Srpski arhipelag grobnica

Potvrđujući prve rezultate istraživanja redakcije „Vremena“, MUP Srbije je prošle nedelje saopštio da se najmanje jedna od jama u koje su zatrpane žrtve iz hladnjače potopljene 20/21. marta i iz Dunava izvučene 6. aprila 1999. godine nalazi na terenu pored puta između Zemuna i Batajnice. Sada označen kao sportsko-rekreativni centar, „13. maj“ je u protekloj deceniji na loš glas izašao kao jedan od poligona i/ili centara specijalnih antiterorističkih jedinica (SAJ) MUP-a Srbije. Potvrđena je, u „Vremenu“ već objavljena, i pretpostavka da u Petrovom selu, takođe centru za obuku SAJ ili Jedinica za specijalne operacije (JSO) kod Kladova, takođe ima skrivenih grobnica s ostacima žrtava sukoba na Kosovu i Metohiji.

Ozbiljan u meri koju zahteva funkcija koju obavlja, republički ministar policije Dušan Mihajlović nagovestio je proteklih dana postojanje operativnih saznanja o nekoliko sličnih grobnica, ukoliko se tako mogu nazvati jame u koje su „iskipovani“ leševi ili tela zakopana „ispod autoputa“. Ministar do prekjuče nije potvrdio, ali ni demantovao, da bi se moglo raditi o nekoliko stotina ili oko hiljadu žrtava. To su učinili Dragan Velimirović, vlasnik „Timočke krimi revije“ – lista koji je prvi objavio svedočenje ronioca angažovanog pri vađenju hladnjače aprila 1999 – i javni tužilac okružnog suda u Negotinu Miroslav Srzentić. Obojica su izjavili da je lokaciju jame kod Petrovog sela otkrio čovek koji je leševe sa Kosova dovozio, a Velimirović da je reč o bivšem policajcu koji je na teritoriju Srbije u vreme „asanacije“ od aprila do juna 1999. prevezao oko hiljadu leševa sa Kosova i Metohije. U video snimku koji je prikazan novinarima 13. juna, montažni „rez“ nije urađen dovoljno precizno, pa se iz usta Gorana Čavline, sudije okružnog suda u Beogradu po čijem je nalogu počelo iskopavanje grobnice kod Batajnice, čulo da je lokaciju otkrio bagerista D.N. koji je „pokazao mesto jer je isto lice…“.

MISTIFIKACIJE: Ne treba mnogo pameti za zaključak da Dušan Mihajlović, ministar policije, načelnik resora javne bezbednosti Sreten Lukić – koji je 7. maja formirao operativnu grupu za utvrđivanje svih relevantnih činjenica „o pronalasku kamiona u kome su se nalazili neidentifikovani leševi i na osnovu rezultata preduzme odgovarajuće zakonske mere“ – i kapetan Dragan Karleuša, zamenik načelnika Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije, operišu podacima dobijenim od učesnika prikrivanja tragova zločina. Potonje je Dušan Mihajlović od novinarske radoznalosti zaštitio izjavom da javnost ne treba da zna ko je informisao policiju, „jer su mnogi nevoljni učesnici ovog događaja, koji su za to primali platu, sada glavni izvor informacija“. Umesto toga, javnost bi valjalo da se pozabavi pitanjem ko je naredio, organizovao i prikrivanje zločina proglasio državnom tajnom. Kapetan Karleuša je, međutim, na to pitanje odgovorio još 25. maja ove, otkrivajući da je operaciju naredio Slobodan Milošević u martu 1999. godine, na sastanku kome su prisustvovali tadašnji ministar unutrašnjih poslova Vlajko Stojiljković, načelnik RJB-a general Vlastimir Đorđević, načelnik DB-a general Radomir Marković i drugi. „Tom prilikom general Đorđevic je kao problem izneo pitanje asanacije terena na području Kosova i Metohije. S tim u vezi, Milošević je Stojiljkoviću naložio da preduzme mere kako bi se uklonili svi tragovi koji bi mogli da ukažu na postojanje dokaza o izvršenim zločinima.“

„I drugi“ učesnici sastanka za sada nisu javno identifikovani. Umesto toga, Dušan Mihajlović je novinare upućivao na Vojsku Jugoslavije pod čijom su komandom bile sve jedinice na Kosovu i Metohiji u vreme NATO bombardovanja Jugoslavije. Posle konferencije za novinare ministra Mihajlovića 13. juna, neke beogradske redakcije objavile su faksimile naređenja o „prepotčinjavanju“ policijskih jedinica vojsci i asanaciji bojišta. Potpisali su ih generali Nebojša Pavković i Vladimir Lazarević, tada komandanti Treće armije i Prištinskog koprusa, danas obojica na višim položajima.

Termin „asanacija“ odnosno „asanacija bojišta“ u jednom trenutku zazvučao je optužujuće, a naređenje o asanaciji kao naređenje za genocid, mada je reč o stručnom međunarodno-pravnom pojmu kojim se zaraćene strane obavezuju na uklanjanje ljudskih i životinjskih leševa, bioagensa i neeksplodirane municije po okončanju ili u prekidima sukoba. Cilj je izbegavanje zaraza i naknadnih ljudskih žrtava, a obaveza po Ženevskim konvencijama postoji još od 1864. godine. U tom pogledu, naređenje generala Vladimira Lazarevića od 30. aprila 1999. pre bi moglo da posluži njegovoj odbrani nego optužbi: njime je, između ostalog, naređena istraga u svim slučajevima sumnje da su žrtve posledica ratnih zločina i određena je nadležnost istražnih organa ako je reč o borbenim dejstvima vojske, odnosno policijskih ili nekih drugih jedinica.

