Studenti između batinaša i opozicije

Kažu stari, a i kažu i tabloidi željni bilo čega na šta bi se kliktalo, da se na Sretenje sreću leto i zima. Mečka izlazi iz jazbine, pa ako je sunce, prepadne se od svoje senke i vrati da spava. Pa onda zima bude duga.

Ove godine, 15. februara, na Sretenje, ne da nije bilo sunca, nego je u Orašcu, dok su građani i studenti privodili kraju skup, sneg padao “na gore”. Naime, vetar je bio toliko jak da je u jednom momentu odbijao mećavu od tla i dizao je uvis. Nema podataka šta to znači za mečke, ali za Aleksandra Vučića značilo je da ne izlazi iz jazbine.

Na Dan državnosti, predsednik države nije se usudio da se pojavi nigde. U Orašac je poslao nesrećnog premijera Đuru Macuta, a u Kragujevcu se pojavila predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić. Kako li je onoj zgradi Stare skupštine u Kragujevcu kad u nju uđe onaj jad okružen policijom u opremi za razbijanje demonstracija, samo oni zidovi i klupe znaju. Građani nisu mogli do te zgrade u čiji je temelj uzidana i državnost Srbije. Ne da nisu mogli do zgrade, nisu mogli ni da pređu Lepenicu jer je policija zatvorila sve mostove.

Dok je vlast praznovala ko zna šta u Staroj skupštini, na levoj obali Miloševe prestonice jeste bila Srbija i jesu bili građani i jeste bio pravi Dan državnosti, iako od države još malo pa neće ostati ni kamen na kamenu (u trenutku pisanja ovog teksta Beograđani razvaljuju ograde u parku Ušće i ne daju da se tu pravi podzemni akvarijum sa slanom vodom). Nije bilo kao prošle godine kad se događao protest “Sretnimo se na Sretenje”, ali je opet bilo svečano i opet se videlo koliko su ljudi gladni ne samo pravde, nego i države.

OFANZIVA ILI MLAĆENJE GLOGINJA

Činilo se do pre nekoliko dana da je vlast u ofanzivi. Protesti su zamrli još jesenas, blokada nema, postoje samo još u prorežimskim medijima. Međutim, kakva je to ofanziva u kojoj Vučić na Dan državnosti ne sme da proviri nigde van Beograda? Kakva je to ofanziva u kojoj se on i po tmurnom vremenu plaši sopstvene senke? Otpor nije zamro – ljudi su samo prelomili da ovu vlast više ne žele i izlaze na ulice samo kad imaju konkretan i jak razlog. U više gradova Srbije, uključujući Beograd i Novi Sad, studenti su i u drugoj polovini februara nastavili proteste.

Grupa studenata iz Gornjeg Milanovca i Čačka 10. februara javno je izrazila podršku protestnim aktivnostima poljoprivrednika – proizvođača mleka koji su blokirali Ibarsku magistralu pozivajući građane da se pridruže akcijama i time pokažu međusobnu solidarnost različitih društvenih pokreta nezadovoljnih državnom politikom (vidi tekst na strani 8). U Novom Sadu, studentima su upućivani preteći pozivi da ne organizuju skup planiran za 16. februar, što je izazvalo bes građana i novu motivaciju da ipak izađu na ulice. Prethodnih dana te sedmice protesti su se širili i na druge univerzitetske centre, a prisutna je bila i policija posebno kada su studenti i građani pokušali da blokiraju puteve ka svečanostima povodom jubileja kulturnih institucija u Novom Sadu, nakon otkazivanja dolaska državnog rukovodstva, odnosno – Vučića.

Na Dan državnosti Srbije (Sretenje), protesti su se poklopili sa državnim ceremonijama i verskim obeležavanjima u Kragujevcu i Orašcu, gde su studenti organizovali skup nazvan “Sretnimo se ponovo”. Na tim okupljanjima studenti su podsetili na prošlogodišnje masovne demonstracije pod istim sloganom i isticali svoje zahteve za političkim promenama i odgovornošću vlasti. Okupljanje je uključivalo i trenutke tišine u sećanje na žrtve nesreće i poruke o potrebi promene odnosa vlasti prema građanima. Neki od prisutnih istakli su da više ne odustaju od svojih zahteva uprkos državnim ceremonijama koje su se odvijale u istom terminu simbolizujući oštru podelu u javnom mnjenju oko trenutne političke situacije.

U Valjevu je 14. februara održan protest u kojem su učestvovali studenti, građani i gimnazijalci. Obeležili su šest meseci od policijske intervencije nad demonstrantima, koju su mnogi ocenili kao jedan od najbrutalnijih primera represije nad pobunjenim građanima. Okupljanje je završeno protestnom šetnjom i prikazivanjem dokumentarnog filma sa svedočenjima o tom događaju.

