Srbiji treba kiseonik

Dimitrij Rupel, slovenački ministar spoljnih poslova, bio je do kraja prošle godine predsedavajući Organizacije za bezbednost i saradnju u Evropi (OEBS), a danas je član „trojke“ OEBS-a koja se svakodnevno bavi nerešenim bezbednosnim problemima; Kosovo je u vreme slovenačkog predsedavanja OEBS-u bilo prioritet Organizacije, što je i sada, pošto „trojka“ participira u proširenom sastavu Kontakt grupe za Kosovo.

Dimitrij Rupel je karijeru počeo kao književnik da bi ubrzo ušao u politiku, prvo kao osnivač SDZ-a (Slovenačkog demokratskog saveza, jedne od prvih partija u socijalističkoj Sloveniji). Bio je gradonačelnik Ljubljane i ambasador Slovenije u SAD, iako je najviše vremena proveo na mestu ministra spoljnog u bezmalo svim slovenačkim vladama – od vlade Demosa u vreme osamostaljenja Slovenije, preko vlada leve sredine Drnovšeka i Ropa (LDS), sve do aktuelne desnosredinske vlade Janeza Janše.

U Ljubljani smo sa Dimitrijem Rupelom za „Vreme“ razgovarali o slovenačkim iskustvima tokom priključivanja EU-u i mogućim rešenjima kosovskog čvora.

„VREME„: Navodno postoje razrađeni scenariji o narednom proširenju EU–a – hoće li Crna Gora, odnosno Srbija biti tretirane posebno, ili postoji plan da u EU „u paketu“ uđu Srbija, Crna Gora i Kosovo?

DIMITRIJ RUPEL: Da budem iskren, u EU-u nema nekog velikog oduševljenja za deobu Srbije i Crne Gore. S jedne strane, postoji razumevanje za crnogorski referendum. Svi razumemo težnju svake države, odnosno svakog naroda da odlučuje o svojoj sudbini. S druge strane, bili bismo svi sretniji ukoliko bi Srbija i Crna Gora ostale zajedno. To moram da naglasim. Koliko mogu da zaključim na osnovu razgovora sa kolegama u Briselu, EU će biti mnogo sretnija ukoliko Srbija i Crna Gora ostanu zajedno. Što se tiče plana za Kosovo, logično je i prirodno reći da je Kosovo nešto udaljenije od članstva u EU-u nego što su to Srbija ili Crna Gora. Kosovo mora, pre svega, da uredi svoj status. Međunarodna zajednica je upravo angažovana oko problema formalnog statusa Kosova. Jeste da i Srbija i Crna Gora imaju određene probleme sa statusom, ali su ti problemi drugačiji. Status Kosova je komplikovaniji zato što rešenje tog statusa implicira rešavanje problema srpske manjine na Kosovu, da ne pominjem problem osnivanja odgovarajućih institucija na Kosovu te da je Kosovo sada pod kontrolom međunarodne zajednice, tamo su Ujedinjene nacije, NATO, tamo je Evropska unija. Kosovo danas nije slobodno na način kako su slobodne Srbija ili Crna Gora. Treba to razlikovati.

Kao predsedavajući OEBS–a više ste puta posetili Kosovo. U pogledu „paketa„, prema kome bi Srbija, Crna Gora i Kosovo zajedno ušli u EU, rekli ste da to ne dolazi u obzir, pošto Kosovo tu zaostaje. Kakvo bi, po OEBS–ovoj trojki ili vama lično, bilo najbolje rešenje za Kosovo?

