskoj, da kao iskusan ratni komandant zna da nikom ne može da veruje, da ga Amerikanci sigurno neće uhvatiti“. Ne zna se da li je pouzdano, zabeležili mediji, da je general Mladić, u okolioni Gornjeg Milanovca, negde na Rudniku, banuo u kafanu „Hag“, popio s domaćinom ljutu i potpisao se na poleđini svog portreta, koji je, treba li reći, visio na zidu. Ako je ovo pod znakom pitanja, onda je pod znakom uzvika nedavno izjavljivanje ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića, a u Valjevu. Ministar je tačno u petak, 29. marta, obišao sekretarijat u Valjevu i uz slovo o uspesima, naravno pitan od novinara, da li je Mladić u Valjevu, rekao, kako nego odmorno, da novinari mogu da istražuju taj slučaj, a da policija nema te podatke. Rekao i da su znali, kao što je znala čitava javnost, da se Mladić pojavljivao na raznim mestima, uključujući i valjevski hotel Grand, ali da u poslednjem periodu nema nikakvih podataka o njegovom boravku u Beogradu i Srbiji. I još rekao da to neće da komentariše, kao i da je pitanje ko će da ga hapsi hipotetičko, „jer nije u dometu“. To bilo u petak, u ponedeljak, baš na prvi april, ministar je trebalo da gostuje na jednoj od valjevskih televizija, emisije nije bilo, krenule glasine, po prirodi nepouzdane, da je ministar, kao, omanuo, jerbo je u svojoj vikendici na Povlenu imao bliski susret s Mladićevim obezbeđenjem koje mu je sugerisalo „da gleda svoja posla“. Dakle, od svega je pouzdano da je general Mladić u šumi, kao i da Đinđić, u svojoj šumskoj priči, nije na njega tipovao.

KREVET I ŠERPE: Pa, ko je još u šumi, koji junak, ako je sve nepouzdano, pouzdano je da šuma sleduje junaku, vazda tako bilo, da ne idemo daleko u slavnu prošlost, ajde da kažemo, od Turaka. Znate onu o Kraljeviću Marku, „More Marko ne ori drumova / more Turci ne gaz’te oranja“. Iz šume smo kretali u pobede, u šume se vraćali, šuma nas je održala, treba li reći, njojzi hvala. Revolucija je legalizovana kad su pobednici izašli iz šume, a još više je legalizovana kad su se vratili u šumu da u’vate đenerala Dražu. Nije ni čudo što je Radovan, pa Karadžić, u šumi i što ni specijalci SFOR-a ne mogu da ga na’vataju. Jedino što su prilikom nedavne i baš spektakularne akcije u Čelebićima uspeli jeste da nađu krevet u biblioteci osnovne škole. Otkud krevet u biblioteci, kako rekoše meštani, jedan nastavnik što mnogo liči na Radovana, i što mnogo iš’o u crkvu, voleo da čita, i da odmara posle čitanja. U šumu odeš kao niko i ništa, vratiš se sve i vsja. Šta tek očekivati, i šta tek oni očekuju, koji su pre šume bili neko i nešto.

Eto, recimo, Bogoljub Arsenijević Maki, bio slikar i ikonopisac, udario na valjevsku opštinu, pokazao kako treba s onim režimom, onaj režim poternicu, on u šumu, u’vate ga na asfaltu, kad je izlazio od generala Perišića, posle kad je opet otišao u šumu, niko mu nije mogao ništa, stigao i da nišani Miloševića, gde da ga nišani, baš u levo oko. Tek je šumovanje gradonačelnika Čačka Velje Ilića antologijsko. Velja šumu zakačio u maju ’99, kad ga je vojska optužila za izdaju i podrivanje odbrambene moći zemlje, a on samo, kad su u jednom od bombardovanja stradala četiri civila, optužio vojsku da je kriva za civilne žrtve jer je vojnu tehniku prebacila preblizu civilnim naseljima. Vojna policija krene u hvatanje, Velja u uzmicanje, nije hteo van, a nudili mu, nego pravo na Jelicu, tamo velike šume. Kako nam je, nakon 43 dana skrivanja, kazivao, pratio vojsku, snimao informacije, kako, „mrak, sijalica čkilji, ja se izmaknem sa strane, u ‘ladovinu, i slušam“. Natrapa na babu, prijavi ga kao američkog pilota, jedva izmakne poteri, povuče se dublje u šumu, nađe pećinu, ali i narod nađe njega, svi znali gde je, to navalili da donose razne đakonije, po ceo dan mu donosili jelo u korpama, pa bio prinuđen da ih posavetuje, aman, ljudi, nemojte nositi jelo u korpama, pratiće vas, posle nosili jelo u šerpi, kao tražite pečurke… Veljino kapitalno šumovanje završilo se hepiendom, eto, samo što nije postao potpredsednik vlade za kapitalne investicije, a, eto, nameran je da se okuša i na izborima za predsednika Srbije, uveren, kao favorit. Kako ne bi bio favorit sa takvim, i šumskim, iskustvom, neće biti čudo ako protivniku, recimo Labusu, da ne pominjemo Koštunicu, predloži test opstanka u šumi. Nebojša još u uniformi Pavković će da ‘vata, pa ko preživi, predsednik. Samo prethodno da donesemo zakon, da i to legalizujemo dok je vreme. A vremena ima, tek je počelo da lista.