Magistar Dragan Popov kaže da se, što se tiče veronauke, istovremeno radi na pripremi programa i za osnovne i za srednje skole i da se ovaj deo posla „užurbano privodi kraju“. I pored želje da nešto detaljnije saznamo o programima veronauke dobili smo vrlo uopšten odgovor: „Programi će imati istu formu kao i za postojeće nastavne predmete. Najpre se navodi cilj a zatim iznose sadržaji razdeljeni na nastavne teme i nastavne jedinice. Data je i neka vrasta metodičkog uputstva za realizaciju programa. Ovi programi služe pre svega nastavnicima, veroučiteljima za sačinjavanje godišnjih planova rada, a koje će oni predati direktoru škole. No, pored osobenih ciljeva, za svaki program veronauke određene verske zajednice definisani su injihovi zajednički ciljevi i zadaci. Jedan od ciljeva je da verska nastava „razvija i neguje kod učenika težnju ka odgovornom oblikovanju zajedničkog života sa drugim ljudima iz sopstvenog naroda i sopstvene crkve ili verske zajednice, kao i sa drugačijim ljudima, narodima, verskim zajednicama i kulturama, ka iznalaženju ravnoteže između zajednice i svoje vlastite ličnosti i ka ostvarivanju susreta sa svetom, prirodom i Bogom.“ Verska nastava uključuje: pravoslavni katihizi(veronauka), islamsku vjeronauku (ilmudin), katolički vjeronauk, evangeličko luterantski vjeronauk Slovačke evangeličke crkve a.v.,versko vaspitanje Reformatorske hrišćanske crkve, hrišćansku etiku Evangeličke hrišćanske crkve a.v i judaizam.
Očigledno je da Ministarstvo vera, koje je u javnosti i forsiralo dinamiku uvođenja novog predmeta i insistiralo da veronauka uđe u škole odmah, 1. septembra ove godine, i sada drži sve najvažnije konce, sem onih finansijskih, u svojim rukama: još nadležnom Ministarstvu prosvete nije dostavilo programe, kao ni spisak kandidata za veroučitelje. „Ovih dana očekujemo i rukopise za udžbenike kako bi recenzenti mogli na vreme da obave svoj deo posla. Što se daljih priprema tiče, očekujemo od Ministarstva vera da dostavi do 15. avgusta spisak kandidata za veroučitelje. Njih će, po kriterijumima koji važe i za nastavnike drugih predmeta, odabrati i postaviti ministar prosvete. Koliko će veroučitelja biti potrebno znaćemo tek posle 15. septembra, kada budemo saznali tačan broj učenika koji su odabrali ovaj predmet. Sve škole će do 1. septembra dobiti brošuru, informator koji će biti podeljen učenicima i roditeljima u kojem će biti osnovne informacije o sadržaju i ciljevima nastave veronauke. No, ja procenjujem, a i sami vidite da nastava veronauke ne može početi pre 15. novembra“, kaže pomoćnik ministra prosvete mr Popov.
NEOBAVEZNI PREDMETI: U javnosti je nastao nesporazum: u nekim medijima javljaju da je nastava veronauke ali i alternativnog predmeta – obavezna, a Ministarstvo je stalno poručivalo da je nastava fakultativna, drugim rečima – neobavezna?! Očigledno, roditeljima i učenicima je jasno trebalo poručiti da imaju pravo i da se ne opredele ni za jedan, ni za drugi predmet!
„Oba predmeta, i veronauka i onaj drugi za koji još nemamo tačan naziv, imaju status fakultativnih predmeta. To znači da učenik može da odabere jedan ili drugi predmet ili nijedan od ponuđenih. Dakle, demokratičnost izbora je potpuno zadovoljena. Ovo rešenje je odabrano jer se njime ne remeti postojeći fond časova, učenici se dodatno ne opterećuju sem ako sami žele da slušaju neki od ova dva predmeta. Kada se učenik opredeli za neki od ovih predmeta, obavezan je da ga pohađa, ne može odustati posle mesec-dva. Mora da pohađa ovu nastavu do kraja školske godine. Oba predmeta su zastupljena sa po jednim časom nedeljno, dakle 37 godišnje“, objašnjava pomoćnik ministra.