MALO KONTEKSTA

Ovi protesti predstavljaju deo već dugotrajne antikorupcijske i političke krize u Srbiji koja traje od kraja 2024. Unutar te krize građani traže raspisivanje vanrednih izbora, procesuiranja odgovornih za smrt 16 ljudi u Novom Sadu i širenje demokratije u zemlji. Vladu su kritikovali međunarodni partneri zbog reformi koje bi mogle ograničiti nezavisnost pravosuđa i uticati na put Srbije ka članstvu u Evropskoj uniji. Okupljanja u Srbiji od 10. do 16. februara pokazala su da sledi nastavak dugotrajnog i ne baš lakog procesa smene jednog režima koji je suštinski gotov, ali baš zato što je gotov, sada je najopasniji. Protesti jesu ostali mirni u većini slučajeva, ali složeni u svojoj simbolici i zahtevima koji su daleko od ispunjenja.

Međutim, ako ulica kao glavno merilo jačine otpora popušta, strah vlasti je jedina konstanta od početka protesta i studentskih blokada u novembru 2024. do danas. U večernjim satima 16. februara, ispred Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu došlo je do napada na grupu studenata koji su se okupili na protestu, dok se istovremeno održavala i svečana akademija povodom jubileja kulturne institucije. Prema izveštajima, došlo je do sukoba između demonstranata i pristalica vlasti, a napadnuti studenti su kasnije javno kritikovali policiju zbog nedostatka adekvatne reakcije i zaštite tokom incidenta.
Ministarstvo unutrašnjih poslova i ostali državni organi do sada nisu objavili detaljna saopštenja o identitetima učesnika ili preduzetim pravnim koracima po tom pitanju. Reakcije predstavnika vlasti u Srbiji ranije su često bile fokusirane na tvrdnje da su protesti predstavljali pretnju javnom redu i bezbednosti.

Aleksandar Vučić komentarisao je ovo što sada imamo na ulicama tako što je govorio o mladima “koji učestvuju u političkom životu”. Malo je, kao, seirio, pa je rekao da “nije radostan zbog njihovih svađa i sukoba, zato što će sada ti mladi ljudi, od kojih su neki mlađi i od njegove ćerke, doživljavati kroz šta smo svi mi prošli”. Naglasio je svoju zabrinutost zbog posledica protesta na mlade i ukazao na to da želi stabilnost i mir u društvu, pre nego konfrontaciju. Pa je poslao batinaše u Novi Sad da porazbijaju noseve i glave devojkama i mladićima.

Zapravo, izjave Aleksandra Vučića tokom prve polovine februara oslanjale su se na nekoliko ključnih tačaka: naglasak na miru i stabilnosti, uz lažnu zabrinutost za mlade koji učestvuju u protestima; odbacivanje legitimnosti protesta kao destruktivnih ili “obojene revolucije”, bez konkretnih dokaza za takve tvrdnje; pokušaji legitimisanja pravosudnih reformi kao nužnih za državu iako su nužni za njega, a za državu pogubni.

Dok vlast odbacuje da proteste prikazuje kao legitimnu masovnu kritiku, Vučić daje izjave u kojima besramno predstavlja “reforme pravosudnog sistema” kao važne za efikasnost i stabilnost državnih institucija, te da je Srbija spremna da pregovara sa međunarodnim telima o tim koracima. Kritičari, uključujući međunarodne partnere, upozorili su da takve reforme ugrožavaju nezavisnost pravosuđa i podrivaju poverenje javnosti, što dodatno komplikuje društvenu klimu u kojoj protesti traju.

SPREMIMO SE DA OVO TRAJE

Ima jedna stvar u kojoj je Vučić u pravu (valjda štamparska presa neće prezupčiti kad naiđe na ovaj red). U studentskom pokretu neslaganja i razmimoilaženja su tokom ove zime postala vidljivija. No, panici nema mesta, bar zasad. Za početak, pokret se nije fragmentisao, i dalje je jedinstven. Štaviše, tako je dizajniran i strukturiran da ne može da se raspadne: bilo koja eventualna frakcija morala bi da se legitimiše kao nova organizacija, koja ne može da postigne ovaj nivo disperzivnosti i širokog zahvata koji pokret sada ima. Treće, ovo neće skoro da se završi i ako neko misli da dugo traje, nek se sprema da potraje još. Jer, šta ako pad režima nije počeo sa padom nadstrešnice nego, npr. sa Rio Tintom?

