foto: Dimitrije Goll /Tanjug
Pred novim načelnikom Generalštaba Vojske Srbije generalom Milanom Mojsilovićem je dilema – da li će biti na funkciji kao poslušnik do penzije i tako "uprskati" svu dosadašnju karijeru o kojoj se ogroman broj oficira i podoficira izjašnjavalo vrlo pozitivno ili će biti onaj poslednji koji će, kad izlazi, "ugasiti svetlo" u vojsci. Test proba za to biće pominjanje ili izostavljanje u prvim obraćanjima "vrhovnog komandanta", funkcije koja ne postoji u Ustavu i zakonima
Promene u Vojsci – to je oduvek bila redovna stvar, ali ne i u Srbiji gde se medijskom artiljerijom za sve mora da „izbombarduje“ javnost. Takođe, to je i uvek zahvalna tema kada se njome želi nešto drugo zataškati, a najnoviji slučaj je pogibija dva radnika na gradilištu „Beograda“ na vodi“, projekta do kome je predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću jako stalo. Onog trenutka kad su mediji u petak objavili tu vest, prvo kao udarnu, a potom je skrajnuli, očekivalo se da će se tokom popodneva i večeri desiti nešto što će biti „top-tema“, a u takvoj situaciji, šta će bolje proći od promena u vojnom vrhu? Eto povoda za razglabanje „analitičarima“, „sintetičarima“ i sličnim na programima televizija i „profesionalnim davačima izjava“ štampanim medijima.
Da je tako, prosto govori činjenica da su u subotu ujutro samo tri dnevne novine na naslovnoj strani imale vest da su stradala dva radnika. Ostale su to smatrale za nebitno, a nijedna od njih nije, pogotovo one u žargonu nazivane „mrtvozorničke“ – jer odlaze u porodice stradalih, prate sahranu i pišu „srceparajuće“ šablonske tekstove u kojima dominiraju reči muk, jecaj, jauk, bol, krik, neverica, tuga do neba, kamen proplakao i slično – nisu našle za shodno da, osim jedne i to samo prvog dana, bilo šta od toga objave. Uglavnom, na odgovor Vučića povodom smrti radnika na gradilištu „Beograda na vodi“ nije se dugo čekalo: oko 15.30 časova u petak stigao je poziv redakcijama da se hitno akredituju za sastanak u Starom Generalštabu koji će predsednik Srbije u 19.00 imati sa ministrom odbrane Aleksandrom Vulinom i „predstavnicima vojnog vrha sa kojima će razgovarati o kadrovskim i drugim promenama u Vojsci Srbije“, a nakon toga će „obavestiti javnost o odlukama sa sastanka i promenama u Vojsci“.
KLADIONICA I ČEKAONICA: U medijima bliskim vlasti odmah su se pojavile informacije da će biti razrešen dužnosti načelnik Generalštaba Ljubiša Diković i da će biti još raznih kadrovskih promena, pa su novinari u Stari Generalštab u Ulici kneza Miloša došli kao u svojevrsnu kladionicu, sa pitanjem ko će i gde biti pomeren. Nemalo iznenađenje čekalo ih je u toj takozvanoj Staroj ratnoj sali Generalštaba, gde je bio čitav vojni vrh, uključujući direktore vojnih službi bezbednosti, pomoćnike ministra i ostale ljude koji su u vrhu vojske i Ministarstva odbrane. I skoro svi od njih su se, u onolikoj meri u kojoj su smeli da komuniciraju s novinarima i sami pitali šta se dešava kad se takve stvari rade u petak popodne. Niko od njih nije, takođe, znao šta će biti sa njihovom funkcijom, da li će biti smenjeni, penzionisani, ostati ili možda biti unapređeni.
Dilema je donekle razrešena kada su se snimatelji i foto-reporteri vratili sa snimanja početka sastanka – Vučić sedi na čelu stola, a sa desne strane Diković, komandant Kopnene vojske general-potpukovnik Milosav Simović, komandant Komande za obuku general-potpukovnik Đokica Petrović i komandant RViPVO brigadni general Duško Žarković; ostali čelni ljudi vojske bili su u Ratnoj sali sa novinarima, što je prilično neuobičajeno jer ipak pripadaju vojnom vrhu. S Vučićeve leve strane sedeli su ministar Vulin, Milan Mojsilović (i to u uniformi), Vučićev šef kabineta Ivica Kojić i šef Vulinovog kabineta brigadni general Sreten Radović. Za one koji poznaju situaciju u sistemu odbrane i međusobne odnose i rivalitet, sve je bilo jasno – Vučić je i pored Vulinovog zalaganja za drugog kandidata, koga je nesebično promovisao, doneo odluku da novi načelnik Generalštaba bude Mojsilović.
