Sumnjivo lice novog režima

Godina 2012. na momente je izgledala kao u stihu: „Bog se dragi na Srbe razljuti zbog njihovih teških sagrešenja.“ Nije bilo baš kao za vreme uragana Sendi u Americi, ali u februaru je proglašena vanredna situacija zbog ekstremne zime i visokog snega, a tokom vrelog leta besneli su požari na Tari. Vrela leta, hladne zime – kako da se čovek ne iznenadi. Nekad, pre nego što je raspuštena Civilna zaštita, šalili smo se s tim: „Akcija NNNI (ništa nas ne sme iznenaditi) se odlaže zbog kiše!“

Ćud vremena je bila ipak manje prevrtljiva od ćudi politike.

Dobro je to što 21. 12. 2012. nije bilo smaka sveta dok mu je na čelu naš predstavnik, bivši ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić, koji od 18. septembra predsedava Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija… Da je svet propao, prošao bi gore nego Boris Tadić. Iz nekih razloga ovde su mu inače stalno nešto prigovarali, možda i više nego kad je bio ministar spoljnih poslova.

Lako je zajedati domaćeg diplomatu, ajd’ neka neko nešto zucne protiv stranih predstavnika…

Strani predstavnici i Bog bili stalno nešto ljuti na Srbe, a Srbi su bili veoma ljuti na Haški sud (zbog oslobađanja hrvatskih generala Ante Gotovine i Mladena Markača i gerilskog vođe kosovskih Albanaca Ramuša Haradinaja od optužbi za ratni zločin).

A srpski birači taman sipali novo vino u mešine stare i mandat dali novim evropejcima, onima koji su pre jednu deceniju podržavali onoga koga su Evropljani proglasili za neprijatelja broj jedan.

U javnosti se u takvoj atmosferi nemoćne ljutnje povećao broj tvrdnji da je slom režima, koji je do oktobra 2000. personalizovao taj NR 1, neka greška i da je sad trenutak za odmazdu nad NVO, medijima, mondijalistima, homoseksualcima i biciklistima. Nova vlast na te desne pretnje žmuri na oba oka. A možda i ne žmuri! Ministar pravde je bio na skupu jedne desničarske organizacije. Sad u vazduhu lebdi pitanje: „Jesu li Naši vaši?“ (Izgleda da je autor tog pitanja naš novinar i književnik Dragan Todorović.)

Dve trećine godine 2012, protekle su u kakofoniji izbornih nadmetanja na predsedničkim, parlamentarnim, pokrajinskim i lokalnim izborima – čiji je rezultat odredila postizborna kombinatorika.

Treća trećina godine je protekla u znaku 100 dana poštede nove vlade, nokdauna u kome se našla najveća opoziciona Demokratska stranka, potpune dezorijentacije „druge Srbije“, buđenja „treće, desne Srbije i u znaku preko tabloida dirigovane borbe protiv korupcije i kriminala u političke svrhe – radi borbe protiv tajkuna i bivšeg režima, ma šta to značilo.

Svaka od prethodnih vlada u Srbiji je prošla kroz period satanizacije prethodnika, otvaranja slučajeva i pisanja krivičnih prijava, svoje slavila, tuđe hapsila, pa se i ova trudi koliko može.

Stariji se sigurno sećaju Titove borbe protiv negativnih pojava nakon čuvene 21. sednice Predsedništva CK SKJ 1972, posle koje je podneto 18.176 krivičnih prijava, pa je 100 direktora bilo optuženo (najpoznatiji slučaj Bate Todorovića), dok je 186 emigriralo, a svi karikaturisti su crtali debele ćelave direktore…

Nešto mlađi se, valjda, sećaju dve predsednikove (Slobodana Miloševića) borbe protiv kriminala devedesetih? On je hapsio svoje: 1993. ministra trgovine Savu Vlajkovića i Velimira Mihajlovića, zaduženog za sektor industrije u Vladi Srbije, kome su našli kesu dojčemaraka zakopanu u bašti, koji su oktobra 1994. osuđeni na po četiri godine zatvora uz nalog da vrate novac od provizije uzete od Jugodrva. (Naslov u „Vremenu“ u to vreme: „Ima li crva u Jugodrva“).

