Smanjite broj birališta – odmah

Izborni proces u Srbiji od prvih višestranačkih izbora pretrpeo je brojne izmene, a ključna promena je bila ukidanje većinskog izbornog sistema na zahtev opozicije. Kako je vreme prolazilo, kontrola procesa je usavršena; birački spisak je „centralizovan“ u Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave, uvedeni su sprejovi kojima se sprečavaju višestruka glasanja, tehnologija izrade ličnih karata onemogućava da vlast može nekontrolisano da „štancuje“ lična dokumenta… Od doba Slobodana Miloševića ipak je kao konstanta ostao preveliki broj biračkih mesta. Tako su za izbore za predsednika Republike održane 2. aprila 2017. godine, određena 8253 biračka mesta, od čega 8224 u opštinama/gradovima i 29 unutar zavoda za izvršenje zavodskih sankcija. Na prvim višestranačkim izborima održanim u decembru 1990. godine glasalo se na 8595 mesta – razlika je samo u tome što je na Kosovu i Metohiji drastično smanjen broj birališta.

Održavanje izbora na toliko velikom broju biračkih mesta podrazumeva veliku logistiku – potrebno je formirati 8253 biračka odbora, čiji stalni sastav treba da sačinjavaju koliko-toliko obučeni i sposobni ljudi (idealno bi bilo da je predsednik biračkog odbora pravnik). Prosečan broj birača koji glasaju po biračkom mestu je samo 460, iako zakon dozvoljava da na biračkom mestu može glasati do 2500 ljudi. Veliki broj biračkih mesta podrazumeva i značajne troškove: članovi biračkih odbora se plaćaju i za svako biračko mesto mora se obezbediti potrebna logistika – spiskovi, biračke kutije, paravani i slično. Takođe, sâm izborni proces duže traje jer je potrebno obraditi 8253 zapisnika u Republičkoj izbornoj komisiji, a veliki broj birališta može da dovede i do značajnog broj prigovora, posebno usled nedovoljno kvalitetnog sastava biračkih odbora.

Iako danas glasa 28 odsto manje birača nego 1990, broj biračkih mesta je ostao isti. Da je broj biračkih mesta neprimeren ukazuje i poređenje sa podacima iz 1990. godine kada je glasalo 5.030.440 birača dok je na poslednjim predsedničkim izborima glasalo tek 3.655.365 birača. Nije nikakva posebna mudrost ako se konstatuje da će broj birača usled negativnih demografskih tendencija u budućnosti samo padati; Srbija gubi i bez emigracije oko 35.000 stanovnika godišnje. To je dodatni argument da se mora što pre pristupiti ozbiljnoj reviziji broja biračkih mesta.

BROJ BIRAČKIH MESTA JE LAKO PROMENITI

Redukovanje broja biračkih mesta ne zahteva zakonske promene, pošto Zakon o izboru narodnih poslanika samo propisuje da po biračkom mestu ne može biti manje od 100 niti više od 2500 upisanih birača. Biračka mesta određuje svojom odlukom za svake izbore posebno Republička izborna komisija; smanjivanje broja biračkih mesta zavisi samo od odluke RIK-a, a to znatno olakšava sprovođenje eventualnog političkog dogovora. Ipak, kako ćemo pokazati u daljem tekstu, za postizanje punog efekta optimizacije broja biračkih mesta poželjno bi bilo da se zakonska granica poveća na 3000 upisanih birača.

Da su biračka mesta previše usitnjena govori i podatak da se u gradovima na istim lokacijama (obično u školama) nalazi po dva a često i više biračkih mesta – u jednoj školi glasa se čak na osam biračkih mesta.

