Stvarnost gora od istraživanja

Predznak romantičnog, idiličnog, koji je nekad krasio život na selu i pojam seljaka danas kao da se sasvim izgubio. Davno je prošlo vreme kada je Arčibald Rajs iskazivao svoje divljenje moralnim i herojskim osobinama seljaka i vojnika koje je otkrio u Prvom svetskom ratu, smatrajući da te divne osobine treba da budu temelj nove oslobođene Srbije. Danas je predstava o seljaku bitno drugačija, a u međuvremenu izmenili su se i kriterijumi po kojima se na svet gleda.

„Seljak je po nekoj mojoj definiciji“, kaže jedan poljoprivrednik, „osoba koja živi i radi na selu, te ima četiri razreda osnovne škole i ne zna za ništa drugo nego da radi na zemlji. Tipičnog seljaka ne zanima ni radio, ni TV, niti novine, a o kompjuterima da ne pričam. Seljaci obično ne napreduju u ‘poslu’ nego stagniraju, i posebno u zadnje vreme, propadaju. U mom kraju, tipičan seljak nema ni automobil, već svuda ide traktorom. Mi, poljoprivrednici, mi smo nešto drugo jer se služimo kompjuterima, razmišljamo o onome što će se dogoditi sutra i nastojimo da se što više prilagodimo novim trendovima.“

KO SMO I GDE SMO?

Subjektivna podela na „seljake“ i „poljoprivrednike“ ovog proizvođača samo ogoljuje istinu o poljoprivredi koja je, naročito danas, u dobroj meri lišena tradicije idiličnog života na selu i koja je kao i sve drugo postala jedna savremena delatnost, preduzetnička i menadžerska. Savremeni teoretičari govore da su prošla vremena teškog fizičkog rada na selu, i da zbog modernizacije poljoprivredne proizvodnje seljaci više ne moraju toliko fizički da rade, koliko moraju da misle glavom, što između ostalog uključuje i edukaciju. Iskustva drugih su uvek nekako vrednija od domaćih, pa se često navodi primer Austrije, gde tamošnji farmer pre proizvodnje, investicija i podizanja kredita, mora da prođe tri do šest meseci edukacije. U Austriji, navodno, edukaciju vide kao veoma važnu, jer seljak bi morao da poznaje tehnologiju proizvodnje, mora da donosi ispravne poslovne odluke, da se prilagođava situacijama, da poštuje načela zaštite okoline.

Kod nas, pak, osnovna pitanja koje selo sebi postavlja jeste kako preživeti, kako opstati? „Naša agrarna struktura“, kako je objasnio prof. dr Milovan Mitrović, sociolog i potpredsednik Odbora SANU za selo, „toliko je nepovoljna za moderan agrarni, ruralni i ukupan društveni razvoj da je pravo čudo kako se uopšte zabeleži poneki pozitivan bilans u izvozu i u još ponečemu. Ovakva kakva je danas, srpska poljoprivreda nije u stanju ni samu sebe da održava, a pogotovo nije u stanju da bude činilac razvoja, ni samo ruralnog, a pogotovo šireg integralnog, globalnog, ekološki odgovornog i u tom smislu ‘održivog’. A bez razvijenije poljoprivrede Srbija neće moći da se izvuče iz aktuelne krize niti da se kontinuirano razvija u postkriznom periodu. Da imamo nešto drugo kao resurs, što bi komparativno bilo pogodnije od poljoprivrede, možda bismo još neko vreme mogli u Srbiji da odlažemo agrarnu reformu. Činjenica je, pak, da ni kratkoročno, a pogotovo srednjoročno i dugoročno gledano, u razvojnom pogledu nemamo ništa bolje i perspektivnije od poljoprivrede.“

Međutim, podaci svih istraživanja o neprekidnoj devastaciji sela, ekonomskoj, socijalnoj, kulturnoj, kao da guraju društvo u nekom drugom pravcu. Prema rezultatima od pre dve godine, u Srbiji ima 4600 sela, a na putu izumiranja je svako četvrto. Naime, u skoro dve hiljade sela ne živi niko, dok u 200 sela nema nijednog stanovnika mlađeg od 20 godina. Statistika pokazuje i to da je u migracijama selo–grad ova zemlja bila među najbržima i da je za pola veka, od 1950. do 2000, odlazak ljudi iz sela u gradove bio toliki da je za isti proces u svetu potrebno 120 do 150 godina.