Posle narodne revolucije oktobra 2000. pobednici i oni koji su im se na brzinu priključili dali su se u poteru za julovcima i profiterima režima iz devedesetih, i za „kiparskim parama, najvećoj pljački ne decenije, nego veka“ i za poslovima žitom i gasom Marjanovićevog Progresa…

Dosovci su se razišli tokom postoktobarskog juriša na julovske uzurpatore, pa su počeli da jure, sumnjiče i satanizuju jedni druge. Koštuničina vlada je jurila Rašetu, Kolesara i Janjuševića i Karića (koji je još u bekstvu) i stečajnu mafiju (kojoj se još sudi).

Vlada posle nje žestoko je jurila sudsku, putnu, đubretarsku, medicinsku, i dvanaest drugih mafija. U šumi u Košutnjaku, iza zgrade Radio-televizije Srbije, 11. januara oko podne pronađen je bivši direktor Instituta za onkologiju dr Nenad Borojević, optužen 2010. za malverzacije prilikom nabavke citostatika. Bio je uhapšen 30. juna 2010. u policijskoj akciji „Kraba“, zbog sumnje da je primao mito od farmaceutskih kuća. Branio se sa slobode.

Ta vlada je jurila i narko-klan braće Šarić, s kojim je država izgleda pre toga poslovala – prodavala mu preduzeća i novinarima, posle, pokazivala luksuz Šarićevih kuća.

Gotovo svi slučajevi se još vuku po sudovima, a „poreski“ slučaj protiv Peconija (Predrag Ranković Peconi) je zastareo. Sad se vode disciplinske istrage protiv sudija.

Marija Rašeta-Vukosavljević, ministarka za saobraćaj i telekomunikacije u vladi Zorana Đinđića, oslobođena je optužbi za zloupotrebu službenog položaja prilikom renoviranja Terminala 2 i u tadašnjim medijskim izveštajima opremanja VIP salona Aerodroma „Beograd“. Bila je uhapšena u novembru 2004. godine zajedno sa još deset osoba…

O istrazi o konverziji gradskog građevinskog zemljišta prodatog Miškovićevom preduzeću Delreal, u početku je bilo dosta reči, ali se kasnije priča negde zagubila, a i donet je zakon o suspenziji zakona o konverziji zemljišta koji se nije pokazao primenljivim. U Beogradu je izvršena samo jedna uspešna konverzija zemljišta. Zanimljivo je da je bivši ministar životne sredine i prostornog planiranja Oliver Dulić bio autor zakona o konverziji zemljišta po kome ozbiljnu nadoknadu treba da plate oni koji kupe fabriku, zatvore je, a na njenom zemljištu izgrade nekretnine na kojima zarađuju.

Dulića gone zbog zloupotrebe službenog položaja, hapšen je i osumnjičen da je prilikom izdavanja osam dozvola Nuba investu za postavljanje optičkih kablova duž Koridora 10, prekršen Zakon o planiranju i izgradnji. Optužnica protiv njega je vraćena na doradu zato što u žurbi sa slovenačkog nije preveden deo dokumentacije o spornim potezima. Brani se sa slobode.

Ministar policije Dačić je u jednoj izjavi naveo da su na teritoriji cele Srbije zabeležena 383 krivična dela korupcije, a da 19 odsto tog broja čine zloupotrebe službenog položaja. Pred kraj godine Skupština je raspravljala o izmenama formulacije krivičnih dela zloupotrebe službenog položaja koje proširuje i na vlasnike kapitala.

Da Srbija ima problema sa gonjenjem tog krivičnog dela govori i to da su neki okrivljeni ili osumnjičeni (Cane Subotić, Bogoljub Karić, Slobodan Radulović) godinama u bekstvu, između ostalog i zbog toga što pojedine države ne uvažavaju tu našu zakonsku odredbu. Neki od begunaca protiv kojih se vodi proces u slučaju „stečajna mafija“ preko tabloida se sada nude kao saradnici u borbi protiv korupcije. Advokati okrivljenih pišu krivične prijave protiv sudije Nate Mesarović koja zapada u nemilost.