Na pitanje da li se plaši da se i ovaj projekat, kao i mnogi pre toga, od uvođenja marksizma pa do Šuvarevog nesrećnog, usmerenog braka „škole i tvornice“, može pretvoriti u impozantnu i kontraproduktivnu blamažu, kao i većina sličnih brzopletih poteza koji se vuku bez ikakve strategije, osim trenutne političke računice, mr Popov odgovara: „Ne znam zašto i čemu uopšte poređenje sa marksizmom?! Najpre, marksizam je bio obavezan predmet za sve učenike srednjih škola i studente fakulteta. Verska nastava to nije. Osim toga, kada je u pitanju marksizam, kroz sve nastavne predmete u školi pa čak i kroz matematiku ili likovnu kulturu tražilo se razvijanje marksističkog pogleda na svet, to nastavnici vrlo dobro znaju. Verska nastava je fakultativan predmet, nije nametnuta a religijski pogled na svet nije zadatak koji se postavlja i drugim predmetima u školi, kao što je bio slučaj sa marksističkim pogledom na svet.“
Pitamo sagovornika „Vremena“ kako je lično primio odluku da već od ove godine u škole uđe veronauka – dvoje pomoćnika ministra prosvete je u znak protesta ponudilo ostavke…
„Znate, ja sam rođen, odrastao sam i školovao se u Mokrinu i Kikindi, a studirao sam na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde i sada radim. Tolerancija je vrednost koju sam upravo u tim sredinama učio. Svakako da ona nije vrhovna, ali jeste vrednost koje je nužna da bi se različitosti poštovale. I zato ne vidim suštinski razlog da se učenici ne upoznaju i u svakodnevnom životu iskuse one vrednosti za koje se različite vere zalažu. To je samo dobitak za njihov moralni razvoj.“
I konačno, koliko će uvođenje ovih novih predmeta koštati Republiku Srbiju? Neki gorko primećuju da bi bolje bilo dati ta dva-tri miliona maraka na opismenjavanje polupismene Srbije…
„Trenutno ne raspolažem tačnim podacima. Samo znam da Uredba nije mogla biti doneta dok se ne obezbede dodatna novčana sredstva“, kaže u razgovoru za „Vreme“ pomoćnik ministra prosvete mr Želimir Popov. UČIONICA DOBRE VOLJE: Trenutno je još „otvoren konkurs“ za to kako će se precizno zvati alternativni predmet: da li će se zvati vaspitanje za ravoj, kako je neko predložio, ili nekako drugačije, još nije utvrđeno. „U svakom slučaju, suština će biti vaspitanje za život u građanskom društvu. Ovaj predmet treba da osposobi mlade da steknu neka osnovna znanja, kompetentnosti i veštine koje će im pomoći da iskoriste prednosti života u građanskom društvu. Kao što su danas za život važni kompjuterska pismenost i poznavanje stranih jezika, u jednom modernom, građanski uređenom društvu očekuje se da ljudi budu građani sa svojim pravima, a ne – podanici. Nije dovoljno što zakoni u građanskom društvu nude određena prava, ako ljudi ne znaju ni koja su to prava, niti kako da ih koriste, ni kako da ih zaštite. Nije dovoljno što je neko društvo demokratsko ako građani nisu spremni da zaštite demokratske institucije, jer niko sem njih nema taj zadatak. Dakle, slobodan građanin u demokratskom društvu treba da se izbori za vlastitu slobodu. To je aksiom u svim normalnim, modernim građanskim društvima“, naglašava dr Dragan Popadić. Govorite o „fondu veština i znanja“… „U građanskom društvu postoje različite grupe, ono je etnički, verski, ideološki raznovrsno i otvoreno za različite konflikte interesa, najrazličitije komunikacije… Na ljudima koji žive u takvom društvu je da imaju neke veštine komunikacije, ubeđivanja, dijaloga, da konflikte ne rešavaju nasilno. To je taj fond veština koje treba da ima u svom repertoaru i mlad čovek koji postaje građanin: to je dobro i za društvo u kojem živi i za njega lično.“