BEKSTVO IZ SELA

S druge strane, modernizacija sela nije moguća bez starosne skupine od 15 do 29 godina, i tu se krug zatvara. Mladi su najdinamičnija i sociodemografska i kulturološka kategorija, samo je problem što oni većinom ne žele da žive u selu. Šta ih vuče ka gradu? Snažni tokovi urbanizacije, masmedijske komunikacije, potrošačko društvo, okretanje sebi nasuprot porodici. Stari na selu u velikoj meri ne pokazuju sposobnost da se modernizuju i ne prihvataju lako sve te promene, što opet izaziva snažan generacijski sukob. Dodatni problem je i odlazak devojaka iz sela, i to u velikom broju, i stvaranje neravnoteže polova. U 86 odsto naših sela beleži se pad broja stanovnika, a u njima živi 260.000 momaka i 100.000 devojaka koji su se približili 50. godini a da nisu zasnovali porodice. Što samo znači da će preživeti ono selo koje je moderno, u kome se mladi neće osećati isključenim iz maskulture, u kome neće bespogovorno vladati starinski obrasci, ono selo koje se bude adaptiralo i koje se bude izborilo za mlade.

U tom smislu budućnost srpskog sela, bar po rezultatima najnovijeg istraživanja, više je pesimistična. Muškarac kao prosečan nosilac poljoprivrednog gazdinstva u Srbiji (a tako je u više od 80 odsto slučajeva), star je preko 45 godina, mada je u oko 40 odsto slučajeva stariji čak od 60 godina. Od obrazovanja, najveći broj njih, oko 40 odsto, ima samo osnovnu školu i niže, oko 30 odsto ima dvogodišnju ili trogodišnju srednju školu, i oko 30 odsto ima četvorogodišnju srednju školu. To su oni udarni, poražavajući podaci ovogodišnjeg istraživanja o položaju i potrebama poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji koje je za potrebe Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede uradila agencija Ninamedia, a iz kojeg je formiran i „profil“ srpskog poljoprivrednika.

Kada je stepen informisanosti u pitanju, televizija je i dalje na ubedljivom prvom mestu pa se više od 70 odsto nosilaca gazdinstava tako informiše u vezi sa državnom politikom u agraru. Oni koji se informišu preko interneta čine manje od deset odsto, a oko deset odsto njih informacije prikuplja od drugih poljoprivrednika i iz štampanih medija. Šest odsto ispitanika reklo je da se o ovim pitanjima uopšte ne informiše. Zanimljivo je na primer da iako se oko 85 odsto nosilaca gazdinstava informiše iz medija, blizu polovina njih, 47 odsto, nije upoznato sa Zakonom o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju, koji je donet početkom ove godine. Usled naleta ocena da su naši seljaci neobrazovani i neinformisani, pitali smo

prof. Mitrovića da li svi ti pesimistični podaci raznih istraživanja, po njegovom mišljenju, odgovaraju realnoj slici srpskog sela danas, na šta je on odgovorio: „U stvarnosti je mnogo gore nego što bilo koje istraživanje može da pokaže.“

NEPOVERENJE S POKRIĆEM

„Srpsko selo je danas“, kaže prof. Mitrović, „posle svega što je preživelo, ekonomski i u svakom drugom pogledu, postalo zavisnije od države mnogo više nego nekadašnje selo, a u međuvremenu je uveliko socijalno devastirano. Kao takvom, našem selu nedostaje pravno i tehnički uređeno zemljište, obrazovana radna snaga, veći stočni fond, jeftiniji kapital, pa prema tome i trajniji interes i zdravija motivacija mladih ljudi da se bave poljoprivredom i da ostanu da žive u selu.“ Problem je, međutim, i u tome što je čak nemoguće i smisliti, a kamoli očekivati bilo kakav ruralni, periferni razvoj, a da pritom sam centar stagnira ili opada. Jedini izlaz prof. Mitrović vidi u novoj socijalnoj i agrarnoj reformi koja bi po njemu morala biti sasvim nova, i sasvim različita od prethodnih, jer bi bila mnogo više ekonomska i modernizacijska, a ne politička kao do sada (vidi okvir).

