Srbija za koju se vredi boriti

U ovim uzavrelim danima među građanima vladaju euforija i ogromna nada, ali i strah. Strah da će aktuelni protesti vremenom posustati, sve se vratiti u “normalu” i da će naprednjačka vlast nastaviti sa bezobalnom, neukom, banditskom i bahatom vladavinom, te da će se već na neki način obračunati sa svima onima koji su prepoznatljivi “buntovnici”. Naš sagovornik Gojko Božović kaže da to ipak nije moguće: “Pređena je tačka posle koje više ništa nije isto ni za društvo ni za režim. Ljudi se plaše dok ne vide mogućnost promene. Kada je osete, onda više ne pristaju na strah i nepravdu, ucene i nasilje.”

Božović je jedan od najprominentnijih srpskih izdavača (osnivač “Arhipelaga”), pisac, pesnik, esejista, a za razliku od mnogih drugih iz sveta književnosti, ne plaši se da iznese kritički stav, ne zazire od toga da se odredi prema surovoj stvarnosti i da pokuša nešto da učini ne bi li je izmenio. Jedan je od inicijatora građanske platforme ProGlas, koja okuplja intelektualce, aktiviste, umetnike i druge koji dele slične vrednosti i žele da izvuku društvo iz brloga u kojem se trenutno nalazi.

VREME: Većina građana, političara, analitičara ne krije čuđenje zbog događaja koji su usledili nakon tragedije u Novom Sadu, odnosno iznenađeni su dugotrajnim, masovnim, širokopojasnim buntom građana koji se proširio na celu zemlju, a u kojem apsolutno prednjače studenti. Da li ste i vi iznenađeni, ili ste pak pretpostavljali da negde u ovom društvu čuči i čeka tako snažna i kreativna energija otpora?

GOJKO BOŽOVIĆ: Društveni procesi, koliko god se njima bavili, u njima učestvovali ili ih priželjkivali, nisu uvek predvidljivi. Dugo je bilo vidljivo da Srbija vri od nezadovoljstva. Ko je hteo, mogao je to da vidi u velikim i u malim mestima, i među mladima, i među sredovečnima, i među starijima. Na naplatu su došla sva nepočinstva naprednjačkog režima. Dugo je sve to i trajalo jer nije bilo prave političke artikulacije u otporu režimu. Ekonomska kriza je sve dublja, socijalne nejednakosti sve izraženije, a korupcija je postala običajno pravo naprednjačke buržoazije. Režim je pre četiri-pet godina ušao u fazu dekadencije. Do tada su se stvari, makar i nevešto, prikrivale, ali se od tada sve pokazuje: nova bogatstva, nova moć, novi status, stara bahatost. To je krunilo režim koji je u poslednjih godinu dana nekoliko puta udario u zid. Stvarnost se pobunila protiv propagande na kojoj počiva ova vlast. Prvi takav trenutak bili su izbori u decembru 2023. godine. Režim je sačuvao vlast, ali je nepovratno izgubio legitimitet. I mnogim njegovim biračima postalo je jasno da vlada bez istinske izborne podrške.

Pokušajem da se nametne projekat rudnika litijuma u Jadru nasuprot volje ogromne većine javnosti, režim je izgubio društveni legitimitet. Od samog dolaska na vlast, režim međunarodnu podršku plaća nacionalnim resursima. Pobuna koja je u leto 2024. planula u selima i gradovima zapadne Srbije, a potom se prenela na celu zemlju, pokazala je da je društvo protiv režima. Kada je u novosadskoj tragediji pala nadstrešnica na Železničkoj stanici, u tom trenutku se u prah i pepeo srušila i naprednjačka propaganda o modernizaciji i graditeljskim podvizima koji menjaju lice zemlje. Iza te propagande pred ljudima se ukazalo ogoljeno lice korumpiranog režima. Kapitalno graditeljstvo je nestalo pred kapitalnom korupcijom. Novosadske žrtve nisu stradale samo od nemara i nesposobnosti nego i od korupcije.

Dakle, nisam iznenađen masovnim otporom koji je iz dana u dan sve masovniji i odlučniji, ali nisam očekivao da će u ovom trenutku okosnica te pobune biti mladi ljudi. To je nešto najbolje što se Srbiji dogodilo u poslednjih dvadeset godina.

Za razliku od ranijih protesta, ove krasi kreativnost i drugačija, nova retorika, razvijena kultura otpora koja je doprinela tome da bunt postane svojevrsni trend kod mladih ljudi. Da li se slažete sa tom konstatacijom i odakle takva živost tamo gde smo mislili da je zapravo nema?

