Moralo je da prođe godinu dana od ugradnje tri baj-pasa da pokušam da opišem iskustvo od nekoliko nedelja u naručju srpskog zdravstva. Tamo sam zapanjeno gledao obične ljude kako svakoga dana malobrojni, u groznim uslovima, loše plaćeni i nedovoljno poštovani, čine prave podvige da nas vrate voljenima i društvu u upotrebljivom stanju. U vreme kada svedočimo nepojmljivo zlim postupcima nekih zdravstvenih radnika, mislim da je u vitalnom javnom interesu da ne identifikujemo bele mantile sa takvim grozotama i da budemo spremni da vidimo i one među njima koji, uprkos neljudskom okruženju, i dalje blistaju ljudskošću
Ležao sam na posmatranju u hitnoj pomoći, povezan na monitor koji meri sedam stvari odjednom i govori “blip”. U dva ujutro, jedini pacijent na posmatranju, sa usnulom sestrom iza zavese, bavio sam se teškim mislima između groznih epizoda u grudima: srce je bilo na ivici da stane. Zabranjivao sam sebi, pod neonskim svetlom nesretnog srpskog zdravstva, da mislim o porodici i šta će biti ako se odjavim iz ovog ludila od života ili im se istovarim na grbače kao osoba sa posebnim potrebama. Želeo sam, iz sve snage, da se dovedem u stanje duha u kojem mogu sa uverenjem sebi i mojima da kažem: “Spreman sam”. Šta god da mi se desi.
Ne budimo naivni. Na to niko nije spreman. Ali, kao i svi drugi u mojoj situaciji – nisam imao izbora. Ne postoji drugi put do te spremnosti osim preko poverenja u ljude koji te leče. Borio sam se za mir u duši, protiv stalnih paranoja izazvanih neobaveštenošću i hipohondrijom koja agresivno nastoji da obuzme mozak. Ne samo zbog mnogo odličnih ljudi koji su me lečili i ljubavi prema porodici, nego i zato što, rekoh, drugog izbora nisam imao, s ponosom mogu da kažem da sam zaista i postao spreman. A pomoglo je i što nisam imao pojma šta me zapravo čeka.
Kada sam se prijavio u hitnu pomoć u Kliničko-bolničkom centru Zvezdara (popularnu “Gradsku na Zvezdari”), u predinfarktnom stanju, pod napadom, ali sasvim pri sebi, tokom dva-tri sata čekanja na red i nakon rezultata merenja, analiza i snimaka, utvrdili su šta se zbiva i stavili me u krevet, tu u hitnoj pomoći, priključenog na monitor. Valjda da vide da li će napad da stane. Ispred hitne je ostala Maja, već decenijama punopravan, bolji deo mene. Nastojala je da bude mirna i bila je naizgled, iako sam znao da nije. Ako pokažem bilo kakvu slabost, bilo mi je potpuno jasno, to će je dodatno rastrojiti.
Kada su, u dva ujutro, utvrdili da sam i dalje pod napadom, rekli su mi da ostajem na posmatranju. Maji sam poslao poruku: “Ostajem ovde, ljubavi, idi kući. Nema više smisla ni potrebe da budeš tu”. Dodao sam i nekoliko reči zahvalnosti znajući da u prostoriju u kojoj sam ne sme da se ulazi bez ozbiljnog zdravstvenog problema ili belog mantila. Niko, međutim, nije mogao da je zaustavi. Slušao sam je kako ide hodnikom i otvara vrata po vrata dok nije upala kao neka pristojna razbojnica. Vrlo će ljubazno reći: “Dobro veče”, ali zaustaviti je nećete. Hteo sam da ode, da ne mora da bude na tom depresivnom mestu, ali sam se zamalo rasplakao kada sam je ugledao. Ni reč joj nisu rekli. Pametno. “Sad je trenutak da saznaš moje tajne, ljubavi, samo pitaj i gledaj u monitor”. Malo smo se kikotali, a kratak razgovor dvoje emotivno iscrpljenih, sredovečnih ljubavnika pre nego što je otišla, vas se ne tiče.
“BLIP”
Do tada je već, intervenciju po intervenciju, standardno šarolika trupa pacijenata za tu noć iscrpljena i svi su nekud otišli. U hitnoj je vladala potpuna tišina, prekidana samo ritmičnim “blipovima” mog monitora. Nikoga više nije bilo. Osim mene.