U današnjim uslovima, prema istraživanju, poljoprivrednici najviše strahuju kako će finansirati proizvodnju, jer su cene inputa visoke. Izdvajaju kao naročite probleme i niske cene proizvoda i gubitke pri njihovoj prodaji, otežan plasman proizvoda i nedostatak radne snage, rizike od suše i drugih nepovoljnih klimatskih prilika, ali i naplatu prodatih proizvoda, nedostatak mehanizacije i zemljišta, takoreći sve.

Za razumevanje njihove situacije treba dodati i to da u Srbiji i danas preovladava sitno poljoprivredno gazdinstvo, da mehanizacija naše poljoprivrede nikako nije završena, da postoje razne komplikacije u vlasništvu nad poljoprivrednim zemljištem u društvenom, državnom i zadružnom vlasništvu, da se na sumnjive načine rasparčava i ono malo krupnih parcela, i da tako napušteno zemljište nije lako ni navodnjavati ni štititi od poplava. Ono na šta je pre 85 godina ukazivao Arčibald Rajs, nažalost, moglo bi i danas važiti od reči do reči. „Koliko sam puta“, pisao je početkom prošlog veka, „obilazeći vašu zemlju, video u parlogu savršeno obradive, ponekad čak i izvanredne površine pokrivene šipražjem i travom… Kad bi se to zemljište obradilo ili, ako je močvarno, isušilo, davalo bi ne samo svu hranu za stoku, već donosilo kvintale i kvintale žita, koje biste skupo prodavali zemljama prema kojima priroda nije tako darežljiva“. Ako se svemu ovome dodaju nedovoljni podsticaji iz „siromašnog državnog i još siromašnijeg agrarnog budžeta“, neregulisano agrarno tržište, i svi već pomenuti problemi koji ruiniraju selo, onda i ne čudi što dve trećine nosilaca gazdinstava smatra da trenutna poljoprivredna politika – u poslednjih godinu dana, pet i deset godina ide u pogrešnom pravcu. Međutim, nepoverenje i neorganizovanost vladaju i među samim proizvođačima, pa tako oko 95 odsto njih nisu članovi nijednog udruženja poljoprivrednika, a još više, tačnije 97 odsto smatra da ne postoji reprezentativno udruženje koje zastupa njihove interese u razgovorima s predstavnicima vlasti.

Za to vreme, kako primećuje prof. Mitrović, „aktuelni političari, pogotovo oni manje odgovorni, povremeno podgrevaju lažne nade u svemu i svačemu, pa i u naivnom pogledu da nas sama poljoprivreda može izvući iz krize. Oni koji su politički odgovorniji dužni su da što otvorenije pogledaju istini u oči.“

Nova agrarna i socijalna reforma

(Prof. dr Milovan Mitrović)

Tehničko uređivanje (komasacije, melioracije) poljoprivrednog zemljišta, a posebno izgradnja preko potrebnih sistema za navodnjavanje, nisu za Srbiju ništa manje važni od ulaganja u saobraćajnu ili energetsku infrastrukturu

Reforma je danas kod nas često korišćena reč u javnom diskursu, ali niko ne pominje reformu koja je Srbiji najpotrebnija. U uslovima duboke ekonomske krize iz koje se Srbija može izvući samo oživljavanjem proizvodnih sektora realne privrede, raste relativni značaj poljoprivrede kao privredne grane koja je i inače za Srbiju posebno značajna.

(…)Međutim, osnovne prepreke za razvoj srpskog agrara su sistemske i strukturne, duboke i trajne. Takve prepreke se ne mogu ukloniti nikakvim tekućim merama agrarne politike – ove ili one srpske vlade i(li) nadležnog ministarstva.

(…) U Srbiji je neophodna nova agrarna reforma kao kompleksna mera alternativne agrarne politike kojom se temeljno i sistemski menja agrarna struktura. Paradoksalna je okolnost da je takva reforma odavno bila potrebna, te da bi se neophodna i (ne mala) finansijska, tehnička i sva druga sredstva za takav poduhvat od nacionalnog značaja lakše našla u bolje stojećim vremenima, ali da je današnje krizno vreme u jednom bitnom smislu pogodnije za praktično pokretanje ovakvih projekata: duboka ekonomska kriza je nemilosrdno razotkrila sve strukturne protivrečnosti (ne samo u našem agraru) i ona goni sve aktere da više ne odlažu neophodne reforme. Onda kad „dogori do nokata“ nikakvo „šminkanje“ nikome neće pomoći da još jednom zabašuri ono što je u nekom drugom kontekstu „uspešno“ prikrivano.

