Stariji i uspešniji brat

Mada je od pada Slobodana Miloševića prošlo skoro jedanaest godina, srpska javnost kao da ne želi i ne može da pobegne od porodice čija je vladavina obeležila kraj veka u ovoj zemlji. Uz neprekidne rasprave o tome da li je Miloševićev duh još uvek živ u Srbiji, povremena pominjanja suđenja članovima porodice rasutim po belom svetu, poslednjih dana su se u medijima pojavili i naslovi poput „Milošević kroji sudbinu železnice“, „Povratak Miloševića“. Ti naslovi su bili reakcija na vest da je Borislav Milošević postao savetnik generalnog direktora kompanije „Zarubež stroj tehnologije“, ćerke firme Ruskih železnica. Ta kompanija bi trebalo da realizuje ruski kredit od 800 miliona dolara namenjen srpskoj železnici.

Sam Milošević je u izjavama govorio da je u tom poslu „samo jedan od šrafčića, sa željom da pomogne svojoj zemlji“. Ističući da je „star čovek i da sigurno neće da pravi karijeru“, Milošević je rekao i da je, iako „formacijski“ na ruskoj strani, lično duboko zainteresovan da „stvar uspe i bude uzajamno korisna i uzajamno efikasna“, dodajući da se, ipak, radi o sasvim običnom poslu i da „ne veruje da to nekoga naročito interesuje“. Da rutinska vest o postavljenju jednog od bezbroj savetnika u velikoj kompaniji ipak mnoge u Srbiji zainteresuje učinila je činjenica da je Borislav Milošević stariji brat Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika SR Jugoslavije i Srbije.

PREVODILAC: Dok se o Slobodanu Miloševiću zna gotovo svaki detalj, privatni život Borislava Miloševića u javnosti je malo poznat, verovatno i ličnim trudom čoveka koji se bavio osetljivim poslovima i uglavnom se klonio javnosti. Borislav je rođen 1934. godine u Nikšiću. Otac Svetozar i majka Stanislava preselili su se početkom Drugog svetskog rata u Požarevac, gde je 1941. rođen Slobodan. Roditelji su se ubrzo razveli, a otac se vratio u Crnu Goru. Porodične tragedije su pratile Miloševiće. Otac Svetozar se ubio 1962. godine, majka Stanislava počinila je samoubistvo 1972. godine. Ubio se i jedan od ujaka, general Milisav Koljenšić. Borislav Milošević u prvom braku nije imao dece, iz drugog braka ima sina Svetozara.

Široj javnosti Borislav Milošević je postao poznat tek kao „Slobin brat“, iako je impresivnu karijeru izgradio mnogo pre nego što je njegov mlađi brat postao „lider svih Srba“. To je, doduše, bilo poznato užem krugu ljudi, zbog prirodne diskretnosti poslova kojima se bavio. Počeo je u međunarodnom sektoru Centralnog komiteta SKJ, odakle su se regrutovali kadrovi koji su po ambasadama ostvarivali kontakte sa drugim partijama. Čitava njegova karijera tesno je vezana za Rusiju, gde je sedamdesetih počeo diplomatsku službu. U našim diplomatskim krugovima se, uz priče da ruski jezik govori čak bolje nego srpski, godinama govorkalo i da je čovek KGB-a. Međutim, poznato je da je bio prevodilac Josipu Brozu Titu i tokom osetljivih razgovora sa Brežnjevom u četiri oka, za šta sigurno nije dovoljno samo sjajno znanje jezika, već i neograničeno poverenje obe strane.

