Tramp i Netanjahu očekuju odlučujući pobedu kako bi pokazali da su posle 47 godina neutralisali svog najvećeg neprijatelja na Bliskom istoku. Na drugoj strani, cilj vlasti u Teheranu je da prežive prvobitni šok, sačuvaju dovoljno vojne i političke kohezije i da nastave da uzvraćaju
Mnogo je tu simbolike. Jevreji su od početka nedelje slavili Purim, praznik kojim se obeležava sećanje na oslobađanje jevrejskog naroda od Hamana, omiljenog savetnika persijskog kralja Ahašveroša, koji je u 5. veku pre nove ere planirao da ubije i uništi sve Jevreje u jednom danu. Tri milenijuma kasnije, izraelski premijer Benjamin Netanjahu je uoči praznika koji je simbol borbe za opstanak jevrejskog naroda, uputio avione i rakete prema Iranu kako bi uništili režim u Teheranu, koji doživljava kao savremenu egzistencijalnu pretnju Jevrejima.
Dok su i jedni i drugi tražili skloništa, Bliski istok je, kao tokom sličnih obračuna juna 2025, uveden u novu eru opasne oružane eskalacije između Izraela i Amerike s jedne, i Irana s druge strane. Donald Tramp je, prihvatajući otvorene pozive saveznika u Jerusalimu i skrivene savete iz Rijada, bombardovao Islamsku Republiku i pokrenuo rat za promenu režima u Teheranu. Ovo je najrizičniji potez spoljne politike lažnog američkog mirotvorca.
LAŽI, PREVARE, CINIZAM
Pošto je na Bliskom istoku okupio najveću vazdušnu i pomorsku armadu od vremena američke invazije na Irak 2003, Tramp nije odoleo upotrebi sile. Preti da novi veliki udar tek predstoji, kaže da će se rat voditi najmanje još četiri do pet nedelja i da SAD imaju kapacitet da konflikt traje “daleko duže”. Cilj je uništavanje iranskih raketnih potencijala i mornarice kako “svetski sponzor terorizma broj 1” nikada ne dobije nuklearno oružje. Ne samo da je Tramp pogazio sva obećanja da SAD ne treba da po svetu intervenišu “glupim ratovima”, već je drugi put, prevarantski, napao Iran usred diplomatskih pregovora o obnovi nuklearnog sporazuma koji je jednostrano raskinut 2018.
Kredibilitet SAD je ozbiljno narušen i Tramp svakako ne može da se smatra liderom slobodnog sveta, još manje kandidatom za Nobelovu nagradu za mir.
Namera da se promeni iranski režim suprotna je deklarativnim načelima njegovih prethodnika i predstavlja krešendo Trampove politike “maksimalnog pritiska” prema Teheranu tokom oba mandata.
Američko-izraelska operacija po više od 130 iranskih gradova opisuje se kao preventivni udar, iako ne postoje nikakvi dokazi o neposrednoj opasnosti, pa se radi o direktnom kršenju međunarodnog prava. Još jednom su laži upotrebljene da se opravda napad na suverenu zemlju. Tramp ponavlja da Iran samo što nije proizveo atomsku bombu, iako Teheran godinama demantuje da ima tu ambiciju.
Zašto Tramp napada kada tvrdi da su juna 2025. uništeni svi iranski nuklearni kapaciteti? Zašto danas izjavljuje da iranske balističke rakete mogu da dobace do Amerike, iako ga demantuju njegovi vojni i bezbednosni eksperti? Još jednom su ignorisani UN, međunarodno pravo i mišljenje javnosti. Još jednom se širi haos regionom i svetom. Ponovo se seje seme mržnje koje podrazumeva spiralu osvete.
Tvrditi da je Iran zbog uzvratih napada odgovoran za “opasnu eskalaciju”, a prećutkivati agresorske rakete koje su u osnovnoj školi na jugu Irana odnele živote više od stotinu devojčica, vrhunac je hipokrizije i cinizma.
“Tramp predstavlja eksponencijalno veću pretnju Americi i svetu ne zato što je on istorijska anomalija, već zato što reflektuje najgore impulse američke prošlosti”, upozorio je nedavno Ben Rods, bivši savetnik Baraka Obame čija je adminisracija potpisala nuklearni sporazum sa Iranom 2015. Sve ovo podseća na državni udar u Iranu 1953, koji je CIA organizovala kako bi se uklonila vlast premijera Sadeka Mosadeka. Podseća i na vreme kada je administracija Džordža V. Buša fabrikovala dokaze o iračkom oružju za masovno uništavanje kako bi opravdala invaziju 2003. i obaranje režima Sadama Huseina.
