Miroljub Labus, najavio je kandidaturu za predsednika Srbije, ali, kako sa njim nije bilo ministara i potpredsednika državna televizija nije razumela o čemu se radi
Za onakav otpor, i onakvu pobedu nad NATO agresorom lokalni socijalisti su svome drugu predsedniku Slobodanu Miloševiću dodelili Zlatnu plaketu sa likom vojvode Živojina Mišića. I to u paru sa tadašnjim načelnikom Generalštaba Dragoljubom Ojdanićem. Sledeće godine, za iste podvige, u paru pozlaćeni Milomir Minić i Ojdanićev naslednik Nebojša Pavković. Onda došle promene, lokalni „promenaši“ su oduzeli sva zlata, odlučili da, ubuduće, zlato sa vojvodinim likom mogu dobijati samo najbolji pitomci vojnih akademija. Međutim, „Mišićevi dani“ nisu ostali bez političara. Zato što, kako kaže predsednik opštine Miroslav Trifunović, od prisustva visokih političara može biti samo koristi za Mionicu. Tako je prošle godine manifestaciju otvorio savezni predsednik Vojislav Koštunica, a zatvorio ministar pravde Vladan Batić. Za obojicu je otkriveno da su direktni vojvodini potomci. Ove godine Mionica za otvaranje Mišićevih dana htela premijera Đinđića, dobila potpredsednika Savezne vlade Miroljuba Labusa, za čiji je dolazak pomenuti predsednik opštine, kao upućen čovek, rekao da je to, možda, početak druge političke priče. Za početak druge priče je, sva je prilika, rano, ali je izvesno da smo svi na nekom „dobitku“, naime, otkriveno je i da Labus ima neke veze sa vojvodom, po majci je poreklom iz mioničkog sela Robaje. Dobitak je svakako i to što je Labus baš u Robajama najavio, mada ne zvanično, da će biti kandidat na predstojećim izborima za predsednika Srbije.
KUMOVI SA DRAŽOM: Da će potpredsednik Labus biti u Robajama svi saznali u poverenju, pa i reporter „Vremena“. Nije bilo organizovanog prevoza iz Beograda, kao što je običaj kad Biro republičke vlade organizuje stvar, ali, sve je funkcionisalo. Stigao kako je ko znao i umeo, očekivalo se da Labus na licu mesta pokaže da je iz srca Srbije, da mu poreklo neće biti hendikep, kao što bi hteo kandidat Veljo Ilić, u izbornoj trci za predsednika.
Dakle, kuća Pavlovića u Robajama, baš onim gde se Tito ’41, prvi put sreo sa partizanima. Pred kapijom dva automobila, uređeno dvorište, uz stazu vinova loza, u hladovini Labus sa familijom. Nigde obezbeđenja, nigde crvenih, nigde plavih beretki, kao da potpredsednik Savezne vlade nije „odavde“. Labus ustaje, pozdravlja se sa pristiglim novinarima, izvinjava se domaćinu zbog gužve. Posluženje, rakija za ne odbiti, jedna gospođa, snajka li je, izvadila fotografije, fotokopiran portret nekog oficira, nije zbog onog Velje, ali da se zna ko je Miroljub. Pokazuje fotografiju, objašnjava, to je Miroljubov deda po majci, Vojislav Pavlović, pukovnik kraljeve vojske, jedan od osnivača veterinarskog fakulteta… Na njeno pitanje, Labus odgovara da deda nije mogao imati viši čin jer je bio veterinar, marveni lekar. Snajka ima još podataka, deda je bio kum sa veterinarom Draže Mihailovića, pa su oni, u neku ruku, i sa Dražom kumovi. S leve Labusove strane ujak sa šajkačom, ostavio mesta između sebe i sestrića, snajka objašnjava da su domaćin Milivoje i Miroljub deca od dve sestre. Potpredsednik, na pitanja da li je ovo početak kampanje, odgovara da je pozvan da otvori Mišićeve dane, a kad je već tu, nije mogao da ne svrati kod familije, a što se tiče kampanje, sve je već jasno, ali treba sačekati par dana. Pa podseti da se deda Vojislav, kada je otišao u penziju, kandidovao za narodnog poslanika, ali je, izgubio i pare i izbore. Na to će snajka, pa familijarno, „nemoj pare da izgubiš“.