I mačke. Na moje izvanredno zadovoljstvo, čitavu tu noć, i nadam se još mnoge, niko je nije terao iz tople čekaonice u hladnu oktobarsku noć. U miru samoće, smestila se na jedno sedište, spakovala šapice pod sebe i pogledala me u oči. Tako sam gledao drugaricu mačku kroz odškrinuta vrata opservacije lep komad noći. Žmirkala je terapeutski spokojno i s vremenom zaspala lišena brige za bilo šta osim svoje krznate zadnjice, prenevši na mene deo svog blagotvornog mira. Ležao sam sa elektrodama na grudima i pokušavao da se saberem između napada. Napolju, daleko od ove neonske sterilnosti mi je porodica. Preostaje im da se bore bez mene i svega čime učestvujem u njihovim životima. Nad njima lebdi potmula trauma mogućeg gubitka. Naravno da ću učiniti sve da im ne priredim svoju smrt, ali ako im na putu do ishoda, kakav god bio, ne budem slao pozitivne signale, biće im još i teže. Počinjem munjevitu mentalnu intervenciju nad samim sobom u kojoj uspevam da se uverim da je apsolutno najbolji način da pomognem svim tim medicinarima – da im u potpunosti verujem.
Tako sam, do trenutka kada su me kroz neki sat, kilavim kolicima prevezli i smestili u krevet u Koronarnoj jedinici (zvanično Kliničkom odeljenju za kardiovaskularne bolesti Kliničko bolničkog centra Zvezdara), gde ću čekati odluku o tome kako će me lečiti, pretvorio sebe u pozitivnog, ljubaznog i saosećajnog pacijenta.
Poslednji napad imao sam kada su me smestili u krevet. Bio je milostivo blag i otišao za par minuta. Kada vam u grudima nešto melje srce, nemate izbora nego da ga napeto osluškujete. Čitavo vaše biće “zna” da je to važno i ludački se fokusira na svaki signal tela. No, uskoro su lekovi koje sam dobio stabilizovali sve to, a pomoglo je i prinudno mirovanje. Nema ni sedenja u krevetu, a kamo li ustajanja. Posao ovog odeljenja je da me održe u životu dok ne odluče šta će sa mnom. Kada su me sestre smestile, dale mi terapiju i otišle, mogao sam mirnije da se osvrnem oko sebe.
Prvo zvuk. Svako od nas ima elektrode po telu koje vode do monitora, a on neprekidno govori “blip”. To je hor bipova, a svaki ima i jasan i istovetan eho sa kontrolnog kompjutera iza pulta, kod sestara. Dakle: “blip”, pauza, “blip”. Onda moj monitor kaže nešto drugo – dva blipa, pa jedan viši. Nešto se promenilo, gledam gore, tražim šta je. Naiđe sestra, zna da sam nov: “Normalno je to, ne brinite. Spavajte ako možete”. Ali ne mogu. Neki hrču. Jedan čovek svakih par minuta viče: “Sestroooo”. Pijan je i nekako tužan. Bar pet mašina rade nekome nešto i sve emituju zvuke. Iz hodnika se čuju glasovi. Glavno svetlo je ugašeno, ali neonke iznad naših glava nisu. Prozori su mali i visoko, ne vidimo da li je napolju dan ili noć. Blip. Hrk. Tup. Blip-blip. Grgolj. Blip-blip-blip. “Sestroooo”…
ČIKA
Najviše nespokoja mi unosi briga za čiku preko puta, na respiratoru. Bori se za život. Lice mu je sivo, usne ljubičaste, usta široko otvorena i glava zabačena zbog cevi u grlu i duboko u grudima. Grgoljeći zvuk tečnosti u mašini je nekako telesan i obespokojavajuće neprecizan.
A onda je, usred noći, čikina mašina promenila zvuk. Počela je da nepravilno i histerično šišti, a on da mumla i nekako grleno, panično reži. Monitor mu je poludeo, pravi alarmantnu buku. Dižem se u krevetu, gledam kako pokušava da se digne ili okrene, kida infuziju, grabi rukama cev u ustima… Gledam ka šalteru za dežurne sestre, nema nikog. Sad ja paničim. Ne znam šta da radim.
Sekund kasnije doleću dve sestre, pa dežurni lekar. Pokušavaju da ga fizički spreče da se povredi. “Ne grizite”, viče sestra. Čika se izgleda probudio i ne znajući ni gde je, ni zašto, stao da panično grize plastičnu cev, sopstveni dovod vazduha. Tako je počeo da se guši, pa da u panici grize još jače. Druga sestra, mlađa, koja drži čiki ruke da se ne prevrne, da ne pokida sve na šta je povezan, uspeva da, usred svega toga, okrene glavu prema meni i sa značajnom urgencijom u glasu kaže: “Lezite, molim vas”… Tako me je nesretni čika doveo do još jednog u nizu mentalnih lomova: sada i ko zna još koliko dugo, možda i zauvek – nisam više taj koji priskače u pomoć. Meni se priskače. Pacijent. Bespomoćan. Teret.
