Na dan zvaničnog početka predizborne kampanje, 29. jula, u Republiču izbornu komisiju još nije stigla nijedna kandidatura za budućeg predsednika Srbije, ali su mediji uveliko preplavljeni bombastičnim izjavama i obećanjima ovogodišnjih promotera sportskog duha – tradicionalno brojnih predsedničkih kandidata koji se, reklo bi se, rukovode motom „važno je učestvovati“.
Sve ankete javnog mnjenja istraživača koji su na izborima verifikovali kvalitet svoje prognoze, naime, pokazuju da, dva meseca uoči izbora zakazanih za 29. septembar, ozbiljne šanse za pobedu imaju samo Miroljub Labus i Vojislav Koštunica (ako se kandiduje). Izrazita usaglašenost rezultata anketa, međutim, nije pokolebala pretendente na predsedničku titulu koji se nalaze na dnu top lista popularnosti, ili – a ima i takvih – nisu uspeli ni dotle da se probiju: njihova jedina reakcija na objavljivanja (po njih) nepovoljnih prognoza do sada je bila omalovažavanje truda uglednih istraživača.
Do izbora ima još dva meseca u kojima su moguća razna iznenađenja i otkrovenja, ali, tvrde analitičari, ovoga puta je razlika u popularnosti između dvojice favorita i ostalih potencijalnih kandidata suviše velika da bi bilo realno očekivati da se tokom kampanje kandidat sa začelja top-liste progura u prve redove. Osim ako neko nema skrivenih 10.000.000 dolara koje namerava da uloži u kampanju, zahvaljujući čemu bi, prema oceni Srđana Bogosavljevića iz Strateškog marketinga, možda mogao da postane prepoznatljiv konkurent, ali ne i potencijalni pobednik.
Da li to onda znači da su sve brojniji kandidati koji bi baš želeli da imaju kancelariju na Obilićevom vencu u Beogradu podlegli isključivo iracionalnim motivima? Ne, slažu se analitičari, makar kad govore o predsedničkim kandidatima iza kojih stoje političke stranke.
Prema oceni sociloga Srećka Mihajlovića, predsednički izbori su dobra prilika da stranke, isticanjem svojih kandidata, pokažu samosvojnost, kao što to radi Demohrišćanska stranka Srbije Vladana Batića, članica vladajućeg DOS-a. Za opoziciju, s druge strane, to je prilika da ponovo bude u javnosti, kaže Mihajlović precizirajući da to posebno važi za radikale i SPO, a ne toliko za socijaliste koji nisu skrajnuti iz medija kao što se to desilo partijama kojima rukovode kumovi Drašković i Šešelj.
RAČUNICA: Srđan Bogosavljević vidi dve vrste motiva za ulazak u predsedničku trku bez izgleda za ulazak u drugi krug. Stranke koje imaju izvore sredstava i poznatost žele da promovišu ideje za koje se zalažu, kaže on i dodaje da to važi za opozicione SPS, SPO i SRS, ali i DHSS, koji imaju neki „ozbiljan procenat birača“, infrastrukturu i izvore prihoda.
U drugu grupaciju Bogosavljević svrstava stranke koje unapred znaju da nemaju šanse da osvoje procenat glasova koji se prikazuje u analizama rezultata (to su one stranke i kandidati za koje je rezervisan zbirni termin „ostali“). One uglavnom nemaju mogućnost ni da samostalno organizuju kampanju i zato je za njih „uspeh“ ako, zahvaljujući predizbornim medijskim terminima i finansijskim sredstvima koja, po zakonu, pripadaju predsedničkim kandidatima, uspeju da osvoje makar i 1000 novih simpatizera.