Borislav je diplomatsku karijeru ostvario kao crnogorski kadar. Bio je ambasador Jugoslavije u Alžiru, a u Moskvi je 1998. godine na mestu ambasadora zamenio jednog od živopisnijih likova iz galerije saradnika Slobodana Miloševića, Danila Ž. Markovića. Među našim ljudima u Moskvi se pričalo da je zbog uticaja koji je imao u Moskvi bio važniji od ambasadora i kada u ambasadi nije radio. Posle pada Slobodana Miloševića sa vlasti 5. oktobra 2000, Borislav je još neko vreme ostao ambasador SRJ u Moskvi. Bizarna vest bila je da se poseta Vojislava Koštunice Rusiji krajem oktobra 2000. pripremala bez učešća ambasadora, a da bi se izbegla diplomatska bruka da zvaničnim razgovorima ambasador ne prisustvuje, Borislav je tokom Koštuničine posete Rusiji pozvan u Beograd „na konsultacije“. Sa konsultacija se u Moskvu vratio posle odlaska Koštunice, a u Moskvi je ostao da živi i radi i pošto je opozvan sa mesta ambasadora.

BIZNIS: Diplomatija, biznis i ostali državni poslovi su obično tesno izmešani. Veze iz jedne oblasti korisne su u drugima, u vreme SFRJ mnogi ljudi koji su u diplomatiji obavljali važne funkcije bili su u nekom periodu i na čelu važnih državnih firmi, naročito onih koje su bile okrenute spoljnoj trgovini. Borislav Milošević je bio direktor Intereksporta, tadašnjeg izvoznog giganta.

Mlađan Dinkić je 2007. godine izjavio da je Borislav Milošević 1998. godine od države dobio 700.000 dolara kao proviziju prilikom kupovine dva ukrajinska helikoptera, u kojoj je učestvovala i of-šor kompanija Neokom na Kipru, čiji je vlasnik bio Borislav. Borislav Milošević je oštro demantovao tvrdnje o proviziji, izjavljujući da je u nabavci helikoptera „sve bilo čisto kao suza“ i da to može da potvrdi i dokumentacijom, koju je spreman da dostavi sudu. Dodao je i da nije uzeo ni dinara provizije i da su ti poslovi bili „u interesu države“. „Meni taj novac nije ni bio potreban. Evo, ja i sada u sedamdesetoj godini aktivno radim, ali ne za vlast u Beogradu, već za svoju državu Srbiju“, rekao je tada Milošević u izjavi „Presu“.

Nakon što je završio diplomatsku karijeru, posvetio se biznisu, radeći kao savetnik za nekoliko kompanija u Moskvi. Izvori „Vremena“ kažu da Borislav Milošević u Rusiji ima nesporan autoritet koji je sticao nezavisno od činjenice da mu je brat bio Slobodan Milošević. U krugu uticajnih Miloševićevih prijatelja su mnogi političari, biznismeni, između ostalih, kažu, i Jevgenij Primakov, bivši predsednik ruske vlade, i Vladimir Jakunjin, predsednik Ruskih državnih železnica, koji je inače sa Milutinom Mrkonjićem u Beogradu potpisao protokol o etapnoj realizaciji ruskog kredita od 800 miliona dolara za srpsku železnicu. Na televizijskim stanicama u Rusiji Milošević često komentariše događaje u Srbiji, a pre nekoliko nedelja, kada su izbili nemiri u Alžiru, govorio je i o događajima u toj zemlji. Ruski državni trgovinsko-ekonomski univerzitet u Moskvi dodelio mu je nedavno počasni doktorat. U jednom intervjuu je izjavio da će ga sigurno sahraniti u Rusiji, da više nema rodbine u Srbiji i da ga mnogo više ljudi poznaje u Rusiji nego u našoj zemlji.

HAG I BRAT: Dok se Slobodan Milošević tek uspinjao putem klasičnog partijskog aparatčika, Borislav je već bio „neko“. Porodični poznanici kažu da je prema Slobodanu imao neku vrstu očinskog stava čak i kada je on već postao predsednik Srbije, ali i da su odnosi među njima dugo bili hladni zbog Slobodanovog braka sa Mirjanom Marković. Tokom devedesetih Borislav je na neki način ušao u Slobodanovu senku, a sudeći po kasnijim događajima, postao je pristalica politike svoga brata. Kao ambasador u Moskvi, posle izbora 24. septembra 2000. godine, kada je bilo očigledno da Savezna izborna komisija ne saopštava rezultate brzinom kojom to čine sve partije, izjavio je da je za zakašnjenje kriv „nedostatak moderne kompjuterske tehnologije“.