U centralnim beogradskim opštinama postoji izuzetno mali broj lokacija za glasanje na kojima se nalazi samo jedno biračko mesto. Autor ovog teksta glasa u mesnoj zajednici u centru Beograda, gde se nalaze dva biračka mesta (37 i 39). Na njima glasa manje od 400 birača i ne postoji nijedan razlog zašto se ta dva mesta ne objedine. Naprotiv, izbegla bi se konfuzija gde birač glasa, pošto birački odbori naizmenično menjaju mesta u sali, pa ako birač ne zna redni broj ili ne nosi cedulju mora da se raspita na kom mestu treba da glasa. Veliki broj biračkih mesta na jednoj lokaciji dovodi do komplikovanja izbora, pa bi sažimanje biračkih mesta po postojećim lokacijama samo unapredilo i pojednostavilo obavljanje sâmog čina glasanja i izborni postupak.

Nije dovoljno samo objediniti biračka mesta koja se nalaze na jednoj lokaciji. To pokazuje primer Jagodine, u kojoj, za razliku od susednog Paraćina, nema „višestrukih“ lokacija. U seoskim sredinama nije lako (niti je potrebno) ukidati biračka mesta i terati birače da putuju u udaljene centre radi glasanja.

PRIMERI RASPOREDA

Optimizacija može dati posebno značajne rezultate u gradskim područjima, u kojima ionako živi preko 80 odsto stanovništva, kao i u velikim selima u kojima ima preko hiljadu birača. Na primer, na području opštine Inđija, u Beški se glasa na pet biračkih mesta, u Novom Slankamenu na četiri biračka mesta, na po dva u Maradiku, Novim Karlovcima i Krčedinu, dok se u samom gradu Inđiji glasa na 16 biračkih mesta. Dakle, u gradu po biračkom mestu, glasa od 550 do 1230 birača (samo na tri biračka mesta glasa više od 1000 ljudi), pa se u pomenutim selima i gradu Inđiji bez ikakvih teškoća može prepoloviti broj mesta za glasanje.

U centru Beograda, u opštini Stari grad, broj birača koji glasaju je u proseku oko 500 po biračkom mestu, a više od 700 birača glasa samo na tri biračka mesta. Maltene, identična situacija je u svim centralnim beogradskim opštinama, odnosno broj upisanih birača je duplo veći od broja izašlih na izbore. Prema tome, ne bi bio nikakav problem da se u gradskom jezgru Beograda prepolovi broj birališta; moguće je i da se smanji za maltene dve trećine.

Na opštini Voždovac (koja je mešovita, pošto pored dela koji pripada centralnoj gradskoj zoni obuhvata i veći broj podavalskih sela) na preko 20 lokacija nalaze se po dva ili više biračkih mesta, a u OŠ „Bora Stanković“ nalazi se čak šest biračkih mesta. Na opštini Vračar, od 63 biračka mesta, na manje od 10 lokacija postoji jedno mesto dok se na svim ostalim nalaze bar po dva biračka mesta, dok se u OŠ „Svetozar Marković“ nalazi čak osam biračkih mesta. Sa druge strane, u maloj prigradskoj opštini Barajevo ne postoji nijedna lokacija gde se nalazi više biračkih mesta.

U Vojvodini sela nisu razuđena tako da je grupisanje biračkih mesta veoma jednostavno. U slabo naseljenim brdskoplaninskim područjima južne i istočne Srbije situacija je potpuno drugačija.

Kako bi se što efikasnije moglo organizovati grupisanje biračkih mesta, bilo bi ipak poželjno izmeniti odredbe Zakona o izboru narodnih poslanika tako da se gornja granica broja upisanih birača po biralištu podigne na 3000. To bi omogućilo da se grupišu po tri ili čak i četiri sadašnja biračka mesta u jedno veće mesto na kome bi glasalo 1200 do 1800 birača. Dugoročno rešenje bi podrazumevalo da se sprovede revizija biračkih spiskova, odnosno da se sa spiskova uklone ljudi koji su napustili zemlju i ne glasaju već decenijama. To je međutim zamašan posao i jedino rešenje tog problema je da se u potpunosti promeni koncept biračkih spiskova tako što bi se zahtevalo da se birači koji su zainteresovani za glasanje registruju. Takva praksa postoji u čitavom nizu država: posle formiranja novog biračkog spiska dobila bi se realna slika stanovništva koje želi da učestvuje u izborima, ali je za to potrebno promeniti čitav niz zakonskih propisa i sprovesti veliku kampanju kako bi se formirao nov birački spisak. To nije realno u kratkom vremenskom periodu, ali jeste ideja koja bi mogla da se sprovede u neko politički mirnije vreme.