Pobuna mladih ljudi, studenata, ali i srednjoškolaca, unela je čitav niz novih elemenata u društveni i politički život Srbije. Na prvom mestu, pobuna studenata obnovila je nadu u Srbiji. Studenti su upalili svetlo i to se svetlo više ne može ugasiti. Ta vedrina, ta živost, taj trijumf života i novih ideja, ta oslobođenost od starih formi, starog i prevaziđenog mišljenja, starih strahova i maligne propagande – to je dah slobode koji je Srbija dugo priželjkivala, ali nije imala ni sreće ni snage da ga se domogne. Ti mladi ljudi izvrsno govore, sigurno nastupaju, odlično se organizuju, nikoga ne mrze, na njih ne deluje propaganda, ni dominantni kanali komunikacije pod upravom režima. Kada pogledate spotove koje ti mladi ljudi prave, govore kojima plene na protestima, načine na koje vode svoje naloge na društvenim mrežama, kako oblikuju svoje parole ili artikulišu svoje zahteve, to je Srbija za koju se vredi boriti, to su kreativni i inovativni prodori kakvi su ovom društvu potrebni.

Posebno moram da naglasim jednu dragocenu, možda i presudnu dimenziju. To je generacija bez autoriteta. Mnogi su smatrali da to nije dobro i da se neki autoritet mora imati, ali su ti najčešće zaboravljali da autoriteti i vrednosti nipošto nisu jedno isto. Oni imaju vrednosti, ali nemaju autoritete. Moja generacija, generacije starije od moje, pa i generacije mlađe od moje imale su autoritete i obično nisu mogle da zamisle svet bez autoriteta. Kod ove generacije mladih ljudi bilo koji autoritet neprestano se preispituje i stalno iznova zaslužuje. Ako se uopšte zasluži. U autoritarnom poretku mladi ljudi su se nasmejali u lice vrhovnom vođi i njegovom kultu ličnosti. To je najveća opasnost za jedan autokratski režim. Kada su izgovorili rečenicu: “Nisi nadležan”, počeo je sunovrat režima Aleksandra Vučića. Koliko će taj sunovrat trajati sada više zavisi od društva, koliko će ono priskočiti u podršku studentima, nego od samog režima. Kao što ne trpe spoljne autoritete, mladi ljudi ne trpe ni unutrašnje autoritete. Tako ovaj protest protiče bez studentskih vođa, što je obično bio najveći problem studentskih pokreta. To je stvorilo nerešiv problem režimu. Režim se dobro snalazio sa centralizovanim političkim strankama i događajima, ali se ne snalazi sa ovom decentralizovanom pobunom.

Da, režim se relativno dobro snalazio sa menadžerisanjem dosadašnjih protesta. Čini se da sada nema valjan odgovor ne samo zbog toga što je protest decentralizovan nego i zato što su svi njihovi poznati odbrambeni mehanizmi, koji podrazumevaju laži, podmetanja, agresiju, napade i predsednikovu logoreju, pročitani kao bukvar. Koliko je vlast svojim nespretnim reakcijama doprinela da se bunt proširi?

Boriti se protiv novih generacija isto je kao boriti se protiv dolaska novih godišnjih doba. Isti je rezultat. Kao što ni Dunav ne može oprati krvave ruke samoproklamovanih graditelja naše jedino moguće budućnosti, tako se Dunav ne može ni zaustaviti. Mladi ljudi koji su tako sigurno izašli na društvenu scenu nemaju nikakvog razloga da više silaze s nje. Što to pre shvati režim, utoliko bolje za sve. Studentska pobuna je produbila i proširila osnovu nezadovoljstva u Srbiji. Oni su postojeće nezadovoljstvo pretvorili u centralno društveno pitanje, stavili su ga pred lice javnosti, a pošto su im zatvoreni svi kanali komunikacije, onda su se usmerili na ulice i trgove, organizujući neke od najmasovnijih i najupečatljivijih skupova u modernoj istoriji Srbije. Odavno se nisam osećao tako dobro i ispunjeno kao dok sam stajao u nepreglednoj masi sveta, uglavnom mlađoj od mene, na beogradskoj Slaviji i upijao svim čulima taj ritam spontanosti, slobode i vitalne životne snage. U vrtlogu događaja ponekad zaboravimo očigledne činjenice. U poslednjih pola godine pred nama se, u Srbiji, odvijaju dva najveća protestna pokreta posle pada Berlinskog zida: letos protiv rudnika litijuma, u ovoj zimi našeg nezadovoljstva protiv korupcije koje pustoši državni budžet i već ubija ljude.