Oni koji Miloševića privatno poznaju kažu da uglavnom izbegava razgovore o državnim poslovima, i da se od njega ne može ništa čuti o vremenu koje je proveo u „visokoj politici“, i u Titovo vreme i kasnije. Ipak, posle pada Slobodana Miloševića Borislav se u javnosti mnogo više oglašavao nego pre toga. Posle hapšenja Slobodana Miloševića i njegovog izručenja Haškom tribunalu, Borislav je u mnogobrojnim izjavama tvrdio da je jedina krivica njegovog brata to što je „zaustavio bombardovanje NATO-a“, i da Slobodan „ostaje simbol borbe protiv američke i atlantske globalizacije“. Odbacivao je sve optužbe da je Slobodan Milošević zlouopotrebljavao vlast i branio je njegovu politiku na Kosovu, tvrdeći da bi Zapad „morao da prizna da se Slobodan Milošević u stvari borio sa međunarodnim terorizmom“. Predlagao je da ruski političari daju garancije Haškom tribunalu za puštanje Slobodana Miloševića na slobodu za vreme njegovog suđenja, tvrdeći da Slobodan „ne želi da traži ili prihvatiti takve garancije od jugoslovenske vlade ili parlamenta“. Kritikovao je Haški tribunal, tvrdeći da su optužbe protiv njegovog brata izgrađene na „nagađanjima i političkim zaključcima“, da se tribunal finansira iz sumnjivih izvora, koji dolaze iz „fondova UN, Saudijske Arabije, Džordža Soroša“. Govorio je i da se protiv Slobodana Miloševića i njegove porodice „preko 10 godina vodi široka klevetnička kampanja koja bukne svaki put uoči nekih važnih događaja“.

Često se spekuliše da je Borislav svojim uticajem i vezama koje ima u Rusiji obezbedio azil za svoju snahu i bratanca, Mirjanu Marković i Marka Miloševića. On uglavnom odbija da odgovara na bilo kakva novinarska pitanja o Mirjani i Marku, a poznavaoci tvrde da se sa porodicom svog brata viđa veoma retko i da se najčešće čuje sa Marijom, koja živi u Crnoj Gori.

Kada je 11. marta 2006. godine Slobodan Milošević umro u zatvoru u Sheveningenu, Borislav Milošević oporavljao se u Moskvi od operacije na srcu i nije mogao da prisustvuje sahrani. Dok su Mirjana, Marko i Marija po medijima raspravljali o tome gde će Slobodan Milošević biti sahranjen, Borislav je izjavljivao da o mestu sahrane treba da odluče članovi porodice, dodajući da on misli da je „Slobodan sin srpskog naroda i da treba da bude sahranjen u svojoj zemlji“.

U intervjuu TV mreži NBC datom dan po smrti Slobodana Miloševića, izjavio je da punu odgovornost za tu smrt snosi Tribunal zato što je odbio da mu obezbedi adekvatno lečenje. Ponovio je i da njegov brat ne snosi nikakvu krivicu za sve što se desilo u bivšoj Jugoslaviji, da je odgovornost na zapadnim silama koje su želele da tu zemlju razbiju, čemu se njegov brat suprotstavljao.

Sve to je Borislav ponovio i ove godine, na petu godišnjicu smrti svog brata koja je, uz njegovo prisustvo, obeležena u državnoj Dumi u Moskvi. Borislav je tom prilikom rekao: „On nije preminuo, on je ubijen! Njemu nije dopušteno da se leči, ne kažem da su ga zadavili, ugušili jastukom, ili da su mu sipali otrov u čaj, ali je ubijen! Za pet godina njegovog zatočenja nisu izvršili nijedan dostojan pregled, ni krvnih sudova… Nije to nimalo izbledelo, pet godina je prošlo. Pravi zločinci ne mogu da budu kažnjeni jer je takav odnos snaga u svetu. Čak i danas taj tribunal vrši pritisak na Beograd. Jedan od uslova za ulazak u Evropsku uniju je predaja generala Ratka Mladića. Treba se suprotstavljati tom Tribunalu koji je oruđe u rukama svetskih silnika, Amerikanaca, NATO-a i drugih evropskih sila…“

