Socijalistički Beč

Kritika, koja dolazi od spolja, sve više postaje lični alibi i odbrana od odgovornosti za ono što se dešava u zemlji. Bilo bi mnogo moralnije suočiti se sa činjenicom da je u „socijalističkom Beču“ život daleko udobniji, nego što će to ikada biti ovde, i da je to sasvim dovoljan razlog da se ovde više ne živi

Pre neki dan sam čitao intervju sa Bogdanom Bogdanovićem u kojem on objašnjava da nema nameru da se vrati u Beograd. Ostaće u svom „socijalističkom Beču“, kako reče. To me je malo pogodilo. Ne zbog toga što gospodin Bogdanović nema nameru da se vraća. Takođe me ne pogađa ni njegova kritika stanja i prilika u Srbiji. (Ovde je sve snažnija konzervativna, desna, nacionalistička politika…)

Osetio sam se pogođen glupošću. I to nekako lično. Kao da sam bio prisutan kad je Bogdan Bogdanović smislio tu neverovatnu formulaciju „socijalistički Beč“. Ko zna, možda u Beču i dalje deluju neke frojdovske podzemne sile koje isteruju demone krivice. Uopšte, svi pokušaji da se konkretne životne odluke spakuju i dizajniraju u najlepše objektivne razloge i motive uvek su mi izgledali kao krajnje deplasirani i besmisleni. Kod inteligentnih ljudi od svega više vređa lakoća podcenjivanja tuđe inteligencije. Postoji li, naime, danas u Srbiji neko sasvim prosečno informisan ko ne zna da je u Austriji danas na vlasti jedna konzervativno-desničarska stranka? Za Hajdera i njegov nacionalističko-ksenofobni program zna cela Evropa. (Zanimljiva je i politička bliskost između Hajderove stranke i Demokratske stranke Srbije.)

Uostalom, Austrija se danas u Srbiji, povodom predloga da se veronauka vrati u škole, uzima kao svetao primer. Malo-malo pa neko od promotera ove ideje u Srbiji kaže: a kako je u Austriji. Nije mi poznato da li je „socijalistički Beč“ ostao autonoman i izvan uticaja centralne vlasti. Možda u Beču veronauka nije ušla u škole. Možda je samo Klagenfurt uređen po Hajderovom modelu tolerancije i demokratije. Beč je, međutim, crven da crveniji ne može biti. A tamo gde je crveno, tamo ne samo da cvetaju ruže nego su i svi ljudi nežni baštovani.

Svojevremeno je, pre mnogo godina, Mirko Kovač otišao u Hrvatsku pred pretnjama i nasiljem režima Slobodana Miloševića. Neki su zlobnici mislili da nije u redu da se od Slobe beži kod Franje. (To bi, kao, bilo isto kao kad bi od Staljina bežao kod Musolinija.) Ja sam, međutim, odmah shvatio o čemu je reč. Nije Kovač otišao iz Srbije u Hrvatsku već iz Srbije u Rovinj. Svima je dobro znano da je u Istri bilo najmanje progona i nacionalističkog divljanja. To što je general Norac sređivao stvari u Gospiću, nekih stotinak kilometara od Rovinja, to nije imalo nikakve veze sa Kovačom. Pisci i intelektualci ne mogu biti odgovorni baš za sve. Pogotovo kad iz jednog zla upadnu u drugo. Sećam se, međutim, da je Mirko Kovač pre nekoliko godina u intervjuu, objavljenom u jednom sarajevskom nedeljniku, tvrdio da su ljudi koji su napustili Srbiju u stvari kukavice koje su želele da Sloba bez njih obavi krvavi posao pravljenja Velike Srbije, pa da se oni, eventualno, posle svega vrate na gotovo. Tada sam prvi put posumnjao da je Kovač izabrao Rovinj samo zbog toga što je to lep, čist i udoban primorski gradić. Tek sada počinjem da shvatam da nije nimalo slučajno što je Lenjin toliko vremena provodio na Kapriju ili u Švajcarskoj. Da bi se srušila nepravedna i tiranska vlast neophodna je koncentracija, mir, lep i zdrav pejzaž i iznad svega čista savest. A potrebni su, boga mi, i verni prijatelji koji moraju da ostanu u Paklu do kraja kao živi svedoci žrtvovanja i pregnuća prognanih. Posle toga sve nekako ide samo od sebe.