OEBS je deo međunarodne zajednice koja se brine za Kosovo i želi da reši taj problem. Tu je prevashodna odgovornost Ujedinjenih naroda u pogledu rešenja Kosova a zatim Kontakt grupe i potom NATO-a i OEBS-a kao organizacija koje su pozvane u Kontakt grupu kada se sastaje u proširenom sastavu. OEBS nije glavni igrač na Kosovu, nije ni NATO, iako je tamo fizički prisutan. Glavni akter je EU, naravno u saradnji sa UN-om. Ne smemo, međutim, imati iluzija. Amerikanci imaju veliki uticaj na Kosovu. Nemamo poseban plan za Kosovo, ali bih želeo da EU bude odlučnija, da ima presudan uticaj na Kosovu, iako je odredila polaznu tačku za rešenje. Ne može biti vraćanja na situaciju pre 1999. godine, ne može biti spajanja Kosova sa bilo kojom albanskom etničkom ili državnom zajednicom izvan Kosova i, treće, nije moguće podeliti Kosovo. Promena granica Kosova nije moguća. To je osnovna pretpostavka. Rekao bih da je jedan od ključnih problema zaštita kulturnih spomenika, verskih spomenika i srpske manjine na Kosovu. Tu bi bilo veoma poželjno da se Srbi sa Kosova identifikuju sa Kosovom, da ne traže direktive ili uputstva isključivo u Beogradu, već da prihvate Kosovo kao svoju zemlju, svoju domovinu, a Prištinu kao prestonicu te domovine. To znači da Srbi na Kosovu moraju da učestvuju u tamošnjim institucijama, u vladi Kosova, u parlamentu Kosova, ukratko, svoje interese treba da ostvaruju u institucijama Kosova. Cela međunarodna zajednica želi da pomogne Srbima na Kosovu, da im obezbedi bezbedan, siguran status. Ubeđen sam da nijedan sporazum o Kosovu nije moguć ukoliko se Srbima na Kosovu ne osigura miran i bezbedan život. Ne verujem da bi danas bilo gde na svetu neko prihvatio razgovor o Kosovu bez srpske manjine.

Šta vam je posebno ostalo u sećanju iz poseta i razgovora na Kosovu?

Teško pitanje, bilo je mnogo razgovora na Kosovu, često sam razgovarao sa predsednikom Rugovom, takođe sa opozicijom, pričao sam sa Srbima, Oliverom Ivanovićem, pa Haradinajem, Kosumijem, Dacijem, Suroijem… Sve su to veoma različite ličnosti. Zanimljivo je koliko su se neke stvari promenile u poslednjih godinu dana. Srbi su na početku – mislim na Srbe sa Kosova – bili više spremni na saradnju u kosovskim institucijama, a pri kraju godine manje; tada su bili negativno nastrojeni za saradnju s kosovskim institucijama.

Možda zato što se osećaju ugroženim, jer nisu dobili razumevanje u pogledu onoga što im je obećala međunarodna zajednica a ni albanska strana nije zagarantovala zaštitu…

Možda. Ipak smatram da u ovom momentu najviše pitanja treba da postave Beogradu, jer su političari u Prištini više-manje jedinstvenog mnjenja iako se svađaju, dok se stavovi o Kosovu među političarima u Srbiji više razlikuju. Dakle, veće su razlike u stavovima u Srbiji nego na Kosovu. Zato je sastav pregovaračkih timova ključna stvar, otuda je i te kako važno da se političari u Srbiji dogovore kakva je njihova predstava o Kosovu.

Verovatno mislite na dva bloka – jedan predstavlja ministar Drašković, koji ne vidi prepreku za samostalno Kosovo ali unutar granica Srbije, što znači da Kosovo ne može da računa na sedište u međunarodnim institucijama poput UN–a, Svetske banke…

Poznato mi je to…

I drugi blok, koji predlaže podelu Kosova i Metohije. Svi su, uprkos međusobnom neslaganju, jedinstveni u mišljenju da se pokrajina Kosovo, koja nikada nije imala status republike, takođe u skladu sa međunarodnim pravom ne može izdvojiti iz državnih granica Srbije. Je li to legitimno međunarodno–pravno stanovište ili Kosovo već vidite izvan međa Srbije?

Sada hoćete da me dovedete u situaciju da se postavim na jednu ili drugu stranu. A ja bih hteo da upozorim da Slovenija želi da bude u prijateljskim odnosima sa Srbima, Crnogorcima i Albancima na Kosovu, takođe. Nema nikakvog razloga da mi izgubimo bilo čije prijateljstvo. Slovenija će prihvatiti svako rešenje, koje će biti rezultat pregovora; dakle rezultat dogovora između Srba i Albanaca, pošto mislim da Crnogorci u tome neće učestvovati. Ono što me brine jeste da možda postoji ideja da međunarodna zajednica Srbiji nametne neko rešenje i da će Srbi potom reći „nismo mi krivi, to nam je nametnula međunarodna zajednica“. Čini mi se da to nije dobro. Zato bih želeo da se postigne dogovor.

Smatrate da je moguć dogovor – dve strane do sad nisu direktno razgovarale?

Ubeđen sam da je moguć dogovor, iako svako rešenje ima svoju cenu i uslove. Ono što mislim da bi zadovoljilo i Srbe i Albance jeste evropska perspektiva; tu vidim priliku da EU učini odvažan korak i ponudi brži postupak učlanjenja Srbije i Crne Gore u EU.

Politika batine i šargarepe?