Bi tema još, o životu ponajviše, Labusa dohvatiše da ga uključe u vesti radio Beograda. Reče da je kod familije, a što se tiče kampanje, sačekaće. Onda ga dohvatiše novinari, on uze da odgovara, predsednik Srbije mora biti čovek koji će donositi odluke koje će odrediti budući razvoj, čovek koji će sve ujediniti, koji neće praviti afere, koji će sa svima razgovarati, koji će pokušati da Srbiju vodi ka Evropi. I još, predsednik mora imati saradnike, ne savetnike već saradnike kojima će verovati, koji će preuzimati odgovornost, donositi odluke, Srbiji je potreban tim, a ne jedan čovek. Zato predsednik Srbije mora iza sebe da ima široku podršku ne jedne, nego mnogo partija, sindikata, mladih, da bude čovek koji će da ujedini Srbiju. Do reči dođe i novinar „Vremena“, da li očekuje Koštunicu za protivkandidata? Odgovara da njegova odluka ne zavisi od toga ko će mu biti protivkandidat, dve godine je na poslovima povratka zemlje u Evropu i želi da nastavi, a za to je potrebna široka podrška naroda. Zato nije bitan protivkandidat, Srbija mora da se odluči kuda će dalje, nisu bitni ljudi, nego put. Prenosimo mu da je Čeda Jovanović (vidi antrfile) iz Ribnice izjavio da će ga DS podržati u meri kojoj bude hteo, nastavlja da mu je važna podrška DS-a, ali i drugih članica DOS-a, Otpora, sindikata, predsednik ne može biti čovek jedne partije, on je pokazao da nije ostrašćen, Srbija konsenzusom mora izabrati kuda ide. A da li su Srbiji, zbog političkih podela, potrebni republički izbori? To je, kako reče, pitanje manje štete. Šteta je imati izbore u toku tranzicije, ali je još veća šteta ako je njihovo odlaganje izvor političke nestabilnosti. Ne veruje da će biti republičkih, ali će biti predsedničkih izbora. To neće biti izbori za jednog čoveka, to će biti referendum kuda će Srbija. Srbija mora da se odluči da li će nastaviti započeto, misli da će nastaviti, i da će vrlo brzo svi, a ne samo pojedinci, živeti bolje.
BUDUĆA SITUACIJA: Onda se nastavi razgovor u hladu, seljaci uzeše, i to u prisustvu opštinara, da šire put, dovode vodu… Obratismo se i Labusovoj supruzi. Olivera, rođena Beograđanka, dve odrasle kćeri, pravnik, 12 godina radi u Saveznom ministarstvu finansija na poslovima osiguranja. Oko ove situacije, daleko su od kandidature, Miroljub pozvan u Mionicu pa svratili kod njegove familije, ovo ne shvata kao kampanju, izbori nisu raspisani, Miroljub još zvanično nije doneo odluku, odnosno doneo je odluku ali je nije javno saopštio, kako on to kaže. A o budućoj situaciji, ne razmišlja o tome, i sadašnja suprugova funkcija je naporna, i za njega i za porodicu, ako bude došla u tu situaciju, razmišljaće, teška srca bi se odvojila od posla, misli da nema razloga da išta menja u životu…
Onda bio porodični ručak, pa potpredsednika primiše u opštini, pa ga odvedoše u Struganik, do rodne Mišićeve kuće. Tu se, zajedno sa pristiglim Predragom Markovićem, prihvati vode i meda, nazdravi sa domaćinom, ču da je vojvoda Mišić rođen 7. jula po starom, ili 20. po novom kalendaru, bi upoznat sa podataka još. Upisa se u knjigu utisaka, baš ispod pesnika Petra Pajića, ministra Dušana Mihajlovića, bankara Ljube Mihailovića, generala policije Lukića, sa desne, i Milutina Petrovića Zahara sa leve strane, koji su prethodnog dana, na Petrovdan, rukom pesnika Pajića zapisali da je „najveće uzdarje slavnom vojvodi da sačuvamo slobodu“.
Dogodi se i Mionica, bina, spomenik vojvodi Mišiću kao deo scenografije. Stiže Labus sa gospođom, aplauz, aplaudira i Predrag Marković, treba li reći predsednik, beše li, Političkog saveta G 17, beše li, plus. U prvom redu samo njih dvojica, nigde Prestolonaslednika, nigde Velje Ilića, nigde Draškovića Vuka, nigde nijednog „Čede“, a domaćin sve pozvao, redom i redno. Izađe Labus da otvori svečanost, odelo, kravata, veliko zadovoljstvo, reče da Srbija vodi bitku protiv siromaštva, nezaposlenosti, bitku da bude jaka, da kada smo ušli u te bitke moramo ići do kraja, da su nam zato potrebne Mišićeve osobine, upornost, smelost i brzina. Dodeli Zlatne plakete oficirima Radu Đuriću i Mitru Kovaču, on dobi vojvodin portret. Krenu program. Događaj je u trećem Dnevniku RTS-a bio pokriven s 30 sekundi, i to u kulturi, Robaje nisu dobile ni sekundu.