Sve razumem. Niti nekog osuđujem, niti nekome praštam. Potpuno sam izvan tih sudskih i moralističkih kategorija. Mislim da je bilo, i ostalo, lično, privatno pravo svakoga da menja mesto svoga boravka, društvo, nacionalnu, versku ili političku pripadnost. Da li je neko objektivno bio prinuđen ili ne da napusti ovu zemlju za vreme režima Slobodana Miloševića takođe nije stvar za diskusiju. Sasvim je dovoljno da se osećate neudobno i nesigurno pa da poželite da odete negde drugde. (Onaj ko danas kaže da o tome nikada nije razmišljao ili laže ili je imao privilegiju da živi posebno dobro.) Veliki broj mojih rođaka i prijatelja, od kojih jedan broj nije bio direktno, politički ugrožen, otišao je u Kanadu, Dansku, Novi Zeland, Holandiju… Tugovao sam kad su odlazili i radovao se kad su javljali da su se snašli. Ne pada mi na pamet da im prebacim da su nas „ostavili“ da se sami rvemo sa Slobom, što nisu sa nama delili osećanje očaja i nemoći, to što smo se ponekad osećali sami i napušteni, bez glasa od njih, što smo bili tako bespomoćni dok smo preživljavali strašne nestašice i zime… Nekako sam shvatio da ljudi, čak i najbliži, kad jednog dana osvanu u drugom, dalekom svetu, pogotovo ako su sa decom, instiktivno imaju potrebu da što pre zaborave Pakao odakle su došli. Ne prebacujem im to što me nisu pozvali telefonom za vreme bombardovanja ili bar poslali paketić vitamina. Ima nešto, verovatno, što potiskuje ili briše ljudsku empatiju i solidarnost u kriznim situacijama. Ko sam ja, uostalom, da sudim o ponašanju drugih ljudi?

Ali, ipak, moram otvoreno da priznam da ne podnosim da mi iko, odakle god dolazio, pametuje o tome kakav sam i šta mi je činiti. U tom pogledu sam prilično isključiv i netolerantan. Kad se ozbiljno naljutim, sednem i napišem tekst. Kao što upravo činim.

Zahvalan sam Bogdanu Bogdanoviću što je uočio pojavu zvanu Vladeta Jerotić, čoveka koji je od poznavaoca i poštovaoca Karla Gustava Junga postao zatočenik pravoslavne mistike i zagovornik pravoslavne pedagogije, psihologije, filozofije i matematike valjda. Nije nikakvo čudo što današnji propagatori pravoslavlja toliko jurišaju na marksizam s obzirom na to da, očigledno, žele da pravoslavlje preuzme sve marksističke atribute. Nažalost, Bogdan Bogdanović u pojavi zvanoj Vladeta Janković još vidi ono što je ona bila pre dvadesetak godina. Mi smo se, u međuvremenu, razvili. Tako da i ono što je bilo veličano pre dvadesetak godina više ne vidimo u takvoj veličini. Žao mi je, ali To više nije veliko. Ovde se najčešće spominje Dobrica Ćosić kao mera lošeg ukusa i pogrešne politike a zaboravlja da je u našem javnom životu tako veliki broj lažnjaka i pseudoveličina – od matematike i muzike do istorije i književnosti. Žao mi je, nisu veliki ne samo ljudi koji su se kompromitovali zbog podrške i saradnje sa režimom S.M. nego i mnogi koji su hrabro i dosledno bili protiv njega do kraja. Jedna od najgorih osobina ovog podneblja jeste ta grozna snishodljivost i udvaranje Veličinama iz raznih oblasti života. Da li je u pitanju duhovna inferiornost ili jednostavno konformizam – strah od skandala i zameranja – ne znam. Jedno mi je, međutim, jasno: ima ljudi spolja i ima ljudi iznutra koji zajednički pokušavaju da nastave istu onu igru, sa istim onim vrednostima, kao i pre dvadeset godina. To jednostavno više ne ide.