Srbima i Crnogorcima u ovom trenutku treba veći dokaz poštovanja i poverenja EU-a, međunarodne zajednice uopšte. Imam utisak da se naši srpski i crnogorski prijatelji osećaju donekle zapostavljenim od strane EU-a, odbačenim od evropske politike, što je rđavo. EU bez Srbije i Crne Gore nije kompletna, na Balkanu se time uspostavlja neravnoteža, tenzija, što nije dobro. Zato koristim svaku priliku da u institucijama EU-a upozorim da Kosovo jeste problem, ali da je možda mnogo veći problem Srbija, te da Srbiji moramo da iskažemo poštovanje koje joj pripada. Počev od toga da joj olakšamo sve procedure koje vode u članstvo EU-a do toga da prevashodno otvorimo vrata mlađoj generaciji Srba kao i Crnogoraca.

Veliki procenat stanovnika Srbije nije nikada doživeo Zapad ili s njim ima vrlo retke kontakte, čini se kao da su zatvoreni u jedan svet iz koga ne vide izlaz, izuzev u nekim fantastičnim kombinacijama poput ratova, mržnje i sličnog. Da ja imam 18 godina u Srbiji, morao bih imati pravo da učestvujem u evropskom studentskom, kulturnom, ekonomskom životu, poput drugih Evropljana. EU je dužna da ponudi bar nekim grupama srpskog i crnogorskog stanovništva, tzv. smart viza sistem komunikacije. Dakle multipli-vize sa produženim važenjem za studente, intelektualce, umetnike, naučnike, poslovne ljude… Bez toga ljudi u Srbiji imaju sliku o EU-u kao o nekom drugom svetu, što nije dobro. Uspeh se krije u dogovoru između EU-a i Srbije. Srbiji treba kiseonik, trebaju joj investicije, treba joj jaka motivacija za razvoj. Ceo svet se razvija, do guše smo u globalizaciji. Svi se borimo za opstanak. Slovenija ne može da preživi ako se ne razvija stopom od sedam ili osam procenata. Ukoliko ne privuče nove investicije, ako ne sprovede reforme koje namerava, onda ćemo zaostati. Isto važi za Srbiju, za Hrvatsku, praktično za sve. Oduzeti šansu Srbima da učestvuju u toj utakmici – to je istorijska greška. U prestonicama nekih najvažnijih evropskih država Srbi imaju veliki oslonac, mnogo simpatija, još iz starih vremena, čak iz Drugog svetskog rata, što se isplati iskoristiti… Da se vratim na priču o statusu Kosova: ukoliko bude prevaziđena sadašnja blokada i ukoliko na Kosovu ne dođe do nekih neočekivanih promena, rešenje je nadohvat ruke. Sada, posle Rugovine smrti, mislim da je vreme da se taj proces ubrza.

Neće li Rugovina smrt usporiti pregovore, već ih je odložila, a nisu ni počeli?

Mislim da je sad vreme da neko povuče potez. S jedne strane EU, s druge pametni srpski i albanski lideri. Na Kosovu sam sreo ljude koji nisu opterećeni ratom u Jugoslaviji, to su opušteni ljudi, isto tako u Beogradu ima ljudi koji su iz nove generacije. Tu je šansa za rešenje problema za novu generaciju Srba, kao i Crnogoraca i Albanaca, izuzev ukoliko opet ne dođe do neke katastrofe i svi se ponovo zatvore u istorijske šeme i stereotipe.

Da pomenemo slovenačkog predsednika Drnovšeka koji je pre tri meseca izašao na svetlo dana sa inicijativom koja je „ujedno predlog i konačno rešenje za Kosovo„, koje bi time postalo samostalno kroz pet godina. Dali ste jasno do znanja da to nije inicijativa vlade, iako je predsednik Drnovšek tvrdio da uživa podršku?

U Sloveniji ideju predsednika Drnovšeka pre njenog obelodanjivanja nismo prodiskutovali, sažvakali… Mi smo politiku u vezi sa Srbijom i Crnom Gorom, Kosovom, oblikovali unutar institucija EU-a, zato ne mogu da vam kažem ništa drugo izuzev onoga što govorim unutar EU-a ili svojim sagovornicima u Beogradu, na primer Vuku Draškoviću, s kojim smo nadugačko razgovarali pre godinu dana. Tada smo sistematično obradili tu problematiku i u mnogo čemu se složili… Predsednik Drnovšek razmišlja nešto drugačije. Nije tajna da su moja razmišljanja drugačija od njegovih. Moram da kažem da me predsednik Drnovšek nije uverio u svoje stavove. Isto govorim na sastancima u Briselu Solani i drugim svojim prijateljima iz drugih država EU-a. Možda taj dijalog ima rupa, možda nismo dovoljno pametni, ali ne mogu da sakrijem činjenicu da postoje razlike između onoga o čemu mi razgovaramo i onoga što je predložio dr Drnovšek. Mada ne sumnjam u dobre namere predsednika Drnovšeka.