Kako se to moglo videti – pa vrlo jasno, jer Mojsilović se kao pomoćnik ministra odbrane za politiku odbrane (što je funkcija na kojoj je do sada bio) pojavljivao bez uniforme, kao civil. Očigledno je kako mu je naređeno da, zbog kasnijeg slikanja, obuče uniformu. Mojsilović je, inače, na funkciju pomoćnika ministra odbrane proletos izabran na javnom konkursu, na pet godina. Iako vojno lice i aktivni general, on se, za razliku od ministra i državnih sekretara, poput penzionisanog generala Aleksandra Živkovića, nikad nije pojavio u „dimničarskoj parauniformi“ koju obožava Vulin, na sve javne skupove je dolazio u civilu, verovatno poštujući pravilo službe.
Bez namere da se ulazi u priču zašto je Diković, prema Vučićevom objašnjenju, iznenada „ponudio“ ostavku iako mu je predsednik Srbije, koristeći svoja ustavna i zakonska ovlašćenja, nedavno produžio mandat za „do dve godine“ (Diković je u maju morao da, po sili zakona, ide u penziju), jasno je da je Vučić čekao „pravi trenutak“ kad njegov krizni menadžment proceni da treba medijski anulirati neki loš događaj.
PITOMAC, NIŠANDŽIJA: Ko je Milan Mojsilović, koji je istovremeno sa ukazom o postavljenju na mesto unapređen u čin general-potpukovnika, iz zvaničnog saopštenja Ministarstva odbrane praktično je nemoguće saznati. Osim podataka o završenom višem vojnom obrazovanju stoji samo da je Generalštabno usavršavanje završio 2006, da je od 2007. godine obavljao dužnost zamenika komandanta Združene operativne komande, od 2011. bio je na dužnosti komandanta Kopnene vojske, a od januara 2013. nalazio se na dužnosti šefa Vojnog predstavništva u Misiji Republike Srbije pri NATO. U čin brigadnog generala unapređen je 2009, a u general-majora 2011. Ono što je čudno i ukazuje na „miniranje“ Mojsilovića jeste i šturi podatak iz saopštenja da je „učestvovao u ratnim dejstvima tokom NATO agresije na SRJ i u operacijama u Kopnenoj zoni bezbednosti“. Tu su još i podaci iz medija da je rođen u avgustu 1967. u Kosovskoj Mitrovici i da je 1991. završio Vojnu akademiju
Ono što nije navedeno jeste njegov profesionalni put, koji je više nego impresivan i trebalo bi da bude školski primer napredovanja oficira, u isto vreme i ratnika i nekog ko je sticao i široko obrazovanje, krug poznanstava i zanimanja za različite oblasti života.
Mojsilović je – to je ono što se ne zna i što „Vreme“ prvo objavljuje – posle završene srednje škole, 1986. otišao na služenje vojnog roka u Školu rezervnih oficira tenkista u Banjaluci. Tad je, pri kraju roka, odlučio da konkuriše za Vojnu akademiju, a preporuku i ocenu za prijem napisao mu je tadašnji komandir Dragan Kolundžija, potonji general Vojske Srbije. „Mentorstvo“ i prijateljstvo Kolundžije (danas penzioner, koji se ne meša u politička zbivanja i vojnu kombinatoriku) sa Mojsilovićem ostalo je i kasnije i uvek ga je uzimao za svog saradnika i operativca jer je znao da se može pouzdati u čoveka koji trezveno sagledava situaciju.
Nije također objavljeno ni da je Mojsilović imao, kao pitomac četvrte godine Vojne akademije (smer tenkista) i borbeno iskustvo pre otpočinjanja ratnih sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Kada su početkom maja stanovnici Širokog Brijega i okoline blokirali kolonu tenkova tadašnjeg 10. oklopnog bataljona iz Mostara, koji je bio na putu ka Dalmaciji, posle nekoliko dana „natezanja“ naređeno je Kolundžiji da sa Manjače uzme pitomce-tenkiste završne godine Vojne akademije i da krene u deblokadu kolone. Kolundžija je sa pitomcima odmah izbio na Kupres, tu su ostali da prenoće i da se sutradan u borbenom poretku spuste prema Hercegovini. Međutim, te noći su „iznenada“ vlasti Hrvatske i BiH donele odluku da ipak propuste kolonu iz Mostara: nišandžija u jednom od tenkova bio je pitomac četvrte godine Mojsilović.