Naš sagovornik kaže da takvi programi, koji idu na podsticanje takvih osobina – nenasilne komunikacije, poznavanja prava, razvijanja nekih demokratskih vrednosti, postoje ne samo širom sveta već i u našoj zemlji već duži niz godina: „Te programe su mahom razvijali naši stručnjaci, pravnici, pedagozi, psiholozi, profili različitih struka u okviru različitih nevladinih organizacija koje su imale za cilj podsticanje demokratske atmosfere. Na primer, Jugoslovenski centar za dečja prava imao je čitav niz programa za upoznavanje dece sa vlastitim pravima. Beogradski centar za ljudska prava i grupa Most bavili su se nenasilnom komunikacijom među decom još od 1992. godine. Ove programe su razvijali i Fond Polite, čitav niz letnjih škola i građanskih organizacija…“
Gotovo neverovatno deluje podatak da su kroz ovakve vrste programa prošle desetine hiljada dece i hiljade nastavnika!? Dr Popadić kaže da je, na primer, kroz psihološku radionicu „Učionica dobre volje“, koju je organizovao Most prošlo od 1993. više od 20.000 mladih, dok je tim psihologa Nade Ignjatović sa psihiloškim radionicama „Reči su prozori ili zidovi“ i „Čuvari osmeha“ obuhvatio više od 35.000 mladih od pet do 18 godina u 36 gradova Jugoslavije… Organizovane su letnje škole, kampovi, vikend – radionice, neki programi su rađeni i u školama, obično posle nastave, ili preko vikenda. Dakle, ti programi su proveravani čitav niz godina, obučen je velik broj nastavnika“, kaže dr Popadić.
I dok je ulazak veronauke u škole za sada velika nepoznanica, tvorci alternativnog programa koji, eto, još nema ime, ali će se baviti obrazovanjem za život u građanskom društvu, imaju ne samo do detalja razrađene programe i planove već će, izgleda, ponuditi i sasvim nove metode rada: „Način rada neće biti klasičan, predavački, provera sistema znanja, ispitivanje, ocenjivanje… već preko radionica, dakle nečega što deci više izgleda kao igra ili kao neki veoma zanimljiv posao: različite teme učenici će obrađivati na osnovu vlastitog iskustva, simulacije, priča… Osnovci će učiti o komunikacionim veštinama, pogotovo onim koje su važne u konfliktnim situacijama tako da se umesto nasilja, agresije, konflikta deci ponudi jedan drugi način komunikacije sa njihovim vršnjacima, roditeljima, nastavnicima. Dakle, suprotno od onog što dete može da vidi kao neki model ponašanja na televiziji, u životu, na ulici, u medijima gde se nudi nasilno rešavanje sukoba: pobeđuje onaj koji je jači. Treba mladima ponuditi neki drugi model tako da to izgleda zaista uverljivo. U vidu igre deca mogu da zamisle neku situaciju: svađa sa starijim bratom, drugom, konflikt sa roditeljima, nastavnicima. U našim radionicama postavljamo jednostavno pitanje: šta biste vi uradili u toj situaciji? Deca nude različite odgovore. Sledi pitanje: šta mislite kako bi reagovali roditelji? Kroz ovakvo sagledavanje konfliktne situacije dete shvata da od njegove reakcije zavisi i kako će reagovati druga strana: ako on ne voli da neko njega pritiska, da bude grub, to isto ne voli ni druga strana. To sve nije na nivou intelektualnog zaključivanja: mladi govore o svojim iskustvima u najrazličitijim situacijama i oni prolaze kroz ono što se zove iskustveno učenje“, objašnjava dr Popadić.
Koje su konkretno teme koje ćete ponuditi konkretno osnovcima?