UKRUPNJAVANJE I OPTIMIZACIJA

Da bi se ostvario pun efekat sažimanja biračkih mesta na teritoriji Srbije, potrebno je da RIK uradi analizu biračkih mesta po opštinama, na osnovu podataka koje bi im dostavile lokalne samouprave. To nije nikakav poseban posao; ako postoji politička volja, on se može završiti za najviše sedam dana.

Opozicija takođe može da predloži novu mrežu biračkih mesta na osnovu podataka koje bi dobili od lokalnih odbora. Nije u pitanju nikakva posebna mudrost niti je potreban državni aparat da bi se napravio ozbiljan predlog – dovoljno je analizirati podatke o biračima sa prethodnih izbora, sagledati postojeća biračka mesta i predložiti ukrupnjavanje imajući u vidu situaciju na terenu.

Da bi do kraja bilo jasno kakvi se efekti mogu postići sažimanjem broja biračkih mesta, potrebno je analizirati rezultate poslednjeg glasanja 2017. godine (nije bilo veće razlike ni na parlamentarnim izborima 2016. godine).

Na čak 904 biračka mesta glasa 100 i manje od 100 birača a ukupan broj glasova je samo 61.181; na 694 biračka mesta gde glasa između 100 i 150 birača ukupno ima 86.586 glasova.

Ako pretpostavimo da je najveći broj ovih biračkih mesta u izdvojenim seoskim sredinama, zaključujemo da na 1598 mesta glasa manje od 150.000 lica, odnosno samo 3,8 odsto od ukupnog broja birača. Sažimanje broja takvih biračkih mesta bilo bi sa jedne strane poželjno i racionalno, posebno što nije jednostavno formirati u malim sredinama kvalitetne biračke odbore, ali bi sa druge strane dovelo do toga da to stanovništvo daleko putuje do biračkih mesta. Zato je potrebno ipak dobro razmotriti opravdanost racionalizacije tih malih i po svoj prilici zabačenih biračkih mesta.

Ali to svakako nije ključno pitanje, pošto izborni proces neće biti bitno ugrožen čak ni u slučaju masovnih nepravilnosti u tim biralištima. Čak i ako opozicija ne bi mogla da obezbedi nijednog kontrolora na tim mestima, radi se o nepunih 3,8 odsto od ukupnog broja glasova, i uz krajnje ekstremnu pretpostavku da se svi ti glasovi na neki način pokradu, to neće uticati na više od dva odsto od ukupnog rezultata (u tim sredinama preko polovine birača bi svakako glasalo za vlast, tako da opozicija ne bi bila oštećena ni za dva odsto). Isto tako nije praktično ukrupnjavati biračka mesta sa više od 1000 birača (mogla bi se eventualno priključiti neka manja mesta ako su u blizini), ali tih mesta je samo 522.

Za potencijalnu optimizaciju (pre)ostaje, dakle, 6277 biračkih mesta na kojima glasa 3.042.299 birača, odnosno oko 488 birača po biračkom mestu. Najveći deo od pomenutih 6277 biračkih mesta mogao bi se ukrupniti tako da dva, a ponegde i tri postojeća biračka mesta postanu jedno. U ponekim slučajevima biće potrebno da se neko biračko mesto „podeli“, tako da deo birača glasa na jednom ukrupnjenom mestu, a deo birača na drugom.