Posle završene Vojne akademije, Mojsilović ostaje na Manjači kao perspektivan kadar, tu ga zatiče i rat u BiH i on prvih meseci učestvuje i u stvaranju Vojske Republike Srpske i operacijama njenih tenkista. Onda odlazi u Srbiju, gde biva raspoređen u 1. oklopnu brigadu u Beogradu, da bi ga uoči NATO bombardovanja prekomandovali u Uroševac, u 243. motorizovanu brigadu, gde je prvo bio načelnik operativnog odseka, potom i načelnik štaba, a na kraju je postao i „zastupnik komandanta“ (vojna birokratska formulacija kad komandanta negde prekomanduju, a ne imenuju novog).
Kada je posle NATO bombardovanja rasformirana 243. motorizovana brigada, Mojsilović biva postavljen za komandanta 15. oklopne brigade, izmeštene iz Prištine u Prokuplje, pa sa te funkcije biva poslat u Školu nacionalne odbrane. Po završetku te škole poslat je za načelnika Operativnog odeljenja tadašnjih Operativnih snaga, na čijem čelu je opet Kolundžija, koji mu je bio i pretpostavljeni u Prištinskom korpusu.
Sledi pobuna Albanaca na jugu Srbije, i Mojsilović je tu opet glavni operativac, posebno kad je vojska ulazila u Kopnenu zonu bezbednosti. Novinari koji su tad bili tamo sećaju se da je uvek bio bez činova i oznaka, ali stalno neposredno u borbenom zahvatu, rukovodeći jedinicama koje su ulazile u KZB.
Po završetku tih operacija odlazi u Generalštab, gde biva postavljen za zamenika komandanta i komandanta Združene operativne komande, a potom i dolazi na čelo Kopnene vojske. Dolaskom Vučića na mesto ministra odbrane, Mojsilovićeva klasična vojna karijera biva zaustavljena – on je praktično smenjen i degradiran postavljenjem na mesto šefa Misije Vojske Srbije pri NATO. Ipak, u vojnoj diplomatiji je stekao više nego dragoceno iskustvo, a o Mojsilovićevom mandatu u Briselu svi imaju najbolje mišljenje.
Po povratku u Srbiju 2016. (U NATO je zvanično kao nagrada, a u stvari po kazni, poslat general avijacije Predrag Bandić da se zataška pad helikoptera u martu 2015) na Mojsilovića se opet računa, da li zbog toga što su u vlasti shvatili da se radi o sposobnom oficiru ili nečem drugom, ne može se pouzdano znati. Činjenica je da je jedino za njegovo mesto pomoćnika ministra odbrane raspisan konkurs u januaru ove godine i da je on u junu izabran.
Mogućnost da Mojsilović postane načelnik Generalštaba, takozvani patriotski mediji, uključujući paradržavne tabloide bliske vlasti, posebno Vulinu, komentarisali su aluzijama da je NATO-čovek i da će to biti dokaz da se Srbija približava Alijansi. Samim izborom na funkciju to je preko noći prestalo, a Vulin ga je istog tog trenutka pohvalio i rekao da je on pravo rešenje. Ta „sitnica“ možda govori sama po sebi.
TEST PROBA: A ko su ljudi koji su izabrani na druge funkcije u Vojsci i šta čeka Mojsilovića? Prvo, on će morati da prekine sadašnje stanje gde najveći deo uprava Generalštaba nema načelnike. Na nedavnom ispraćaju srpskih mirovnjaka u Centralnoafričku Republiku, pukovnik koji je predao raport Vulinu, Željko Tramošljika, imao je funkciju „lice koje zastupa zamenika načelnika Združene operativne komande Generalštaba Vojske Srbije“. Ključni deo vojske, koji treba da reaguje, nema ni načelnika ni zamenika! Dalje: Uprava za operativne poslove nema načelnika, kao ni Uprava za planiranje i razvoj, Uprava za telekomunikacije i informatiku, za obuku i doktrinu… Ono što bi Mojsilović morao da uradi svakako jeste da izdejstvuje da, ukoliko želi da bude stvarni načelnik Generalštaba, odmah popuni sva upražnjena mesta i da ima svoj Kolegijum od ljudi koji će nositi odgovornost, a ne samo prisustvovati sastancima.
Pred Mojsilovićem je sad velika i lična dilema – da li će biti na funkciji kao poslušnik do penzije, „lakej“ Vučića (ili će, što je još gore, slušati naređanje nenadležnog ministra odbrane Vulina, što je radio njegov prethodnik) i tako „uprskati“ svu dosadašnju karijeru (svi podređeni oficiri i podoficiri su se o njemu izjašnjavali vrlo pozitivno), ili će biti onaj poslednji koji će, kad izlazi, „ugasiti svetlo“ u vojsci. Test ili „lakmus“ proba za to biće jednostavna; ukoliko u prvom ili drugom obraćanju bude pominjao „vrhovnog komandanta“, funkciju koja ne postoji u Ustavu i zakonima, to je pokazatelj da se ide u ovu drugu opciju.