“ Neke od tema biće: koliko je važno druge saslušati pažljivo, zatim kako prepoznati i iskazati potrebe, kako sagledati situaciju sa različitih strana, zatim kako se prenose glasine, kako ide put od istine do trača, kako grupa utiče na pojedinca i njegove odluke, kako prepoznati bes i ljutnju i kako njima ovladati… Važna tema će biti dečja prava: društvo mora strateški da promeni odnos prema dečjim pravima i da kod dece razvija svest o njihovim pravima, i ne samo to: već i da ih uči kako mogu ta prava da zaštite ako vide da su ugrožena. U našoj podaničkoj političkoj kulturi, a do sada smo bili u nekom predgrađanskom društvenom poretku, niti su ta prava ozbiljno poštovana, niti se verovalo da deca zaista imaju ta prava, iako smo ratifikovali Međunarodnu konvenciju o dečjim pravima…“
UMEĆE ŽIVLJENJA: Dr Popadić naglašava da će novi predmet vaspitavati mlade za toleranciju etničkih, polnih, političkih različitosti:
“ Ponudićemo modele ponašanja bez ideje da mladi to moraju prihvatiti. Očekujemo da će deci biti zanimljive ove rasprave. Nadamo da će mladi shvatiti da je dobro, korisno po njih, živeti u raznovrsnom društvu, ali je dobro samo ako čovek ume u tom društvu da toleriše različitosti i ume da komunicira sa onima koji su različiti. To nije nešto što ne treba učiti: kao što deca uče fiskulturu tako treba da uče i načine tolerisanja različitosti. Sadržaji ovog predmeta nisu precizno utvrđeni: mnogi problemi koje đaci prorađuju u oblasti konflikata su teme koje sama deca postave i koje su za njih izuzetno važne u tom trenutku.
Gej parada bi, na primer, bila sjajan case study kada gimnazijalci raspravljaju o toleranciji različitosti. Verovatno bi se od dece tražilo da iz različitih tekstova, iz različitih medija, reakcija u javnosti prikažu kako je ovaj događaj prošao.U tim našim radionicama svako će biti slobodan da iznese ono što misli… U tome je poenta.“ Učenike ipak treba naučiti da izlože svoje argumente…
„U društvu jeste izuzetno važna nenasilna komunikacija. Međutim, nije suština da se čovek priklanja stavovima drugih, to bi bilo pogrešno.Veštine komuniciranja zahtevaju da se ja izborim za ono za šta mislim da sam u pravu na način koji neće ugrožavati druge ljude. Velika je veština saopštiti jasno ono što misliš, pokušati da ubediš druge, umeti polemisati. Ideja ovog pilot-programa je da se vidi koje su potrebe osnovaca i gimnazijalaca, čemu dati prioritet, koje su to veštine koje su važne za decu ovog uzrasta, onda možemo da preuzmemo ono najbolje iz obilja tih programa koji kod nas već postoje. Po meni, to bi trebalo, na primer, da budu tolerancija različitosti, nenasilno rešavanje konflikata i veština debatovanja. Uvođenje ovog predmeta je zaista izazov za stručnjake koji su se godinama bavili ovom oblašću: sada imaju šansu da razviju pilot – predmet, da pre svega testiraju kako u školi funkcionišu sadržaji koji su veoma dobro bili prihvaćeni na kursevima i radionicama koje su godinama organizovale razne nevladine organizacije.“
Ko će decu učiti toleranciji, veštini komuniciranja, ljudskim pravima? Obespravljeni, loše plaćeni prosvetni radnici? Kako ih uopšte stimulisati za novi predmet? Da li će za ovu školsku godinu stići neki priručnici, da li će konačno biti i finansijski stimulisani? „Dobra je okolnost da već ima nekoliko hiljada psihologa, pedagoga, učitelja koji su prošli obuku za ove sadržje. No, bez obzira na to, sada kada se uvodi alternativni predmet, oni će ponovo proći obuku, najverovatnije u septembru. Biće priručnika za nastavnike, kao i za učenike, ali neće imati klasičnu formu udžbenika. Postojaće puno štampanih materijala za ovaj predmet koji će se deci deliti tokom školske godine. Ne znam kako će Ministarstvo rešiti problem neke finansijske nadoknade.
