Neke sam stvari poneo od kuće, vaspitavali su me roditelji, češće mi se čini da su bili uspešni. Svašta sam naučio u školi ili školama, pa na fakultetu, pokazaće se da nije baš neka sjajna investicija, ali sam taj zadatak, koji sam sam sebi postavio, obavio uspešno. Odlučio da radim nešto sasvim drugo, dešava se…
Neka iskustva stekao sam u vojsci.
U svom poslu sam postigao dovoljno, nadam se da ovo nije sve, ali sam i izveštavao sa Olimpijskih igara i komentarisao finala Lige šampiona.
Na pijaci sam uspeo da naučim više nego što sam i slutio da ću. Jedna ravan je najšareniji mogući skup ljudi, od vračarske aristokratije, brojnih intelektualaca, studentarije koja kupi ili zastane da pogleda novine, pita može li da ih prelista, prokomentariše nešto od aktuelnih događaja preko prodavaca, uzgajivača krompira ili malina, zbunjenih prolaznika koji bi nešto da kupe, ali za ono malo para što imaju, kolega Roma koji „valjaju sve i svašta“, mahom gaće, cigarete ili toalet papir, policije, inspekcija, pa do sitnih ili krupnih prevaranata, dilera deviza, lopova…
Nije redosled bitan, uopšte, samo su morali nekim redom da budu pomenuti. Skoro svi su, skoro svakog dana, na istom mestu, na pijaci. I ja, kao kolporter koji studira, pa u poslednjoj trećini „kolporterske karijere“ studira i podiže dete, češće promrzao i umoran nego nasmejan. Uglavnom ljubazan i uvek pričljiv i znatiželjan.
I milion tema, pitanja, saznanja, čini mi se, toliko i ljudi. Od onih koji mi, u prolazu, opsuju majku izdajničku ili me, tek tako, nazovu kriminalcem, do onih koji mi zimi donesu čaj ili čak jaknu ako procene da bih mogao da se prehladim.
Slike koje i danas imam pred očima često.
Nekih „redovnih kupaca“ nema odavno, neke vidim ili sretnem i dan-danas, neki su tada bili ili kasnije postali poznati, važni, uticajni… Sećam ih se, čini mi se, svih, i bilo bi nepristojno pominjati imena jer ih ne znam sva, a da pominjem one „poznate“ ne mogu, to bi značilo da takvu podelu sveta priznajem i da na nju pristajem.
I verujem da ću se sećati dok me bude, ne samo zbog povremenih susreta ili priča, nego zbog značaja tog vremena i tog posla. Uostalom, trojica kumova su mi tadašnji kolporteri. I bar još toliko prijatelja. I nekoliko pravih drugara…
U jedno sam siguran – kakav god CV da pišem, kome god da prepričavam to šta sam u životu radio, stavka – kolporter, na Kalenić pijaci, nikada nije višak…