Posle službenog dela programa Mišićevih dana, bi slavski ručak pod dvostrukom šatrom u Ribnici. U čelu domaćin slave Dušan Mihajlović, Čeda Jovanović, ministri. Pa bi pesma samo za Čedu, „IDEM PUTEM OKA BISTRA, VAŽNIJI SAM OD MINISTRA“
Mišićevi dani počeli su na Petrovdan, dan pre svečanog otvaranja, dan pre Labusa, otvaranjem Narodne škole u Ribnici, delu sela Paštrić, iz koga je potpredsednik republičke vlade i ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović. Toga dana bi vašar u Ribnici, crkvena slava, čijeg se domaćina prihvatio sami ministar.
Dakle, da počnemo, nova škola, sa potkrovljem, sva funkcionalna, poniže crkva, ispod crkve reka Ribnica, do crkve dupla šatra, samo čini, „Op, mala, riči, riči/ primakni se malo čiči“, samo vozi. Doček gostiju pred školom, glavni jedan, vidi se da je iz ND-a, sa policijskom motorolom, puši, stalno na vezi. Stiže policijski orkestar, stiže neizbežna posada valjevskog hotela „Grand“, stiže sportski obučen Čeda Jovanović, onaj što puši baci cigaru, drugarski sve zamoli da se razmaknu, stiže, biće ljubičasti autobus. Prvi izađe šef ministrovog kabineta, pukovnik Ivan Đorđević, za njim, ko nego ministar Mihajlović, pa ministar Šumarac, pa ministar vera, pa pomoćnik ministra, pa zamenik ministra, svi u civilu, pa policijski generali, svi sa sjajnim mesinganim pločicama, Lukić, Knežević, Simić, načelnik DB-a Savić u civilu, crvene beretke u radnim, žandarmerija, pripadnici SAJ-a u svečanim uniformama. Krenuše nizbrdo, ka crkvi, prekrstiše se, uzeše ‘leba i soli, pomaziše decu.
Uđoše u crkvu, eto i ministra trgovine Milosavljevića, zamenika mu Đukića, saveznog sekretara za sport Andrića, visokih i neraspoređenih treba li reći budućih funkcionera, Milutina Petrovića Zahara, Dragana Bjelogrlića, savetnika, prijatelja vlade, prijatelja ministra, prijatelja partije, prijatelja kuće, zaljubljenika u rodni kraj, prirodu, lepote… Vladika Lavrentije uze da činodejstvuje, izlomiše slavski kolač, izađoše. Da li na iznenađenje ministar udari nizbrdo, pa preko Ribnice, s kamena na kamen, svi za njim, svi u Ribničku pećinu sa 18 vrsta slepih miševa. Prelazi ministar, prelazi general Lukić, prelaze ostali činovi, jedan pored gazi vodu, pa obuven, dodaje kamenje pod noge. Pa se vratiše u istom rasporedu, pa uzeše da obilaze Petrovdanska nadmetanja, nadigravanja i natpevavanja. Kad stigoše do bacanja kamena s ramena, general Simić skide bluzu, zasuka rukave, hitnu kamen.
Onda bi obilaženje nadmetanja policijskih konja, gore se pojavi helikopter, iskočiše i doskočiše dva padobranca, padobran drugog prekri vladiku Lavrentija. Posle kruga svi sedoše pred binu, reče se vladika, reče se ministar, da nema većeg priznanja od toga da vas pozovu zemljaci da prisustvujete jednom takvom događaju kao što je ovaj današnji. Pa ministar svečano otvori školu, vladika je osvešta, pa u školi, koja će služiti mladim talentima, bi promocija proizvoda „Bojkovčanke“, ima rakija u flaši od 22 litra, u njoj krst 67 cm. Novinarima se reče ministar Mihajlović, za njim pred njih stade Čedomir Jovanović. Čeda reče da oni žele da se predsednički izbori održe u drugoj polovini septembra, te da će shodno tome biti raspisani u zakonskom roku. Ispred DOS-a pominju se Labus i Ilić, a odluka će biti saopštena posle sastanka, nisu se opredelili za konkretnu opciju, ali se na osnovu opcija stranaka može profilisati osoba koja bi dobila podršku. Što se tiče DS, profilu predsednika moderne, demokratske Srbije potpuno odgovara gospodin Labus. Ako se kandiduje kao nezavisan kandidat vrlo rado će podržati njegovu kandidaturu, u meri u kojoj to on odredi.
Pa bi ručak, slavski, pod duplom šatrom, u čelu domaćin slave Mihajlović, Čeda, ministri. Pa bi, samo za Čedu, „Idem putem oka bistra/ važniji sam od ministra“, pa bi „Od Topole, Od Topole“, pa bi 100 eura na pevačevom čelu, pa bi kraj, nastavak programa u Mionici.
D.T.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