Mosadek i Sadam bili su uklonjeni, iranski Vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnei, kojeg Tramp opisuje kao “jednog od najgorih ljudi u istoriji”, posle 36 godina na vlasti likvidiran je izraelskim raketama, zajedno sa vrhovima vojske i obaveštajnih službi, ali pitanje je da li intervencija iz vazduha može da promeni režim na zemlji?
OVO JE PERSIJA
Dok ne isključuje slanje kopnenih trupa, Tramp apeluje da 90 miliona Iranaca iskoristi priliku i zameni teokratski režim koji autoritarno vlada od islamske revolucije 1979. Da li će ga poslušati? Teško. Nedavni neredi izazvani teškom ekonomskom situacijom pokazali su da postoji kapacitet za nezadovoljstva, koji je dodatno uvećan zbog brutalnog odgovora režima koji je pobio više hiljada demonstranata. Jasno je da Tramp i izraelski premijer Benjamin Netanjahu računaju da će bombama dodatno rasplamsati nezadovoljstvo. Oslanjaju se na (savim retke) svetkovine povodom Hamneijeve likvidacije unutar Irana, ali prenebregavaju da ponosni Persijanci neće da im bilo ko spolja menja vlast.
Vojna agresija ih okuplja i oko novog Vrhovnog vođe, koji obezbeđuje kontinuitet politike Islamske Republike, čiji je sistem neupitan, bar neko vreme.
Čitav Bliski istok se zapalio jer se Iran pripremio za udar i uzvraća gađajući ciljeve po Izraelu, koji živi u opsadnom stanju i sahranjuje prve žrtve Netanjahuove ambicije da jednom za svagda otkloni iransku pretnju jevrejskoj državi pod svojim neokolonijalnim uslovima.
U Izraelu je odluka o novom napadu kulminacija višegodišnje kampanje ne samo protiv Irana već i libanskog Hezbolaha ili palestinskog Hamasa. Izrael je odmah, šireći frontove rata, pokrenuo vojne akcije protiv Hezbolaha.
Na meti Irana su i zemlje u kojima se nalaze američke vojne baze po Zalivu, ali i Iraku i Jordanu. Teheran samo uzvratnim akcijama može da obezbedi prekid vatre, bez obzira na rizik od pogoršanja odnosa sa zemljama Zaliva sa kojima je bio na putu normalizacije. Dugoročna šteta je već načinjena.
KANDIDATI ZA VERSKOG VOĐU
Eksplodiraju iranske rakete i dronovi po Dubaju, Bahreinu i Kuvajtu. Zapaljena je rafinerija u Saudijskoj Arabiji, a u plamenu su i mnogi tankeri u regionu Persijskog zaliva. Katar je obustavio proizvodnju tečnog gasa. Saobraćaj tesnacom Hormuz, kojim prolazi petina svetske nafte, smanjen je za 80 odsto, faktički je blokiran, i samo se čeka veliki skok cene na svetskim berzama.
Tramp je ostvario svoje kratkotrajne ciljeve, iako je posle prve četiri američke žrtve morao da najavi da će ih biti još, s obzirom na to da će kampanja trajati neizvesno dugo. Izrael je saglasan, a koliko dugo je potrebno da se ostvari cilj ove kampanje – rušenje teokratske vlasti u Teheranu?
Iako je vlast u Iranu koncentrisana u rukama Vrhovnog vođe, režim Islamske Republike nije doživeo kolaps smrću “mučenika” Hamneija. Ubijeni ajatolah je ranije dao instrukcije Skupštini eksperata, telu od 88 verskih lidera koji biraju novog lidera. Što ne znači da vlast sada ne mora da spasava ono što je od nje ostalo kako bi se izbegao scenario Libije posle smaknuća Moamera Gadafija.
Novi vođa, kao treći nepromenljivi simbol države koja je jedinstveni spoj teokratije i republikanizma, mora da bude oličenje temelja islamske revolucije, ali pitanje je kakvi će biti ljudi oko njega. Da li će predsednik Masud Pazeškijan, kome je dato da do izbora novog Vrhovnog vođe upravlja zemljom zajedno sa predsednikom Parlamenta i šefom pravosuđa, dobiti saveznike iz bloka reformista, ili će vodeću ulogu zadržati konzervativci čije su oličenje ajatolah Hamnei i Islamska revolucionarna garda?
Produženi vojni pritisak, gubici i razaranja, ekonomske nevolje i unutrašnji rivaliteti mogu da oslabe centralnu vlast, koja će u narednom vremenu morati da odgovori na pitanje koje kompromise može da prihvati. Islamska Republika će najverovatnije preživeti, ali moraće da se menja. Dok se kao Hamneijev naslednik često pominje unuk vođe revolucije, ajatolaha Homeinija, u političkim kombinacijama je i ime Alija Laridžanija, veterana nacionalne politike, bivšeg predsednika Parlamenta, sekretara Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost, jednog od ključnih pregovarača za nuklearni sporazum i nadasve pragmatu. Cilj Irana je da preživi prvobitni šok, da sačuva dovoljno vojne i političke kohezije i da nastavi da uzvraća.