Ne sme da nas iznenadi ako se ispostavi da su i studentski pokret i čitava 2025. godina samo jedna, možda ne i završna faza u dugom procesu rušenja autokratskog režima. Takvi procesi retko imaju jasan početak i još ređe rasplet; oni se odvijaju u talasima, kroz prividne zastoje, pogrešna očekivanja i povremene iluzije da je “ovo to”.

Mesecima se mnogo govori o bezuslovnoj podršci studentima, o tome da li su je zaslužili, da li su dovoljno artikulisani, dovoljno politički zreli, dovoljno “ovakvi” ili “onakvi”. Ali to pitanje, koliko god bilo prisutno u javnom prostoru, nije ključno za uspeh ovog procesa. Ono je, u krajnjoj liniji, sporedno.

Ključ uspeha ne leži u idealizaciji studenata, niti u potrazi za savršenim akterima otpora. Leži u nečemu daleko jednostavnijem i istovremeno težem: u bezuslovnom otkazivanju podrške Aleksandru Vučiću. Ne u kritici njegovih poteza, ne u zgražavanju nad pojedinačnim aferama, već u povlačenju osnovne saglasnosti da je ovakav poredak prihvatljiv.

Autokratski režimi ne opstaju zato što su voljeni, već zato što su tolerisani. Zato je svaki društveni pokret koji uspe da tu toleranciju nagrize, čak i bez jasnog plana, bez lidera, bez gotovih odgovora, već napravio suštinski pomak. Sve ostalo dolazi kasnije ili ne dolazi uopšte. A ako neko priziva frakcije, nek ima u vidu da bi onda i među njima izbio sukob, pa nek malo prouči španski građanski rat. Franko nije pao, samo je ostario i umro dok je bio na vlasti. Stoga, ako nečega treba da se bojimo, ovo je to.

foto: zoran lončarević / nova.rs

Bolnica u Čačku

Misterija tragedije i krik za institucijama

U Čačku su se početkom februara 2026. godine desili emotivni i žestoki protesti građana ispred Opšte bolnice u Čačku (na slici) nakon što je četvorogodišnja devojčica E. M. iz sela Bogdanica preminula nekoliko dana nakon rutinske operacije krajnika. Građani, roditelji i prijatelji okupljali su se 9. februara i narednih dana ispred bolnice tražeći istinu o tome zašto je rutinska medicinska procedura imala tragičan ishod.

U vezi sa smrću devojčice, Ministarstvo zdravlja i Zdravstvena inspekcija su pokrenuli nadzor nad radom bolnice i naložili dodatne provere stručnog rada. Obavljena je i obdukcija kako bi se utvrdili tačni uzroci smrti deteta. Bolnica je u saopštenjima poručila da “preduzima sve potrebne mere da se utvrdi razlog ovog tragičnog događaja”, direktor je ponudio ostavku.

A onda je 12. februara još jedan čovek umro nakon istog zahvata u istoj bolnici. Muškarac iz Niša, star 38 godina, preminuo je nakon operacije trećeg krajnika. Ministarstvo zdravlja izdalo je saopštenje koje mora da uđe u neki budući muzej sramote ove vlasti. Ministru Zlatiboru Lončaru i njegovom timu za komunikacije učinilo se važnim da saopšte kako čovek nije bio osiguranik Srbije, kako je platio zahvat i kako je operisan na lični zahtev… Tabloidi su ga nazivali “gastarbajterom”, propitivali komšije kakav je bio, ovako, kao osoba. Jer je, izgleda, sasvim u redu da se umre posle rutinske operacije ako si je sam platio ili ako te komšiluk ne voli.

Na jednom od protesta ispred bolnice u Čačku, negde iz mase se čuo muški glas, urlik: “Dosta nam je institucija!” Ta rečenica može da se tumači kao želja za odmazdom, uzimanje pravde u svoje ruke, prizivanje bezakonja. Ali tako bi tumačio samo onaj ko to nije čuo, već samo pročitao da je rečeno. Taj krik nosi u sebi jednu višu istinu, koje možda ni onaj ko ju je izrekao nije svestan.

To nije bio poziv na rušenje poretka, već vapaj čoveka koji je predugo stajao pred zatvorenim vratima sistema. “Dosta nam je institucija” u tom glasu nije značilo da nam ne trebaju zakoni, sudovi i pravila, nego da nam je dosta njihovog privida, dosta nam je institucija koje postoje samo kao natpis na zgradi, kao potpis na papiru, kao izgovor u saopštenju. Taj urlik je bio zahtev da institucije konačno počnu da budu ono što tvrde da jesu: mesta zaštite, odgovornosti i pravde. Vapaj ne protiv zakona, već za njima. Jer bez stvarnih institucija, bez onih koje rade, ostaje samo praznina u kojoj se ljudi dovode do ivice ponora u koji mogu samo da urlaju u nadi da će ih neko čuti.