U izjavama nekim beogradskim listovima Borislav je tvrdio i da „mi treba da budemo nezavisniji, a ne da sledimo samo Zapad“, prema kome vodimo „lakejsku politiku“. Tvrdio je i da je njegov brat „u političkom smislu gorostas“, i da „njegov duh i danas lebdi nad Srbijom“, da je danas veća nezaposlenost nego u vreme kada je njegov brat bio na vlasti, da su penzioneri vrlo ugroženi, da je državni dug sada veći nego kada je svrgnut Slobodan Milošević…

Borislav Milošević se povremeno oglašavao komentarišući i druge političke teme. U vreme referenduma o nezavisnosti Crne Gore 2006. godine, u izjavi za „Jutarnji list“ iz Moskve rekao je da „treba podržati odluku građana Crne Gore na referendumu i trezveno gledati na stvari“. U intervjuu američkoj agenciji AP 2008. godine odbacio je tvrdnje da je otcepljenje Kosova posledica vladavine njegovog brata. „Srpske vlasti su najavile da će upotrebiti samo miroljubive mere i da neće pribegavati sili. Ali ja lično verujem da su sve mere legitimne i da je upotreba vojne sile legitimna“, rekao je tada Milošević. Založio se tada za podelu Kosova i upozorio da će deklaracija o proglašenju nezavisnosti Kosova pogoršati odnose zapadnih zemalja sa Srbijom i izazvati nestabilnost ne samo u Srbiji, već i u regionu. „Jedino što će da se desi je to da će se Evropa od sad bolje snabdevati heroinom“, rekao je Milošević. Srpska radikalna stranka je krajem 2010. saopštila i da je u Državnoj dumi Ruske Federacije osnovan Komitet za zaštitu ljudskih prava lidera radikala Vojislava Šešelja, i da je jedan od članova tog komiteta Borislav Milošević.

Poznanici Borislava Miloševića navode da se on od Slobodana po mnogo čemu razlikovao, ne samo fizički. Izuzetno ga zanima kultura, kao mlad je prevodio Bodlera sa francuskog, bio je sjajan poznavalac umetnosti SSSR. Veoma voli pozorište, dok je za pokojnog Slobodana Miloševića bilo poznato da je u pozorište nije gotovo nikada ušao. Pisac Ivan Ivanji kaže da je sa Borislavom Miloševićem 1975. godine u Helsinkiju, za vreme prve konferencije KEBS-a, po knjižarama tragao za ruskim knjigama, i da je Milošević posebno bio zainteresovan za izdanja ruskog „samizdata“, koje nije mogao da pronađe u Moskvi.

Da ne nosi prezime Milošević, Borislav bi kroz sve što se u Jugoslaviji i posle nje dešavalo verovatno prošao kao jedna od široj javnosti manje-više nevidljivih ličnosti iz diplomatsko-poslovne zone. Većina ljudi iz tog sveta je, koristeći stečena iskustva i veze, iz socijalizma koji ih je iznedrio spretno preplovila u kapitalizam, i nastavila da se bavi biznisom, ko na Zapadu, ko na Istoku. Borislav Milošević jeste deo te priče, i u Rusiji verovatno mnogo manje znači činjenica da je brat pokojnog predsednika Srbije od drugih stvari koje je u toj zemlji poslednjih decenija učinio. U Srbiji će ipak svaku vest o poslovima u kojima učestvuje pratiti i odrednica „stariji brat Slobodana Miloševića“. To je verovatno posledica i toga što čovek koji je imao karijeru i mnogo pre nego što se njegov brat popeo na vlast, čovek koga oni koji ga znaju opisuju kao inteligentnog i odlično obrazovanog, za sve što se devedesetih dešavalo krivi druge i brani neodbranjivo. U to neodbranjivo spada i ćutanje o ubistvu Ivana Stambolića, za koga kažu da je obojici braće bio blizak prijatelj, kao i o mnogim drugim zločinima koji su obeležili olovne godine vlasti Slobodana Miloševića.