U Evropi je ceo niz sličnih primera, gde različiti narodi, pokrajine, republike, zahtevaju priznanje svoje državnosti. Šta će prevagnuti u međunarodnoj zajednici – pravo naroda na samoopredeljenje ili celovitost države, tj. teritorije? Ili će principi varirati od slučaja do slučaja?

Prevagnuće ovo drugo. Jer su svi primeri različiti, odnosno dva slučaja nisu ista. To pitanje mi je više puta postavio Sergej Lavrov koji ima mnogo problema i pokušava da shvati neke pokrete, tačnije napore u nekim delovima bivšeg Sovjetskog Saveza ili sadašnje Ruske federacije, i koga, razumljivo, plaše sva moguća poređenja i asocijacije. Lično smatram da je svaki slučaj jedinstven, stoga ga je potrebno rešavati posebnim metodama, odnosno sa razumevanjem. U pogledu problema Kosova nema nedoumica, takođe u pogledu problema Jugoslavije, ona je bila žrtva Miloševićevog avanturističkog režima i jedne naopake politike koja je danas gurnuta sa istorijske pozornice, zato je sad vreme da se dogovaramo i odlučujemo slobodno, neopterećeni… Ona politika koja je izazvala svu tu nesreću uklonjena je ili bar eliminisana iz najosetljivijih poluga moći. Tu vidim priliku.

Stara garda srpskih političara uhvatila se pre dve decenije Ćosićeve misli da Srbija dobija u ratu, gubi u miru… Danas neki to tumače ovako: Srbija je bila preteča svih „narandžastih revolucija“ i sama svrgla svog komunističkog diktatora. Odrekla se samoopredeljenja u Hrvatskoj, Bosni, a sada unutar svojih granica raspravlja o Kosovu, a otvara se možda i pitanje Vojvodine. Gde je tu pravda?

Razumem šta hoćete da kažete…

Ćosić je u pravu?

Mogu da saosećam sa takvim razmišljanjem, mogu da ga razumem, ali ću vam postaviti drugo pitanje. Idite, pitajte nekog Slovenca iz starije generacije ili pročitajte tekstove starih slovenačkih nacionalista u vezi sa Karantanijom, u vezi sa Koruškom, pa u vezi sa Gosposvetskim poljem, kneževim kamenom… (Navedene teritorije su danas deo Austrije, nekad su ih naseljavali Slovenci, prim. aut.) Slovenci su se pomirili s tim da je naša država u granicama u kojima je. Ima ih koji smatraju da bi naše granice morale da obuhvataju Korušku, tršćanski deo Primorske, da bi mogle da sadrže deo Štajerske, deo Hrvatske, ali ja mislim da su moderni Slovenci oni koji vode glavnu reč u Sloveniji a koji su spoznali da su granice takve kakve jesu, prihvatljive, i da unutar tih granica možemo da realizujemo svoje nacionalne ambicije.

S obzirom na to da Slovenija ima velika ulaganja u Srbiji, verovatno je suvišan strah srpskih političara da će Ljubljana biti sekundant albanskoj strani prilikom rešavanja Kosova?

Takav strah je potpuno nepotreban. Slovenija je svojom politikom dokazala da nema loših namera, da želi svima na Zapadnom Balkanu da bude prijateljica, takođe radi svojih sebičnih interesa, jer želimo da se to područje stabilizuje. Želim da imamo krasne odnose sa Hrvatskom, Italijom, zato što obožavam da idem u Rim, Milano, Dubrovnik… Želim da je to takođe moj svet. Nije li normalna želja da volim da idem u Beograd, najzad najlepše događaje u svom životu pamtim iz Jugoslavije. Zato prema Srbiji, Beogradu, Bosni gajim nostalgična osećanja. Zato želim da se situacija uredi. Slovenija tu svakako neće biti faktor destabilizacije. Mi želimo da Srbija što pre postane faktor stabilnosti na Balkanu. To želi cela Evropa. Evropa bi u Beogradu, dugoročno, morala videti faktor stabilnosti.