To, naravno, važi samo u slučaju da se broj predsedničkih kandidata ne umnoži preko svake mere. Prema rečima službenice Republičke izborne komisije, ukupan budžet predviđen za predsedničke kandidate iznosi 1000 prosečnih plata za jun i biće podeljen onima čije kandidature komisija, u skladu sa zakonom, potvrdi do 14. septembra. Pošto zvanični podaci za jun još nisu objavljeni, kao orijentir bi mogla poslužiti prosečna majska plata od 12.429 dinara – približna računica pokazuje da bi ukupan budžet namenjen predsedničkim kandidatima mogao iznositi oko 12.500 dinara. To bi značilo da će, ako uspeju da skupe 10.000 potpisa neophodnih za kandidaturu, pretendeti za naslednika Milana Milutinovića iza kojih ne stoje velike stranke morati dobro da razmisle da li će im prilika da u besplatnom TV terminu javnosti saopšte sve što im je na srcu potpuno isprazniti džepove ili pak doneti i neku „netelevizijsku“ dobit: svaki podnosilac kandidature, naime, moraće da plati sudsku taksu od 50 dinara za overu svakog potpisa birača koji ga podržava, odnosno, najmanje 500.000 dinara za minimalan broj potpisa.
JOŠ RAČUNICE: A da li izlaganje ponovljenim izbornim porazima može biti štetno za političko zdravlje kandidata kojima su ankete javnog mnenja uspostavile dijagnozu izbornih autsajdera?
Teško, reći će Srđan Bogosavljević.Vuk Drašković (ako se kandiduje) i Vojislav Šešelj – dvojica veterana u predsedničkoj trci koji s jednim potencijalnim izuzetkom (Šešelj, septembra 1997) nikad nisu stigli do cilja – prema njegovoj oceni, već su sami sebi naneli dovoljno štete i nalaze se na donjim granicama sopstvenog rejtinga. Zato Bogosavljević smatra da bi eventualni pozitivni efekat predizborne medijske prisutnosti, za lidere SPO-a i SRS-a, ipak mogao biti veći od negativnog efekta titule izbornog gubitnika, pogotovo što ni jedan od njih ne nastupa kao favorit.
Ni Mihajlović ni Bogosavljević ne veruju previše u teoriju prema kojoj će DOS izaći s „lažnim“ kandidatom, koji bi se, obraćanjem delu biračkog tela sa nešto naglašenijim nacionalnim osećanjima, trebalo da „oduzme“ neke glasove Vojislava Koštunice. Obojica veruju da se u tom smislu „najsumnjiviji“ DHSS, isticanjem presedničke kandidature Nade Kostić, rukovodi prvenstveno interesima sopstvene stranke: prema podacima Strateškog marketinga, kampanjom „za samostalnu Srbiju“, DHSS je uspeo da se, u anketama javnog mnenja, s pola procenta popne do dva procenta simpatizera i postane jedna od najjačih stranaka u DOS-u, posle Đinđićeve Demokratske strane. Zato i Mihajlović i Bogosavljević veruju da je učešće DHSS-a na predsedničkim izborima deo njegove kampanje, a ne strategije DOS-a.
„Ukoliko DOS izađe s još nekim kandidatom, verovatnije je da će to učiniti da bi smirio buku u sopstvenim redovima. A pametnije bi mu bilo da pokuša da progura Labusa u prvom krugu“, kaže Bogosavljević.
Najveći broj pretendenata na funkciju predsednika višestranačke Srbije kandidovao se na izborima decembra 1990. – čak 32. Među kandidatima iza kojih nisu stajale parlamentarne stranke bilo je i onih koji su osvojili manje glasova nego što im je bilo potrebno potpisa za kandidaturu, jogi letača, kandidata koji su pokušali da se razlikuju od drugih tako što su tokom TV nastupa stajali „u znak poštovanja prema narodu“ dok im je cela porodica čuvala leđa, ali sve ih je medijski zasenio pravdoljub iz Malog Mokrog Luga Nikola Šećeroski. Potencijalni budući predsednik Srbije koji namerava da činovnicima zabrani ispijanje kafe na radnom mestu, ženama da nose mini suknje i dugačke nokte, a đacima da kasno idu na spavanje kandidovao se i na potonjim izborima, a u pauzi političke borbe uspeo je da se predstavi i kao „Bili Piton“ u predstavi Maratonci trče počasni krug Teatra na Čukarici.