Čika i dalje grize cev i, za nekoga ko je na ivici smrti, pruža otpor dostojan poštovanja. Starija sestra jednom šakom iz sve snage steže cev na samim čikinim ustima da se ne spljošti, a drugu šaku mu je nežno stavila na obraz nastojeći da ga i tako umiri: “U bolnici ste, gospodine”, govori lekar tiho na samo uvo trudeći se da zvuči mirno: “Mašina diše umesto vas, smirite se, molim vas, ne smete da pregrizete tu cev, prihvatite je, molim vas, znam da je teško, ali biće bolje, izdržite…”
Čikin izraz lica je užasnut i očajnički. Sestra ubrizgava nešto u braunilu, menjaju mesta, položaje, stalno se bore da vazduh protiče kroz cev… To traje, teško je, mučno. U jednom posebno neprijatnom trenutku, sestra prigušeno cikne, odskoči i drži se za šaku stisnutih očiju, u ozbiljnom bolu. “Jel’ te ujeo?”, pita je lekar. Ona pogleda prst, kaže: “Nije probio kožu”, pa se baca ponovo u rvanje. Mlađa je smislila međurešenje – kad čikin ujed popusti, ona malo izvuče cev da sledeći put ujede mesto koje nije načeto. Čiku polako napušta snaga za fajt. Lek počinje da ga smiruje. U jednom trenutku kao da prepoznaje situaciju, pa beskrajno tužno pogleda sestru koju je malopre ujeo, i smiri se, još uvek ječeći od muke.
Minut kasnije, oko usnulog čike stoje njih troje i gledaju ga kako spava, premoreni, teško dišući. Tiho razgovaraju, zatim lekar odlazi. Sestre popravljaju krevet, ubrizgavaju mu još nešto. Odlaze i one, a starija mi u prolazu za trenutak prisno stavi ruku na cevanicu i dobaci mi pogled koji malo vragolasto kaže: “Nismo loši, a?” Koju sekundu kasnije, peševi njenog mantila zamiču za dovratak i soba ponovo tone u pređašnji, neprijatni mir. Blip. Hrk. Tup. Blip-blip. Grgolj. Blip-blip-blip. “Sestroooo”…
Pre zore, počinju opsežne pripreme za predaju smene i dve sestre su se razjurile po sobi. Ćutke i brzo donose i odnose sve i svašta, mere nam pritisak i temperaturu, uzimaju krv, rade EKG, sređuju sobe zaobilazeći se sa čistačicom koja užurbano briše pod.
Glavna sestra sledeće smene, prilično ozbiljna, obilazi odeljenje i izdaje upustva, sa njom su sestre obe smene, naizgled haotično jato koje stalno nešto radi i neprekidno komunicira, a onda, kada se negde tamo u hodniku pojavi vizita, potpuno se i pomalo smešno umiri, kao pritiskom na dugme. Jedan od lekara u viziti, oniži, sportski građeni momak progovorio je samo jednom, i to da malo razočarano kaže sestrama kako je komadić flastera ostao zalepljen na okvir čikinog kreveta. Lekar koji se sa sestrama rvao sa čikom nemo je prevrnuo očima.
U prvoj viziti saznao sam nekoliko stvari: 1. Lekari će mi reći najmanje što mogu ako ne pitam; 2. Moja pitanja moraju da budu precizna, oni nemaju vremena; 3. Oni se obraćaju sestrama i drugim lekarima u viziti, pacijentu samo ako imaju pitanja; 4. Knjižica mi je, što se njih tiče i dalje neoverena i to je priličan problem, a moji će morati da nabave i uput za bolničko lečenje. Kada su otišli, ostao sam da ležim zbunjen, temeljno neobavešten i krajnje opterećen pitanjem knjižice.
Uskoro su došle dve sestre da mi urade EKG i izvade mi krv. Dok rade, tiho razgovaraju.
– Koga je dohvatio?
– Jelenu.
– Jel’ je udario?
– Ne znam. Nisam videla. Jelena samo priča: “Sve u redu, radimo dalje”, ali vidim da se baš potresla.
– Ja se sad bojim da mu priđem.
– Bio je dežurni, pričao je s njim, valjda se smirio malo.
– Mogao bi da mu da nešto da se smiri.
– Ma, dao mu je.
– Nek mu da još.
– Hoćeš ja da odem da mu uzmem krv?
– Neka. Ja ću.
– Idem s tobom.
Devojka pogleda drugaricu sa zahvalnošću, popravi malo uniformu, kao da će to da je nekako zaštiti, udahne duboko i krene na zadatak, sa drugaricom na desnom krilu.