Vlast protiv studentske pobune primenjuje tri strategije. Jedno vreme se oslanjala na odugovlačenje, nadajući se da će zima, praznici i vreme učiniti svoje i razvodniti protest. To se pokazalo kao luda nada: uzroci protesta su suviše duboki da bi se on tek tako završio. Druga strategija je bilo prizivanje neke forme izbornog inženjeringa, najčešće neustavnog savetodavnog referenduma o predsedniku Republike. To se odbilo od javnosti, a pogotovu od studenata koji su se time bavili još manje nego stambenim kreditima. Priča sa stambenim kreditima otkriva pravu prirodu ovog režima. On veruje da se sve i svako može kupiti. On veruje da nema drugih vrednosti sem novca. Način na koji su mladi ljudi otklonili režimsku ponudu pokazuje ne samo njihovu samosvest nego i to da je ovo generacija koja će obnoviti društvene vrednosti koje je ovaj režim razorio, potisnuo ili prikazao kao nepotrebne. Treću strategiju režim primenjuje sve vreme i ona je doprinela da se protesti prošire. To je kombinacija nasilne retorike i fizičkog nasilja koje u nekim slučajevima samo pukom i čudesnom srećom nije preraslo u tragediju. Ta nasilna retorika i to fizičko nasilje toliki su da je jasno da režim drži otvorenom opciju dalje radikalizacije. To je, međutim, put bez povratka. Tako se ne može dugo vladati. Srbija neće trpeti represiju.

Kada bi vas neko pitao ko organizuje proteste, šta biste rekli?

Odgovor je jednostavan, a jednostavni odgovori ne mogu biti originalni. Proteste organizuju studenti koji u njima učestvuju. Ti protesti su lekoviti zbog toga što su pokazali da su promene moguće i zbog toga što su razgrnuli slojeve straha nataloženog u ovom društvu, ali i zbog toga što pokazuju da društvu nisu potrebne ni vođe ni beskrajni naredbodavni monolozi, već dogovor, saradnja i razumevanje.

Međutim, opet se susrećemo sa problemom političke artikulacije bunta. To je nešto što je konstanta antivučićevskih protesta. Mnogi pozivaju na generalni štrajk, ali koji je sledeći potez ukoliko se on desi? Logično bi bilo da se formira prelazna vlada koja bi organizovala slobodne i fer izbore. No, čujemo od vlasti da na takvo nešto nikada neće pristati?

Prelazna vlada je najbolje rešenje za sve aktere društvene krize, ali je ona i najbolje rešenje za samu krizu. Naše prilike nisu obične, naš pad je dubok. Nema nijedne institucije koja je ostala neoštećena u godinama naprednjačke vlasti. Razoreno je poverenje, razoreni su običaji, rasturene su forme društvene i političke komunikacije. Prelazna vlada s mandatom od šest do devet meseci, koja bi pripremila napokon slobodne i poštene izbore i obustavila besprimernu korupciju, u interesu je čitavog društva. Pred snažnim zahtevom društva režim će se povući.

Ali šta ako se ne povuče i ne pristane na to? Politikolozi kažu da postoje dva preduslova koja mogu da dovedu do toga da vlast pristane na prelaznu vladu. Jedan je da, kao posledica protesta, dođe do ozbiljnog rascepa unutar struktura vlasti, pogotovo onih koji raspolažu silom. Da li postoje naznake da se tako nešto dešava, odnosno da li je realno da se takvo šta može desiti?

Milošević je pao ne samo kada su ga pritisli njegovi protivnici već kada ga je odbacio njegov sistem. Sistem je to učinio u času kada je razumeo da Milošević više nije izvor bezbednosti nego izvor opasnosti za širi krug pripadnika režima. Sadašnji režim je specifičan po tome što je uništio svaki sistem. Umesto bilo kakvog sistema, o svemu odlučuju jedan čovek i uzak krug ljudi oko njega, vrlo često bez ikakvih formalnih partijskih i državnih funkcija. To je, dakle, otuđeni centar moći, utemeljen na snažnim interesima, propagandi i kultu lične vlasti. To je istovremeno i dobra i loša vest. Loša vest zato što takvi otuđeni centri moći lako pokidaju sve konce s realnošću. Dobra vest zato što je to provizorijum čiji rok trajanja zavisi od mnogo faktora koje nije lako uskladiti, a sada se suočio s najvećom krizom od dolaska na vlast.

foto: marija janković

A drugi je – pritisak izvana. Znamo da su prelazne vlade u nekim zemljama formirane kada je Zapad vršio snažan, kontinuiran pritisak. Da li se ovo, po vama, može desiti i u Srbiji? Čini se da su razvijene zemlje prilično, u najmanju ruku ambivalentne. A i one su se našle u jadu svojih problema.