Prošlo je vreme Tarasa Kermaunera, Stanka Lasića, Dobrice Ćosića, Muhameda Filipovića… ne mogu baš svih nacionalnih mandarina da se setim. Jednostavno: to je bilo! I nije mi nimalo žao što je prošlo. Ako za nečim žalim onda žalim za onim mladim ljudima koji ili više nisu živi ili ne žive više ovde. Isključivo zbog njih ponekad me obuzme bes prema intelektualnim mandarinima i njihovoj nepromenljivoj aroganciji, egoizmu i ispraznosti. Oni su, svi zajedno, i te kako učestvovali u stvaranju Ovoga Ovde.

Život napolju ima još jednu opasnost – da vreme izgleda zaleđeno, od trenutka kad je izgnanik napustio zemlju. Pa kad se izgnanik, nakratko, vrati u svoju postojbinu, onda sve izgleda čudno i nestvarno. Pogotovo stari poznanici. Tako je i Bora Ćosić doživeo Beograd kad je u njega došao na promociju svojih izabranih dela. Knjige mu je objavio Radio B92 bez ikakve iluzije da će doživeti komercijalni uspeh. Bora Ćosić je posle pisao o Beogradu na prilično otrovan način. Beograd, očigledno, nije opravdao njegovo poverenje. Uzajamna razočaranja česta su pojava u mračnim vremenima. I zbog toga niko ne bi trebalo da se ljuti. Ali i da ne predstavlja svoje emigriranje ili ostanak kao herojski ili mučenički čin.

Kad malo bolje razmislim – ko je spreman da otvoreno kaže koliko je Gospodar Slučaj odlučivao o tome da li ići ili ostati. Koliko je u svemu odlučivala ušteđevina, mogućnost dobijanja stipendije, posedovanje kuće ili stana, rodbina i imućni prijatelji, ponuđeni posao…? Osim izbeglica, koji su u ratu izgubili sve, ostali su, ipak, imali neki izbor. Koliki je stvarno broj ljudi koji nisu bili izbeglice, u pravom smislu te reči, a otišli su napolje bez ikakvog plana i podrške? Koliko je ljudi ostalo jer su imali obaveze prema starim roditeljima, održavanju grobnice ili čuvanju mački? Koliko je njih ostalo da čuva stanove i kuće za one koji su otišli? Sa ljudskim sudbinama i ljudskim odlukama ne može se tek tako poigravati. Primećujem da se to dešava upravo onima koji, u stvari, nikada nisu upoznali siromaštvo i očajanje.

U Beogradu i Srbiji ova vrsta razmišljanja, na sreću, nije tako snažna i raširena kao u Sarajevu. Ona je, međutim, mnogo više prisutna kao svojevrsni politički diskurs, kao kritika da se ovde ništa nije promenilo i da nema nade da će se uskoro nešto bitno promeniti. Ta kritika, koja dolazi od spolja, sve više postaje lični alibi i odbrana od odgovornosti za ono što se dešava u zemlji. Bilo bi mnogo moralnije suočiti se sa činjenicom da je u „socijalističkom Beču“ život daleko udobniji, bezbedniji i organizovaniji nego što će to ikada biti ovde, i da je to sasvim dovoljan razlog da se ovde više ne živi.

„Socijalistički Beč“ je, naravno, samo povod za jednu mnogo širu temu. Bogdan Bogdanović, kao bivši gradonačelnik Beograda, sigurno veoma dobro zna kako je teško upravljati velikim gradom. I sigurno dobro zna koliko vremena treba Beogradu da bi postao jedno udobno, pristojno i bezbedno mesto. U međuvremenu, na čelu grada je jedna dama iz stranke koja nikada nije bila ni desničarska ni nacionalistička. A Šešelj nije na čelu srpske vlade.