Nakon vizite i uputstava, jato belih uniformi (dobro, neke su i roze ili plave, ali većinom bele) razletelo se po sobama i bacilo na posao sa pacijentima. Svakoga pitaju kako je. Svakome imaju nešto da kažu. Doneće “guske” i “lopate” i odneti ih. Presvući će krevet poda mnom. Daće mi šta mi treba, odgovoriti na pitanja. Daće mi da se malo operem, zapisaće pritisak, puls i ostalo u karton. Podesiće diode i monitor. Daće injekcije, biti tu dok ne progutamo pilule i tablete. Postavljaće nam pitanja i popunjavati upitnike. Meriće nam temperaturu. Sve će to one raditi i još gomilu toga što ne vidimo, jer se događa u drugim prostorijama. Počeo sam još u koronarnoj jedinici da razvijam veliki osećaj krivice prema njima. Nikoga od nas, kad smo zdravi, ne zanima šta se događa iza zidina bolnica. A one se bore, rade, ginu.
Važno je sve što rade. Bukvalno nema posla koji je bez odgovornosti, svaki put kada dođu na posao, moraju da budu potpuno koncentrisane jer greške mogu da budu jako skupe. To mora da je teško. Ali to njihovo “Kako ste?”, to je najvažnija stvar koju su mi pružale. Sam sam, nije mi sve jedno, ne znam šta će biti sa mnom i mojima. Empatija, čak i prema tipu koji ih udara je neverovatna, neiscrpna. Neće svaki put biti ni nasmešene ni dobro raspoložene. Neće im, najčešće, niko pomoći sa teškim pacijentima, uglavnom to same moraju da reše i oklevaju da pozovu dežurnog lekara. Njihovi životi nisu laki, ali su životi nas koji tu ležimo trenutno teži od njihovih, za tu jednu egzistencijalnu brigu: da li ću se izvući. One to znaju i posao im je da u tome učestvuju. Saosećaju, međutim, sasvim privatno i individualno. Momci, malobrojna medicinska braća, pouzdani su i sposobni, pružiće vam izvestan mir, poverenje u to što rade. Sestre su, međutim, te koje su me prenele mentalno čitavog (koliko se to može) do svih susreta sa lekarima, operacije i vremena u kojem pišem o njima. Možda je i glavni razlog što ovo napišem – zahvalnost. Zahvalnost, divljenje i saosećanje.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Nakon što je slučaj porodilje Marice Mihajlović u Sremskoj Mitrovici uznemirio čitavu javnost, ponovo, po ko zna koji put u poslednjih dvadeset godina, žene izlaze u javnost i dele svoja iskustva sa porođaja ili nakon njih. Najveći deo javnosti u potpunosti razume problem i ima saosećanje za ono što žene doživljavaju. Manji deo, ipak, ima silna, mahom suvišna pitanja: što su ćutale, što nisu išle privatno, što nisu tužile… Redakciji “Vremena” javila se žena čiji slučaj ilustruje da i kad i mama i beba prežive, i kad se propust desi u privatnoj klinici, pa i kad ona odluči da podnese krivičnu prijavu – ne vredi
Provela sam mnogo sati pored mame u bolnici, smenjivali su se negovatelji, diskretni i suptilni; pričali su ako mi se pričalo, teme sam birala ja, odgovarali su na moja pitanja, ćutali su kada sam ja ćutala. Jednu od njih sam upitala kako izdržava posao u kome neko svaki dan umire. “Smrt je deo života, naš posao je da taj proces učinimo lakšim. Iz te pomoći dobijamo snagu”, rekla je nežno
Uslovi u porodilištima u zemljama regiona za srpske trudnice zvuče kao naučna fantastika – od pilatesa i opuštanja u kadi s mirisom eteričnih ulja, “zlatnog sata” sa bebom, do ćevapa za ručak nakon porođaja. Kod nas, ni pitanje pratnje na porođaju još nije rešeno u svim porodilištima, a uz to, dosta govori i činjenica da se ono posmatra mahom kao mera kako bi se sprečilo ili ublažilo akušersko nasilje
U razmatranju odnosa između doktora i političara, Kaningem je još pedesetih godina 20. veka pisao da “doktorska dilema” proizlazi upravo iz činjenice da je politika “posao prljavih ruku”, a medicina je oduvek bila profesija “čistih ruku” – time se možda može protumačiti i današnja opsesivna potreba političara da se zaogrnu podrškom i autoritetom lekara, hirurga i načelnika bolnica
Moralo je da prođe godinu dana od ugradnje tri baj-pasa pa da pokušam da opišem iskustvo od nekoliko nedelja u naručju srpskog zdravstva. Tamo sam zapanjeno gledao obične ljude kako svakoga dana malobrojni i u groznim uslovima, loše plaćeni i nedovoljno poštovani, čine prave podvige na nas vrate voljenima i društvu u upotrebljivom stanju. U vreme kada svedočimo nepojmljivo zlim postupcima nekih zdravstvenih radnika, mislim da je u vitalnom javnom interesu da ne identifikujemo “bele mantile” sa takvim grozotama i da budemo spremni da vidimo i one među njima koji, uprkos neljudskom okruženju, i dalje blistaju ljudskošću