U Srbiji su svi ostvarili svoje interese osim građana Srbije. Vreme je da svoje interese artikulišu i zastupaju i građani Srbije. Režim ne zastupa interese građana Srbije. Interesi režima i interesi društva u dramatičnom su raskolu. Međunarodna podrška koju režim uživa s različitih adresa posledica je geopolitičkih interesa. Demokratija uvek bolje prepoznaje interese svog društva i uvek pruža bolje odgovore na druge interese. Uveren sam da ovo društvo ima dovoljno snage da se samo izbori za političke slobode, obnovu demokratije i institucionalnog poretka.

Uzgred, koliko je realna nada režimskih analitičara da će Tramp dovesti do potpune promene svetskih prilika, odnosno da će pružiti snažnu podršku Aleksandru Vučiću? Kako to vama izgleda, mislim na odnos ovdašnje javnosti prema njemu?

Kao što neprestano proizvodi neprijatelje, tako vlast neprestano proizvodi i saveznike. Lako ih proizvodi, još lakše zaboravlja. Sve je to još jedan od vidova megalomanije režima čiju će cenu prebaciti na narod i državu. Uloga te megalomanije je jasna: naglašavanje istorijske i međunarodne uloge vođe režima i spin da stvari idu u dobrom pravcu. Pobuna mladih ljudi pokazala je da spin više ne radi. Kod nekih je dugo bio delotvoran, ali se, vidimo, ti redovi osipaju.

Ako i dođe do formiranja prelazne vlade, već sada možemo naslutiti probleme sa njenim formiranjem. Ko će biti u toj vladi? Pojedinci tvrde da to mora biti ekspertska vlada. Lepo zvuči, ali kako do toga doći? Koja bi uloga opozicionih stranaka mogla da bude?

Ideja prelazne vlade prevazilazi pitanje mesta u njoj. Ona bi svakako, barem značajnim delom, trebalo da bude ekspertska, a njeno delovanje ne bi mogo da bude u bilo kom smislu ekskluzivno ideološko. Pošteni izbori će razrešavati političke odnose i ideološka pitanja, a najefikasniji put do poštenih izbora jeste upravo prelazna vlada. Što se tiče opozicionih stranaka, meni izgleda da bi bilo najkorisnije da u ovom trenutku grade svoje odbore i objedinjuju svoje snage.

Za kraj, šta ProGlas planira u narednom periodu – da li će i na koji način širiti područje delovanja? Iako se bunt proširio i na mala mesta u Srbiji, čak i ona u kojima građani nemaju pristup tradicionalnim nezavisnim medijima, odnosno žive u svojevrsnom mraku, stiče se utisak da u njima treba mnogo raditi, kako bi ljudi razbili strah i razumeli šta se oko njih dešava.

ProGlas je nedavno objavio prvi deo Programa mera za “Dan posle”. U tih 18 mera iz šest oblasti (pravosuđe, ekonomska politika, izborni sistem, mediji, ekologija i bezbednost) sadržani su neki od ključnih poteza za kojima bi morala posegnuti svaka demokratska vlada u prvih šest ili 12 meseci svog rada. Uskoro ćemo objaviti predlog mera i iz još nekih oblasti. Predlog mera nastao je u konsultacijama s velikim brojem stručnjaka iz različitih oblasti. Te mere su sada osnova za veliki razgovor s građanima Srbije koji je ProGlas pokrenuo u novom ciklusu tribina koje održavamo u različitim krajevima Srbije. Predložene mere su neideološke i objedinjujuće, utemeljene u stručnim uvidima i u društvenom interesu. Dok režim deli, targetira i diskriminiše, mi treba da se okupljamo oko konkretnih ideja i predloga koji su u interesu svih. Svaki građanin Srbije, nezavisno od svoje osnovne ideološke note ili svog pogleda na svet, može da stane iza ovih mera.

Druga važna oblast kojom se ProGlas bavi jeste okupljanje lokalnih građanskih pokreta u Slobodne organizacije Srbije (SOS). Ti pokreti su u svojim mestima potvrdili prepoznatljivost i vrednost. Mreža Slobodnih organizacija Srbije učiniće ih delotvornijim na lokalnom i prepoznatljivim na nacionalnom nivou. Na kraju, ali nimalo na poslednjem mestu, radimo sve vreme ono što je ProGlas od početka radio: pozivamo i ohrabrujemo građane da se uključe u veliki poduhvat promene i obnove ove zemlje. Ništa se neće dogoditi samo od sebe, ne možemo čekati čudo, niti da neko drugi reši sve naše probleme. Neki od tih problema traju dugo i sačekali su nas. A ne smemo ni odlagati rešavanje tih problema, prebacujući to na neku od sledećih generacija, niti bi bilo pošteno da mlade ljude ostavimo same u časnoj pobuni koju su pokrenuli. Od problema koje smo mi napravili ili nasledili oni su napravili svoju generacijsku borbu. Ne bi bilo pošteno da ih ostavimo same u toj borbi.