Profesor Dragan Đuričin bio je član delegacije srpskih privrednika koja se 20. oktobra u Briselu susrela sa visokim evropskim zvaničnicima. Iako smatra da je taj skup bio inicijalna kapisla prema boljem razumevanju srpskog problema zato što su „privrednici obično ljudi koji prave mostove između različitih političkih koncepcija“, profesor Đuričin misli i da će put Srbije ka Evropskoj uniji biti dug zbog toga što su politički aspekti približavanja EU još uvek važniji od ekonomskih.
„VREME„: Koje su još prepreke na putu Srbije ka EU?
DRAGAN ĐURIČIN: Čak i u periodu ekonomskih sankcija bilo je investicija iz EU, a posle demokratskih promena 2000. godine došlo je do značajnog priliva kapitala iz Unije. Međutim, to nije dovoljno s obzirom na to da je Srbija zemlja sa tranzicionim šokom koji još traje, zemlja koja nije završila tranziciju jer je još daleko od bruto domaćeg proizvoda iz 1989. godine. Srbija još uvek ima nestabilnu makroekonomsku situaciju, inflacija je prošle godine bila dvocifrena, ove godine bi mogla da bude dvocifrena, tako da visoke stope privrednog rasta koje su postignute u poslednje četiri godine i koje su iznad proseka privreda u tranziciji nisu dovoljne da se nadoknadi tranzicioni deficit, koji je negde oko 30 procenata. Takav rast je rast bez razvoja i zato je približavanje Srbije EU suštinska stvar, ne samo njenog prosperiteta već i preživljavanja.
Na skupu u Briselu pominjali ste slabe potencijale Srbije.
Predsednik komora EU Ambrocini je u jednom trenutku rekao da danas nije pitanje šta Evropa može da učini za Srbiju, već šta Srbija treba da učini za Evropu. U svojoj reakciji sam želeo da skrenem pažnju na to da se ovo teško može primeniti u slučaju Srbije, zato što Srbija nema kritičnu masu resursa i znanja da bi mogla da svojom internom snagom učini više u procesu približavanja EU. Želeo sam da skrenem pažnju na niz faktora koji su u deficitu, pre svega sam govorio o ogromnom demografskom riziku.
Prosečna stopa prirodnog priraštaja u Srbiji u periodu od 1992. do 2007. godine je negativna i iznosi oko -0,47 procenata. Srbija izgubi svake godine jedan grad veličine Gornjeg Milanovca. Drugi problem je starosna struktura stanovništva, Srbija je najstarija nacija u Evropi, prosečna starost je skoro 42 godine. Fertilitet je takođe nizak, fertilne žene u Srbiji rađaju oko 1,7 dece, što je nedovoljno i za prostu reprodukciju, za koju je potrebno 2,11 dece. Pošto decu ne možete deliti u decimalne cifre, dobijete da je i za prostu i za proširenu reprodukciju potrebno troje dece. Pri svemu tome imamo i demografsko pražnjenje Srbije, naročito juga Srbije, i besmislenu koncentraciju stanovništva u gradovima, pre svega u Beogradu, Novom Sadu i Nišu.
Ekonomske konsekvence ovog faktora su veoma negativne. U zemljama sa ovim stepenom ekonomske razvijenosti kao što je Srbija radna snaga je uvek deflatorni faktor, obimna je i jeftina. U Srbiji je radna snaga retka i relativno skupa, tako da je na svim nivoima obrazovanosti inflatorni faktor taj koji povećava troškove.
Problem je i činjenica da na 1,6 zaposlenih dolazi jedan penzioner. To ne može da obezbedi funkcionisanje sistema socijalnog i zdravstvenog osiguranja po principu „pay as you go“, ili po principu „protočnog bojlera“, jer se, praktično, tekućim doprinosima zaposlenih finansiraju penzije, pošto su u prethodnom periodu penzioni fondovi ispražnjeni. Kada je odnos između broja zaposlenih i penzionera ovakav, veoma je teško obezbediti finansiranje socijalnog i zdravstvenog osiguranja, jer je breme opterećenja na privredu veliko, tako da pada konkurentnost privrede.
Kako se svetska finansijska kriza odražava na privredu Srbije?
Ukoliko se prosperitet na svetskom planu pretvara u recesiju, kao što je to sada slučaj, uzdržanost investitora je još veća, a investicije su za Srbiju cena opstanka zato što mora da nadoknadi tranzicioni deficit podizanjem proizvodnje.
Industrijska proizvodnja Srbije u 2007. godini je 50 procenata industrijske proizvodnje iz 1989. Realni sektor u ogromnom je deficitu. Taj sektor je impotentan, ne može da izvozi zato što su potencijali slabi, a konkurencija u svetu je velika. U tim uslovima ogroman trgovinski deficit kao kapisla, i kreditiranje deficita zaduživanjem kao posledica te kapisle, predstavljaju ogroman problem, a taj problem se zove servisiranje spoljne likvidnosti.
Ono što je relativno dobro u Srbiji jeste bankarski sektor, koji nije tako pregrejan kao u drugim privredama u tranziciji. Na primer, odnos između kredita i depozita u Srbiji je oko 95 procenata, krediti su nešto manji od depozita. U Litvaniji su, na primer, krediti dva puta veći od depozita, u Mađarskoj 1,5 puta. Finansijski sektor je bio disciplinovan i možemo odati priznanje restriktivnoj monetarnoj politici centralne banke, ali problem je realni sektor.
Ono što će biti neminovno u Srbiji jeste zaustavljanje rasta. Ovaj „cunami“ krize treba prvo da prođe, a zatim da se vrati. Njegov prolazak će biti pad sposobnosti finansijskog sektora da kreditira privredu, a povratni talas će biti pad moći ionako slabog realnog sektora da servisira svoje obaveze prema finansijskom sektoru, što znači opasnost dekapitalizacije finansijskog sektora.
Kašnjenjem u tranziciji mi smo došli u situaciju da nam se problemi prethodnih sistema hipertrofiraju u uslovima nove globalne krize, u kojoj ćemo sigurno trpeti određene posledice, s obzirom na to da smo deo globalnog sveta. Zato je i moja diskusija u Briselu bila da Srbiji koja je gotovo ekskomunicirana treba iskrena, nedvosmislena i konkretna pomoć EU, jer ovako slaba ekonomija neće biti u stanju da održi socijalnu i političku stabilnost. Jako sam ohrabren time što je ambasador EU u Srbiji nedavno rekao da je lista političkih zahteva prema Srbiji zatvorena, a to se prvi put desilo. Siguran sam da Evropi nije u interesu da ima novo žarište nesporazuma u svom srcu.