Kadrovske promene koje su obavljene u vojsci mogu predstavljati dosta, a ne moraju ništa, ali je očigledno da je kombinatorika bila „navrat-nanos“.
Posle godinu i po, Vojska je dobila zamenika načelnika Generalštaba, a na tu funkciju, u isto vreme i značajnu i formalnu, postavljen je bivši direktor Vojnobezbednosne agencije (VBA) brigadni general Petar Cvetković, sad unapređen u general-majora. Funkciju je pre toga, pričaju upućeni iz vojske, odbio general-potpukovnik Milosav Simović, smatrajući da mu je ona premala, jer je želeo da bude načelnik Generalštaba. Za Cvetkovića, vojnog policajca, mnogi su izražavali skepsu i kad je postavljen za direktora VBA, smatrajući da se neće snaći na toj funkciji (stara netrpeljivost policajaca i kontraobaveštajaca), međutim, on je „isplivao“. Cvetkovićevo formalno unapređenje je, kažu ljudi iz tih krugova, samo otvaranje prostora da bi Vučić na čelo VBA doveo svog čoveka – Đuru Jovanića, nekadašnjeg ađutanta iz vremena dok je bio ministar odbrane i čoveka od poverenja. Jovanić je 2012, kada je postao Vučićev ađutant, bio major, da bi već 2016, za samo četiri godine, vanredno unapređen u čin pukovnika. Bilo je čak i kombinatorike da Jovanić ode za vojnog atašea u Ujedinjene Arapske Emirate, ali su se tu isprečile neke formalnosti, pa je na to mesto otišao Vučićev nekadašnji telohranitelj, potpukovnik Vladimir Tokalić.
Dobitnika u novoj kadrovskoj kombinatorici Vojske i Ministarstva odbrane ima više, poput na primer načelnika Vojne akademije pukovnika Momčila Talijana, koji je postao general i komandant Specijalne brigade (iz koje je, inače i ponikao). Da će komandant Specijalne brigade brigadni general Zoran Veličković biti smenjen, znalo se već pre nekoliko meseci, kada je Vučić u više navrata kritikovao (ne imenujući jedinicu) sposobnost „jedne od ključnih brigada Vojske Srbije“.
Neki ljudi su zasluženo došli na funkcije koje su već obavljali u v.d. statusu i dobili unapređenje iz pukovnika u generala, poput direktora VOA Zorana Stojkovića. Unapređenje su dobili i mnogi pukovnici koji su se nalazili na generalskim mestima, poput komandanata brigada ili načelnika raznih uprava, što je samo pokazatelj da je Vučiću neko skrenuo pažnju na to.
U čin generala je, napokon, posle 16 godina u pukovničkom, unapređen Vladeta Baltić, sadašnji načelnik štaba Kopnene vojske. Radi se o iskusnom i perspektivnom oficiru, sa zavidnim ratnim iskustvom, koje je, kada su tenkovske jedinice u pitanju, neprocenjivo. Baltić je pukovnik postao 2002. godine, kao komandant 252. oklopne brigade iz Kraljeva, jedinice koja je krajem marta 1999. uspela da se kompletna na teretnim vagonima preveze na Kosovo, uz neviđena lukavstva i maskiranje i da je NATO ne locira. Zbog pogibije vojnika, nastale greškom podoficira, Baltić je 2003. smenjen sa mesta komandanta brigade i zaustavljeno mu je napredovanje.
Najgore je u toj kombinatorici prošao dosadašnji načelnik uprave za odbrambene tehnologije general-major Bojan Zrnić, koji je degradiran na mesto načelnika Vojne akademije, na čijem čelu je do sada bio pukovnik Talijan. Zrnić važi za čoveka od struke, koji je uspeo da izdejstvuje mnoge stvari za vojsku, ali mu se zamera što nije dovoljno „kooperativan“ u saradnji sa nadređenim – vršiocem dužnosti pomoćnika ministra za materijalne resurse Nenadom, što automatski znači i sa Vulinom. Zrnić je, kažu, više poverenja imao u Vojnotehnički institut nego u Jugoimport SDPR. Na Zrnićevo mesto je došao dosadašnji rektor Univerziteta odbrane general-major Mladen Vuruna, koji jeste završio Tehničku vojnu akademiju, ali se najveći deo karijere bavio drugim poslovima u vojsci.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