(…) Predstojeća agrarna reforma u Srbiji bi utoliko morala da bude nova, jer bi se razlikovala od svih dosadašnjih. Agrarna reforma posle Prvog svetskog rata usklađivala je zemljišne odnose u novostvorenoj jugoslovenskoj državi. Glavni motivi druge velike agrarne reforme (posle Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije) bili su, takođe, prevashodno politički, s tim što je ona bila radikalnija od prve. (…) Obe prethodne reforme dolazile su posle velikih svetskih turbulencija, kao što bi i ova treća mogla da bude. Za razliku od prethodnih agrarnih reformi, ona ne bi imala prevashodno politički, već ekonomsko-razvojni značaj.

(…) Ko bi mogao i kako bi trebalo da je konceptualizuje, organizuje i praktično sprovede? Sumnje nema da nova agrarna reforma može da bude uspešna samo ako bude pokrenuta i sprovođena kao državni razvojni projekat od nacionalnog značaja. To podrazumeva ozbiljnu javnu raspravu i nespornu saglasnost, najpre među zainteresovanim i kompetentnim akterima o dubini, širini i modelu agrarne reforme, što bi se ispostavilo kao prioritetan politički zadatak nadležnim i odgovornim državnim organima. Neophodni preduslovi za uspešno sprovođenje ovakvih razvojnih projekata su nekorumpirana i efikasna državna uprava, odgovarajuća finansijska sredstva i dobro organizovani tzv. agrarni interesenti. Nažalost, u Srbiji danas nijedan od ovih neophodnih preduslova ne postoji, a kad bi neki od njih i postojao, on sam po sebi i bez onih drugih ne bi bio dovoljan. Zato bi logično bilo da jednoj „velikoj agrarnoj reformi“ prethodi jedna nimalo manja „reforma državne uprave“, ali odlaganje jedne zbog druge u kriznim vremenima znači blokadu i jedne i druge – a to je najgora i najštetnija opcija. U takvim vremenima logika nužnosti nadvladava svaku drugu logiku i samo zato moglo bi se reći da se suočavamo s paradoksom da nam teškoće s kojima se suočavamo mogu biti od nekakve latentne koristi.

(…) Strateški gledano, nova agrarna reforma mogla bi po svome značaju za ukupan društveni razvoj da se uporedi s projektom izgradnje modernih transevropskih saobraćajnica kroz Srbiju ili s proširenjem energetskih kapaciteta. Doduše, za izgradnju modernih autoputeva, „brzih pruga“ i gasovoda kroz Srbiju stranci su zainteresovaniji nego za reformu agrarne strukture i veću konkurentnost srpske poljoprivrede na međunarodnom tržištu. Zato su nam strana finansijska sredstva dostupnija za projekte koji su prioritetniji strancima, ali sve ono što ne dobijamo kao nepovratnu donaciju nego uzimamo kao kredit koji treba vraćati, treba uzimati za ono što je prioritetno nama, a ne strancima. Činjenica je, pak, da tehničko uređivanje (komasacije, melioracije) poljoprivrednog zemljišta, a posebno izgradnja preko potrebnih sistema za navodnjavanje, nisu za Srbiju ništa manje važni od ulaganja u saobraćajnu ili energetsku infrastrukturu, čak i u smislu posrednih efekata javnih radova u agraru na sveukupno oživljavanje posrnule srpske privrede.

(…) Ako nada umire poslednja, moramo se nadati da će jednom i u Srbiji doći do reči i uticaja oni koji ne propuštaju sve povoljne prilike – a potom se, s tragičnim zakašnjenjem, mitološki bore s onima koje su realno mnogo nepovoljnije.

(Iz referata sa naučnog skupa „Perspektive razvoja sela u Srbiji“, SANU, 2013.)
foto: medija centar beograd