Bivša vlast je „čistila“ pravosuđe, kroz reformu i reizbor sudija, ali se pokazalo da je metla pogrešna i sudije su vraćene.

Zvezda sezone je bez sumnje bio Aleksandar Vučić, koji je „slučajem Mišković“, a i onim pre toga u ulozi usamljenog jahača koji juriša na tajkunske tvrđave celoj novoj vladajućoj garnituri ukrao šou – po modelu po kome je Ivica Dačić u prošlom mandatu kao ministar policije vikend aktivnostima popravio rejting i rezultat svoje partije, samo žešće.

To može da bude dvosekli mač: oni „odozdo“ veštački su proširivali ovlašćenja pošto su se vesti u kojima se pominje njegovo ime kretale u rasponu od borbe protiv korupcije, preko poslova za vojnu industriju, preko Egzita, preko Zvezde (koja se u vicu preselila iz Ulice Ljutice Bogdana u Ulicu gospodara Vučića) i Partizana, a jedan satirični portal je pisao kako vojska planira da napravi dug od 60 miliona evra da bi Vučić, koji je i ministar vojni, obratio pažnju na nju. To mu nesumnjivo donosi ličnu popularnost i političke poene, ali i podgreva i nerealna očekivanja. Jedna ojađena žena je u decembru pokušala da upadne u vladu preteći da će se ubiti pištoljem koji je nosila ako joj Vučić ne pomogne.

ISTRAGA O 24 PRIVATIZACIJE: Formirana je (nije sasvim jasno ko) radna grupa Kriminalističke policije koja ispituje 24 sporne privatizacije. Angažovano je oko 300 policijskih inspektora iz 12 gradova u Srbiji, koji su spavali po motelima. Te sporne privatizacije su inače godinama bile predmet političkih i sudskih sporova: Prodaja Sartida bez tendera Ju-Es-stilu, privatizacija Jugoremedije, C marketa, o tome kako je austrijski biznismen Martin Šlaf došao u posed paketa akcija Mobtela koje su izvorno držala braća Karić; o prodaji Luke Beograd; o ustupanju poslovnog prostora nekadašnjeg ZOP-a Nacionalnoj štedionici, o privatizaciji „Novosti“, Veterinarskog zavoda, Keramike iz Kanjiže, Zastava elektra, Tehnohemije, Šinvoza, Trudbenika i Prosvete, o prodaji šećera na tržištu EU, o odbačenoj koncesiji za izgradnju auto-puta Horgoš–Požega…

Istraga o nepravilnostima u privatizaciji Azotare, pokrenuta u vreme prošlog mandata, promenila je smer. Uhapšeno je nekoliko ljudi u vezi s poslovanjem sada državnog preduzeća Azotara, odnosno transakcije sa žitom iz robnih rezervi između Azotare i Viktorija grupe. Među uhapšenima su bivši ministar poljoprivrede Saša Dragin i Zvonimir Nikezić, direktor konsultantske kuće „Ces Mekon“…

Strela je jedno vreme letela i prema Srbijagasu, koji je, kao moćno preduzeće, preuzeo upravljanje Azotarom nakon poništavanja privatizacije, što je činio i u drugim slučajevima, preuzevši na sebe vođenje socijalne politike. Stvar se oko Azotare utišala kada je direktor Srbijagasa Dušan Bajatović objasnio da transakcijama s pšenicom nije kljukao debelu gusku, Drakulićev YU point, nego da je Azotara morala da pozajmljuje žito pod nepovoljnim uslovima da bi pokrenula proizvodnju đubriva. Upitao je da li se slučaj raspiruje da bi se firma koja je konsolidovana vrati u ruke onih koji su je upropastili. Aluzija je bila jasna. Prethodna istraga o Azotari je pokrenuta 23. aprila 2012. za mandata prethodne vlade, kada je među uhapšenima bio Dušan Stupar, član skupštine Azotare i bivši funkcioner DB-a. Sumnjičeni su on i još šestoro, među kojima i dva Litvanca koji su se dali u bekstvo, da su Azotarin pogon Karbamida 2 prodali bez saglasnosti Agencije za 32,5 miliona evra… Hapšenje Dušana Stupara je izazvalo stranačka varničenja u izbornom periodu. SRS je tada saopštio da je on finansijer predsednika i zamenika predsednika SNS-a Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića. Nikolić je to demantovao, ali je optužio druge: „Mislim da je Dušan Bajatović organizovao ovo hapšenje da sam ne bi bio uhapšen…“