ČIJA MAJKA KURVA: Na faksimilu naređenja objavljenom u „Politici“ vidljiva je zanimljiva beleška rukom u gornjem desnom uglu: „SUP – svima – načelniku – Po tački 5. postupati uz saglasnost Štaba“ (datirano 1. maja 1999, a/a, potpis nečitak). Tačka 5 Lazarevićevog naređenja o asanaciji bojišta (na osnovu članova 8, 11. i 17. Zakona o odbrani SRJ) glasi: „Jedinice van sastava VJ kao nosioci borbenih dejstava kao i civilni pravosudni organi nakon izvršenih istražnih radnji, zapisnike o uviđaju dostavljaju u najkraćem roku Vojnom sudu pri Komandi Prištinskog korpusa, uz najstrožu zaštitu podataka.“ Čini se da je neko u „Štabu“ odlučio je da se sprovođenje naređenja o asanaciji bojišta u jedinicama van sastava VJ-a dodatno „filtrira“.

Na spisku onih kojima se naređenje dostavlja nalazi se samo jedan „Štab“, tj. Štab MUP-a Srbije za Kosovo i Metohiju, čiji je koordinator/načelnik u to vreme bio Sreten Lukić, sadašnji načelnik resora javne bezbednosti, pre dve nedelje povodom najnovijeg Dana policije unapređen u čin general-pukovnika, osnivač operativne grupe za istraživanje „slučaja hladnjača“ i, najzad, čovek koji je javno rekao da za uklanjanje leševa nije znao. Njemu se, izgleda, na reč veruje, za razliku od Pavkovića i Lazarevića, koji na primedbu o potčinjavanju policije vojsci manje-više sležu ramenima. U tom smislu korisno bi moglo biti svedočenje bivšeg načelnika Generalštaba VJ-a Momčila Perišića, koji je doskora tvrdio da je za njegovog vakta policija na Kosovu i Metohiji radila šta je htela, zbog čega se takođe sukobljavao sa Slobodanom Miloševićem, dok se – sada kao potpredsednik Vlade Srbije – potpisuje na optužbe protiv Nebojše Pavkovića koji je „naređivao policiji“.

Mučninu povodom pomenutih policijsko-vojnih obračuna sigurno ne smanjuje objavljivanje podataka o krivičnim postupcima koje Vojni sud u Nišu vodi protiv 193 pripadnika VJ. Policija je „parirala“ saopštenjem o krivičnim prijavama podnetim u vreme NATO bombardovanja ali, za razliku od vojske, zadržala se na suvim ciframa, bez podataka o povodima, toku i ishodu postupaka. U utorak 19. juna Dušan Mihajlović odabrao je da baš iz Beča obaveštava javnost o još jednoj masovnoj grobnici koja „nije u blizini“ dosad poznatih, nego na sasvim „drugom mestu u Srbiji“ – kao da je reč o dečjem traganju za novogodišnjim poklonima.

U SENCI MRTVIH: U trenutku kad ovaj broj „Vremena“ bude u rukama čitalaca, ekipa stručnjaka koju je formirao beogradski Institut za sudsku medicinu ispitivaće, u prisustvu inostranih forenzičara i međunarodne komisije za nestala lica, ostatke prvih dvadesetak leševa pokopanih u „Sportsko-rekreativnom centru 13. maj“ kod Batajnice. Prve kosti pojavile su se na dubini od dva metra ispod površine tla, a do utorka – kada je kiša ponovo krenula da pljušti – obrađeni su ostaci 11 tela muškaraca i žena, među kojima i jednog deteta. Na osnovu male površine grobnice, članovi ekipe na ekshumaciji kojima su u međuvremenu pridruženi i neki studenti arheologije, procenjuju da je – osim ako nije reč o bunaru ili dubokoj jami – broj zakopanih manji od objavljenih podataka o 83 tela i tri ljudske glave. Istovremeno, ponašanje malobrojnog policijskog obezbeđenja, kapetana Dragana Karleuše, istražnog sudije Gorana Čavline i uopšte „atmosfera“ tokom ekshumacije ukazuje na pouzdano znanje istražnih organa o onom što će tek biti „otkriveno“.

Prema izvorima „Vremena“, prvi iskopani ostaci su u veoma lošem stanju, gotovo bez odeće i mekih tkiva, a kosti izmešane na način koji će znatno otežati sudskomedicinsku ocenu uzroka smrti. Ako je reč o telima iz hladnjače, bez podataka o mestima i izloženosti tela pre no što su transportovana u Srbiju, uz dvonedeljni boravak u vodi koji je uticao na ubrzavanje procesa truljenja te naknadni transport i zatrpavanje teškim građevinskim mašinama, očekivanja se svode na mogućnost da su tela u dubljim slojevima bolje očuvana od dosad pronađenih ispreturanih, smrvljenih kostiju i otkinutih udova. „Arheološki pristup“ ekshumaciji – rad po kvadrantima, uz precizno utvrđivanje stratigrafskih slojeva i načina na koji su ostaci pomešani – proces neće ubrzati. U celoj ovoj mučnoj priči samo tu nema mesta nikakvoj žurbi: Srbija nema toliko kvalifikovanih stručnjaka da bi u jedan mah mogla valjano istraživati više od tri masovne grobnice.

Dok čekaju na rezultate ekshumacije i obdukcije iz već otvorenih i još zatrpanih jama, istražni sudski i policijski organi mogli bi se pozabaviti otkrivanjem učesnika u, sada je više nego izvesno, veoma dugačkom lancu prikrivanja zločina. Sa stanovišta prava – a u ovom slučaju dozvoljeno je reći i zarad istine i (s)pokoja duša nevinih – prikrivanje učesnika u prikrivanju zločina formulom „i drugi“ ili „radili za platu ili pod prinudom“ isto je što i produžavanje zločinstva.