Sigurno je da se jedan broj ovih biračkih mesta nalazi u izolovanim selima i da tu ne bi bilo moguće ukrupnjavati birališta, ali je takođe izvesno da u grupi birališta gde glasa manje do 150 birača može doći do ukidanja pojedinih biračkih mesta, tako da se opravdano može pretpostaviti da je potrebno najviše 3000 birališta umesto postojećih 6277. U tom slučaju, po biračkom mestu glasalo bi u proseku 1014 birača, što ne bi bio nikakav logistički problem za biračke odbore, pošto i sada na 522 birališta glasa više od 1000 birača.

Posle ovakve reforme, Srbija bi imala dve grupe biračkih mesta: 1598 malih sa ispod 150 birača i oko 3500 velikih biračkih mesta sa po 1000 i više birača. Naravno, i ovako redukovan broj biračkih mesta je (pre)veliki za Srbiju. U gradovima je moguće bez ikakvih problema skoncentrisati i do 2000 birača po biralištu. Uvođenjem tehnoloških rešenja proces bi se mogao znatno ubrzati ako bi se umesto ručnog pretraživanja „čaršava“ sa biračkim spiskom i ručnog potpisa birača koji pristupa glasanju kao dokaz glasanja očitavale lične karte (čip nije neophodan). To je tehnički lako izvodljivo za veća biračka mesta sa više od 1000 birača (u malim sredinama za tim nema nikakve potrebe), pa bi glasanje čak i 2000 birača bilo moguće bez gužvi.

foto: tanja valič / tanjug

ŠTA SE DOBIJA OVAKVOM REFORMOM

Koristi predložene reforme bile bi višestruke za državu: smanjenje troškova, broj biračkih mesta znači manji posao oko imenovanja biračkih odbora, štampanja spiskova, distribucije biračkih materijala, kutija, sprejova i drugih detalja. Sastav biračkih odbora bio bi neuporedivo kvalitetniji, članovi odbora mogli bi biti stručniji i motivisaniji nego do sada, posebno ako bi se duplirale naknade za velika biračka mesta, i to sve bez uvećavanja troškova pošto bi se smanjio broj birališta. Samim tim bi bilo i manje nepravilnosti i eventualnih primedbi na zapisnike. Nije zanemarljivo ni to što bi se rezultati izbora mogli neuporedivo lakše i brže obraditi, bar za 96 odsto birača na velikim mestima.

Mnogo važniji efekat ova reforma imala bi na legitimnost izbornog procesa. Pre svega, opoziciji bi bilo neuporedivo lakše da obezbedi kvalitetnu kontrolu izbornog procesa, jer za 3500 većih biračkih mesta nije potrebno angažovati više od 8000 ljudi, koji treba da budu obučeni kako da pravilno učestvuju u izbornom postupku. Za trenutno stanje sa više od 8200 biračkih mesta potrebno je da se organizuje bar 20.000 kontrolora; danas je mobilizacija toliko dobrovoljaca ozbiljan, da ne kažemo nepremostiv problem za bilo koju stranku ili koaliciju.

Vlast teško može odbiti ovakav zahtev opozicije. Smanjivanje broja biračkih mesta znatno će smanjiti troškove održavanja izbora, tako da „štedljivi“ predsednik Aleksandar Vučić neće moći da napada političke stranke i organizacije da samo gledaju da „rasipaju“ pare, što je bio razlog da 2014. godine inicira izmene zakona o finansiranju stranaka kojima je bukvalno prepolovio prihode stranaka iz budžeta.

Naprosto je neshvatljivo da opozicioni Savez za Srbiju u čitavom nizu uslova za izbore koje je napravio „ekspertski tim“ ne pominje pitanje broja biračkih mesta. Ako zanemarimo zahteve vezane za medije, svi ostali zahtevi su teško razumljivi običnim građanima. Štaviše, ne vidimo ni da bi opozicija imala opipljivu korist sve i da vlast usvoji te zahteve.

Ništa bolji nisu ni predlozi CRTE i CESID-a za unapređenje izbornog

procesa.