Bajatović je, u međuvremenu, izabran za direktora Srbijagasa pre nego što je stupio na snagu novi zakon o javnim preduzećima. Na skupu koalicionog (državnog) vrha u vili Bokeljka, Bajatović je sredinom decembra referisao o planovima za konsolidaciju Srbijagasa čiji se dugovi penju na 700 miliona evra. Sastanak je trajao od šest po podne do deset uveče, a onda su u vili ostali Vučić i Dačić i do pola tri ujutru razgovarali u četiri oka o odnosima u vladajućoj koaliciji.

Sutradan su svi, podnaduli od celonoćnog iskazivanja sloge, govorili samo o jedinstvu, jedino se ministru Velimiru Iliću omaklo da je taj razgovor bio buran.

I istraga o tome da je Agrobanka davala milionske kredite bez validnog obezbeđenja vođena je nekoliko meseci pre izbora. Uhapšeni su bivši direktor banke Dušan Antonić i biznismen Radoslav Sekulić, i još oko dvadesetak osumnjičenih, među kojima i Jožef Kasa, bivši predsednik DZVM-a.

U novembru su uhapšeni bivši vlasnik Jugoremedije Jovica Stefanović Nini i njegova dva bliska saradnika. Pre toga, pred TV kamerama hapšen je vođa radnika koji su bili protiv Stefanovića.

U trenutku nastanka ovog teksta nekoliko medija prenosilo je vesti, bez pozivanja na izvor, da su na informativni razgovor u policiji o slučaju „Sartid“ pozvani svojevremeni potpredsednik u saveznoj vladi i ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Miroljub Labus, ministar privrede i privatizacije Aleksandar Vlahović, bio ministar finansija Božidar Đelić i šef radne grupe zadužene za privatizaciju Sartida i šef kabineta premijera Zorana Đinđića Nemanja Kolesar…

Po tvrdnjama ljudi s vrha, niko se od političara nije mešao u posao policije i tužilaštva – sem što je nekoliko tabloida unapred javljalo ko će kada biti uhapšen. To je neobično, naročito u visoko poverljivim istragama, jer u novinama se obično ne piše unapred ko će biti uhapšen, izjavljuje američki ambasador. Nekada bi to bilo tumačeno kao pomoć učiniocu krivičnog dela da pobegne od pravde, ili kao prejudiciranje.

Tih 24 spornih slučajeva su deo većeg broja privatizacionih saga. Po analizi Socijalnoekonomskog saveta poništeno je 30 odsto ugovora o privatizaciji (634 preduzeća), ali ona učestvuju u ukupnom prihodu tek sa tri odsto. Ispostavilo se i da je jedan član Komisije za borbu protiv korupcije bio predstavnik države u Upravnom odboru Agrobanke, od koje je počelo da se odmotava veliko klupko. Ništa nije znao. Izbila je stambena afera i u anikorupcionoj agenciji.

Da li je u tom izboru egzemplarnih slučajeva bilo nekog političkog motiva?

Demokrate protiv kojih je čitavu jesen letela strela sada govore da je 23 od tih spornih preduzeća privatizovano za vreme vlade Vojislav Koštunice, čiji DSS sada bez ikakvih rezervi podržava Vučićevu borbu protiv korupcije, na čemu on javno zahvaljuje Koštunici lično. S druge strane gledano, ta tvrdnja demokrata govori da prethodnoj vladi možda i nisu bili neprijatni nalazi njene antikorupcijske komisije koji su ciljali na prethodnike, pa su u njeno vreme vođene istrage i u Kolubari, Azotari i u Delti i drugde.

Po starom pravilu „istorija počinje od nas“, naprednjaci, međutim, proglašavaju Početak borbe protiv kriminala i korupcije, satanizuju „dosmanlije“ skoro kao što su oni Slobini u vreme događanja naroda jurili jagnjeće brigade, a dosovci i otporaši – julovce.