Te, 1990, široj javnosti gotovo nepoznat, Vojislav Šešelj nastupio je kao kandidat grupe građana i, prema brojnim ocenama, zahvaljujući samo jednom efektnom TV nastupu, uspeo je da osvoji 96.277, odnosno 1.91 odsto glasova. Ispred njega bili su Slobodan Milošević sa 65,34 odsto glasova, Vuk Drašković (16,4 procenta), Ivan Đurić (5,52) i Sulejman Ugljanin (2,8).
Predsednički izbori održani su, potom, decembra 1992. (vanredni, opet pobedio Milošević, sledio ga Milan Panić iza koga je stao Depos), septembra 1997. (sa osvojenih 49,1 odsto glasova u drugom krugu, Šešelj bio ispred socijaliste Zorana Lilića, ali su izbori poništeni „zbog nedovoljnog odziva“) i decembra iste godine kada je ustoličen Milan Milutinović. Redovno su se pojavljivali kandidati koji nisu uspeli da animiraju ni sve one birače koji su podržali njihovu kandidaturu.
Predsedničke kandidature za sada su, osim „samostalnog“ Labusa, najavili Velimir Ilić (traži se za veće prisustvo folklora u TV programima, zahteva „ić“ u prezimenu, obećava fabriku duvana i autoput Beograd – Čačak) i DHSS (kampanjom „Nada za Srbiju“ stoji iza svog člana Nade Kostić, jednog od osnivača Koštuničinog DSS-a i ministra zdravstva u prelaznoj Vladi Srbije, koja je napustila DSS nakon postavljanja Obrena Joksimovića za ministra zdravstva u vladi Zorana Đinđića).
Predsedništvo DOS-a razmišlja o kandidatu. Razmišlja i Koštunica.
Boriće se Borislav Pelević, predsednik Stranke srpskog jedinstva (profesor kik-boksa koji najavljuje mirnu i dostojanstvenu kampanju i očekuje ulazak u drugi krug), Vojislav Šešelj (uzalud se radovao najavljenoj podršci Slobodana Miloševića), Borivoje Borović, lider Narodne stranke „Pravda“ (očekuje podršku žena).
Jedna frakcija socijalista će se 7. avgusta odlučiti između Miloševića, Bate Živojinovića i Milutina Mrkonjića, a kandidaturu najavljuje i odsek SPS-a okupljen oko Branislava Ivkovića. JUL apstinira. Novu komunističku partiju Jugoslavije mogao bi da predstavlja Branko Kitanović.
Vuk Obradović i Vuk Drašković još razmišljaju, nijedan ne isključuje mogućnost da se kandiduje. Pominje se i Milan Panić, kao nezavisni kandidat.
Predrag Vuletić, predsednik Liberalno-demokratske stranke i iskusan kandidat ne odustaje ni ove godine: u septembru 1997. osvojio 11.463 glasa, a već u decembru 21.353. Smanjio se, doduše, i broj kandidata – sa 16 u septembru, na sedam u decembru.
Nastupiće i Milovan Drecun, ratni reporter RTS-a i lider stranke Progres i predsednik Nezavisnog sindikata poljoprivrednika Mišo Adašević.
Kandidaturu je najavio i Radivoj Milutinović, zvani Mujo Lopov, konobar iz Subotice.
Većina pomenutih još uvek se, u anketama javnog mnjenja, nalazi u kategoriji „ostali“. Prema poslednjoj anketi Centra za proučavanje alternativa, na „otvoreno“ pitanje „za koga biste glasali?“ (ne računajući Labusa i Koštunicu), ispitanici su se opredelili ovako: pet odsto za Velimira Ilića, četiri odsto za Zorana Đinđića, po dva procenta za Šešelja, Nebojšu Čovića i Vuka Draškovića, i devet za sve ostale. Prema Strateškom marketingu, iza dvojice favorita nalaze se Đinđić (osam odsto), Šešelj (pet), Borislav Pelević (četiri), Milošević, Velimir Ilić i Branislav Ivković sa po tri odsto, Vuk Drašković sa dva i Nebojša Čović s jednim procentom.