SEĆANJE NA IRAK I AVGANISTAN
Tramp očekuje odlučujuću pobedu kako bi pokazao da je posle 47 godina neutralisao najvećeg američkog neprijatelja na Bliskom istoku. Izraelski ciljevi su saglasni sa američkim: obezbediti da Iran starteški bude oslabljen, da od atomske bombe ne bude ništa i da iranski raketni arsenali budu uništeni, mada je pitanje koliko je izraelska javnost, koja podržava “totalnu pobedu”, spremna da zbog produženog rata sedi po skloništima.
SAD i Izrael su jasno definisali metu i obezbedili dovoljno oružja. Računaju na kratkotrajne spektakularne uspehe svoje vojne superiornosti. Mobilisali su propagandu da Iran prikažu kao agresora. Nedostaje samo jedno: saglasnost Iranaca da promene svoj režim. Pod bombama teško da će je militantni dvojac dobiti. Bolje da su se setili Avganistana i Iraka, ali nadmena sila i osećaj hibrisa ne dozvoljavaju Trampu i Netanjahuu racionalno razmišljanje.
Ako se istraga koristi kao političko sredstvo, ako se zaključci iznose pre nego što su činjenice utvrđene i ako se institucije stavljaju u službu narativa, pitanje je šta je sledeće. Ne radi se više samo o tome šta se desilo u Rektoratu ili na Filozofskom fakultetu. Pitanje je šta čeka društvo, šta mu sledi iz ovakvih obrazaca i koliko dugo to može da funkcioniše. Ali, vidimo i da ima ko da se suprotstavi svemu tome
Dok čekamo da se REM probudi, mediji svesno, bez ikakvog straha od sankcija, krše zakone i Kodeks novinara. To podrazumeva guranje narativa da su “blokaderi” krivi za sve loše u društvu, nekritičko prenošenje poruka da “su na kraju i ubili devojku”, kao i da policija ima pravo da studente “bije i da ih ubije”
Da li je moguć poraz Viktora Orbana i, ako se desi, hoće li ga on prihvatiti? Šta mađarski premijer nudi biračima, a šta oni traže? Zašto je prema anktama u prednosti njegov rival njegov Piter Mađar? Zbog čega je pod Fidesom procvetala sistemska korupcija, a razorene vladavina prava i autonimija univerziteta? Na koji način su ova stranka i njen lider na izborima radili sveo ono šta u Srbiji radi SNS, izuzev premlaćivanja građana? I kakve veze sa svime ovim ima predsednik Srbije
Erik Beket Viver smatra da, ako opozicija pobedi, prvo što će uslediti biće veliki prelet: “Hiljade i hiljade njih će menjati stranu, tvrditi da nikad nisu bili za Fides.” Zatim očekuje da mnogo ljudi na nižim pozicijama počne da govori šta se zaista dešavalo. “Svašta će isplivati, ne bih se iznenadio ni da se pojave informacije o političkim ubistvima.” A Ako Orban ipak pobedi? “Osveta, osveta, osveta. Odlazak iz EU. I zatim, poslednji privid vladavine prava biće odbačen”
Ove godine obeležavamo tri “jubileja”: 20 godina od osnivanja Republike Srbije kao nezavisne države, 20 godina Dačića na vrhu SPS-a i 20 godina od smrti Miloševića. Ivica Dačić se vratio iz bolnice sa fanfarama, dok Branko Ružić poručuje da SPS treba sačuvati od dobrovoljne eutanazije
Pobeda Tise Petera Mađara prevazilazi granice malene Mađarske. Ona se preliva i na susednu Srbiju kao noćna mora za Aleksandra Vučića i motivacija za sve one koji žele da mu vide leđa
Raspiše li Vučić izbore za leto, studentski pokret i zborovi moraju biti spremni. Iskustva stečena u Kuli, Sevojnu ili Aranđelovcu su dragocena, ali ne i dovoljna. Današnji mali propusti, već sutra mogu biti fatalni. U pitanju je budućnost Srbije
Upisivanje Brenta Sadlera kao direktora medija Junajted grupe je pretposlednji korak u puzajućem davljenju kritičkih medija. Vlast to neće spasiti, ali je barem publika dobila važnu lekciju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Atusa Mirzade, učiteljica iz Širaza, objasnila je novinaru “Rojtersa” da ne može da kaže da je srećna zato što su strane sile ubile ajatolaha Hamneija i dodala: “Takođe ne mogu biti srećna zato što ne znam šta će se desiti sa našom zemljom. Videli smo šta se dogodilo u Iraku – haos i krvoproliće. Više bih volela Islamsku republiku Iran nego da se tako nešto ovde desi”