Socijalisti ćute jer, kako negde izjavi Žarko Obradović, iz vlastitog iskustva znaju da te stvari na kraju obično ne izgledaju onako kao to izgleda na početku…

Naprednjaci vode kampanju sa osloncem na papire Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije i s pozivom na evropski razlog i po principu „snahu kara ćerci prigovara“ glasno prozivaju onaj deo „bivšeg kleptokratskog režima“ koji nije s njima u koaliciji. One u koaliciji napadali su u izbornoj kampanji. Sad svake nedelje dva puta izgovaraju mantru kako se slažu.

Kad se potroše sudski i policijski džokeri, videće se kakvi su karakter i dometi nove vlasti.

Kao što istrage o tim slučajevima nisu otvorili naprednjaci, tako je pitanje kako će ih i zatvoriti. Ima pretpostavki da će oni iskoristiti sadašnju „konjukunkturu“ i da će ići na izbore pre nego što moraju da počnu da plaćaju i pre nego što birači shvate da policija ne može da izvrši novu nacionalizaciju, da u Srbiji nisu ukinuti bogataši, da se propala preduzeća ne mogu oporaviti, da para nema, da je od stečajnih upravnika teško izvući makar i dugovanja za otpremnine, a i da je poskupela struja.

Naprednjaci tvrde da im novi izbori nisu cilj, da nisu na položajima zbog rejtinga, vlasti i masti, već za dobrobit Srbije. Da li to znači da će se i kad dođu teža vremena održavati vladajuća koalicija čije su sve članice promenljivije od Baba Marte? Velimir Ilić, u tom kontekstu, dobacuje demokratama koji su se smeškali kao da su o nečem obavešteni: „Ne brinite, kad ste vi, takvi kakvi ste, izdržali ceo mandat, izdržaćemo i mi, ovakvi kakvi smo…“

Šest od sedam poslanika vladajuće većine uspostavljene avgusta 2012. pripada partijama koje su pre oktobra 2000. bile na vlasti ili njihovim prefarbanim naslednicama. One se kunu da sprovode evropski program raspalog se DOS-a (uz satanizaciju onih njegovih članica koje nisu u sadašnjoj vladi). Zanimljivo je da ta vlast sada dobija podršku i nekoliko predstavnika tzv. druge Srbije, odnosno onog njenog krila koje se zalagalo za 6. oktobar – nastavak obračuna s bivšim režimom iz devedesetih. Drugi deo druge Srbije poručuje da su naprednjaci „ukrali“ tekovine Verice Barać.

U takvoj atmosferi pri kraju godine nova nomenklatura se još raspoređivala – po 700 javnih preduzeća nakon izmene zakona, a i departizacije i profesionalizacije upravljanja, naravno, a uz pritisak pripadnika srednjih partijskih slojeva, koji su merkali svoje mesto, ako može u Beogradu.

Ništa novo u odnosu na ono na šta smo čitaoca još u toku leta podsetili u članku „Pravilo trojno srpske politike 2012“: „Ujka Vaso, zapiši, molim te: Pera Kalenić da se vrati u službu sa satisfakcijom.“ (zaviruje u Vasinu knjigu) „Jesi li zapisao ‘sa satisfakcijom’“? Branislav Nušić: Gospođa ministarka, šala u četiri čina, 1923.

Naravno, nismo time mislili na povratak kneza Pavla Karađorđevića čiji su zemni ostaci posle sedam decenija izgnanstva sahranjeni u kripti Crkve Svetog Đorđa, a s njim i njegova supruga kneginja Olga i njihov sin knežević Nikola Karađorđević. To spada u rehabilitacije, koje dolaze posle mnogo decenija. Plen se deli svake četvrte godine.

Toliko traje olimpijada, vremenski period između dveju olimpijskih igra. Naši sportisti su na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. osvojili četiri medalje, a mi se po običaju nadali da će ih biti više. I ONI SU.

OTIŠLI, NISU SE VRATILI, PRITVORENI, BUNILI SE, POBEDILI: Vuk Jeremić,… foto: reuters

…Bogoljub Karić,…

…Saša Dragin,… foto: a. anđić

…radnici Jugoremedije,…

…Milica Mandić foto: reuters