Bilo bi dobro da se napravi malo elastičniji okvir za držanje ovih predavanja. To znači, između ostalog, da ovaj predmet ne bi uvek tekao paralelno sa veronaukom. To će biti naš predlog; to bi na neki način omogućilo da deca koja pohađaju veronauku, ako žele, mogu da pohađaju i ovaj predmet, što bi po mome mišljenu bilo jako korisno.“
Delujete kao optimista,…
„Nama koji pripremamo predmet vaspitanje za građansko društvo jasni su ciljevi kojima treba da težimo i jako nam je važno da i deca i nastavnici zaista budu zainteresovani za ovaj predmet. Valja dobro promisliti njegov sadržaj: cilj je da ovo bude važan i zanimljiv predmet, u suprotnom nema smisla baviti se time. Svih ovih godina deca su ove sadržaje slušala dobrovoljno, bilo je izuzetno interesovanje i nastavnici su radili sa velikim entuzijazmom: ne bismo voleli da se situacija promeni i da to sada, kada je ušlo u škole, izgubi privlačnost za učenike. Mi ne želimo deci nešto da ispričamo kao lekciju i da ona to mehanički ponavljaju i da se pretvaraju da su usvojila. Ne mora učenik da prihvati naš stav. Neće postojati ocene. Međutim, mi smo zamislili u ovom pilot-programu da učenici ocenjuju sam program, ali i nastavnike. To nam je jako važno: ovo je novina i hteli bismo da utvrdimo šta funkcioniše, a šta ne, šta im se čini zanimljivo, a šta dosadno, koji su nastavnički postupci dobri, a koji loši… Ja sam stvarno optimista: isprobali smo ove programe kada su uslovi bili mnogo teži. Pokazalo se da ove sadržaje vole i đaci i nastavnici. Faktički, mi smo odavno čekali ovaj trenutak da uđemo u škole i da najširoj đačkoj populaciji ponudimo jedan savremeniji, životniji predmet.“
Dr Popadić ističe da vaspitanje za život u građanskom društvu nije zamišljen, bar dugoročno, da bude u formi jednog predmeta; ideja je da ove teme prožimaju sve predmete i da se uvede još jedna novina:
„Neće postojati ocene. Naprotiv, zamisao je da učenici ocenjuju sam program, ali i nastavnike. To nam je jako važno: ovo je novina i hteli bismo da utvrdimo šta funkcioniše, a šta ne, šta im se čini zanimljivo, šta je dosadno, koji su nastavnički postupci dobri, a koji loši…“
„Vreme“ je pitalo pomoćnika ministra prosvete mr Želimira Popova kako komentariše peticiju koja kruži među nevladinim organizacijama i univerzitetskim nastavnicima i kojom se traži ukidanje Uredbe o uvođenju veronauke jer „krši principe laičke države i slobodu savesti i veroispovesti, proklamovane ustavima Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije“, „stvara novi izvor nedopuštenih diskriminacija i konflikata na osnovu vere i drugih ubeđenja“… U peticiji se pored toga ukazuje da uvođenje veronauke ugrožava obrazovni sistem civilnog društva, povređuje ustanovljene procedure i standarde o uvođenju novih predmeta u školsku nastavu, zanemaruje pedagoške i psihološke posledice takvog čina. Potpisnici peticije, koju je iniciralo Udruženje nastavnika, saradnika i istraživača Univerziteta u Novom Sadu i Forum iuri,s upozoravaju da uvođenje veronauke na ovakav način izaziva sumnju u političke motive i u razumevanje suštine verskih sloboda i manipuliše verskim osećanjima građana: ugrožava multikonfesionalnu i multikulturnu koegzistenciju u državi, a posebno u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini.
Nevladine organizacije i pojedinci potpisnici peticije upozoravaju da će, ukoliko Vlada Republike Srbije ne stavi van snage svoju odluku o uvođenju veronauke u škole, upotrebiti sva pravna sredstva, uključujući pokretanje postupaka pred ustavnim sudovima, obaveštavanje međunarodnih institucija i apele na građansku neposlušnost.
„Nisam video tekst peticije. Pravo je svih, pa i mojih kolega, da iznesu i da se zalažu za svoje stavove“, kaže mr Popov.
U međuvremenu je doneta Uredba o verskoj nastavi pokrenut postupak za ocenu njene ustavnosti pred Saveznim ustavnim sudom.
