Predsednik
Osnovni podaci: Rođen je 2. maja 1965. u Beogradu. Filološki fakultet (odsek Opšta i jugoslovenska književnost) završio je 1990. Magistrirao 1993. u Novom Sadu, doktorirao 1998, s tezom „Poetika zavičaja i tradicije u savremenom srpskom pesništvu u Rumuniji“. Bavio se košarkom (sa 17 godina zaigrao za prvi tim Radničkog). Uređivao „Vidike“ (1990–1992), bio profesor u srednjoj školi, a potom glavni urednik „Studenta“ (1992/93). Pre nego što je postao predsednik stranke, sredio i privatni život: od momenta kad je upoznao Ivanu, očnog hirurga, do venčanja prošlo deset dana. Posle je došla ćerka Anja.
Koreni: Srbin, pravoslavne vere, profesorsko dete i potomak Ljube Didića, vođe Timočke bune i jednog od osnivača Radikalne stranke. Didićeva unuka, a Slobodanova baka po majci, Poleksija Stošić-Dimitrijević odigrala važnu ulogu: kod nje je provodio školske raspuste, a dozvolu da se igra dobijao tek nakon napisanog rada na temu Kosova, nacionalne istorije, narodnog stvaralaštva…
Pisao i posle raspusta: Zato postoje zbirke pesama „Halejeva kometa nad Kosovom“, „Esej o anđelima“, „Putovanje Jelene Erdeljan“, „Ruka ognjena“, monodrama „Sad pamet u glavu“, antologije „Pesme o Kosovu“, „Bicikl Miloša Crnjanskog“, „Pesme sa granice“, nekoliko prevoda… Pripomogli i prijatelji: „… to nije sramota u današnje vreme, svi tako rade, i Aleksa Šantić je tako radio… Dobio sam na poklon 1000 kg papira, koji je moj prijatelj Zoran Živković dovezao u svom autu iz Niša… Dok sam gledao u auto koji je milio pod teretom, shvatio sam da je tih 240 km mnogo veće nego moja knjiga.“
Životni uzor: Hemfri Bogart. Mada su neki utisak ostavili i Nikola Milošević, Dragoljub Mićunović (koji mu je i dalji rođak), Aleksandar Ilić i Borislav Pekić, zbog kojih se decembra ’89. našao na spisku prvih 30 članova Demokratske stranke.
Zašto: „Zato što je to stranka ozbiljnih ljudi.“
A šta je tamo radio: Od 1993. poslanik DS-a u Skupštini Srbije (poslanički dodatak davao Fondu „Kapetan Dragan“), od 1995. portparol stranke, od ’96. potpredsednik. Dve godine kasnije definitivno se uverio u svoje kvalitete: „Kad sam bio na savetovanju u Sofiji, učesnici su me gledali s nevericom, jer nisu navikli da iz Srbije dolaze razumni i ozbiljni političari.“ Pokušao da, „na nagovor dela partijskih saboraca“, u to uveri i partijske drugove, pa se, na unutarpartijskim izborima februara 2000. kandidovao za predsednika stranke, obećao timski rad i povratak starih članova u višestruko cepan DS.
Šta je još obećao: Da neće napustiti DS bez ozbira na ishod izbornog obračuna sa Zoranom Đinđićem. „Ako bih sada izašao iz DS-a, kao da bih izašao iz svog društva. U mom slučaju uopšte ne postoji alternativa: ili ćemo zajedno uspeti, ili zajedno propasti.“ Iskušenju je, prethodno, odoleo i kad je iz SPO-a dobijao ponudu za transfer: „Saznao sam na tribini u Ćupriji, kojoj su prisustvovali i lokalni aktivisti SPO-a, da se gospodin Milosav, najstariji demokrata u tom gradu i osnivač DS-a, koga poznajem devet godina, kladio u svoju kuću da nikad neću da napustim DS.“ Za Vuksanovića je to bila „počast najvišeg ranga“.
Gde danas živi gospodin Milosav: Nije poznato.
Zašto je S.V. ipak napustio DS: „Na molbu stranačkih prijatelja, zbog uočljivog revanšizma prema istomišljenicima.“
Da li im je uzvratio: Tvrdi da nije. Veruje da je skroman, nedovoljno agresivan i nesposoban da se dugo ljuti. „Ne mogu da mi ospore patriotizam, sa svima sam kulturan, ne mrzim nikoga, a kada kritikujem – u tome nema ničeg ličnog.“ Neko vreme je izgledalo da je u Pokretu za demokratsku Srbiju našao odgovarajuću razmeru nacionalnog i demokratskog – ali ne i pravo mesto za kritiku Vlade Srbije i njenog premijera. Niz oprečnih izjava kojima su on i Momčilo Perišić, lider PDS-a, mesecima zbunjivali javnost kulminirao je u septembru kad je Vuksanović obznanio da dobija anonimne pretnje ubistvom zbog saradnje sa Vojislavom Koštunicom i osnivanja posebnog poslaničkog kluba PDS-a u Skupštini Srbije. Pod nepoznatim uslovima, eksplodirao je Vuksanovićev automobil, a Perišić je ostao hladan i posprdan: „U Srbiji nema političkih ubistava.“
Epilog: Krajem oktobra, sa povećom grupom stranačkih kolega, pokrenuo pobunu protiv Perišića. I to sve zbog Zorana Đinđića: „Bio sam naivni politički sportsmen kada sam mislio da je politička utakmica između mene i Đinđića okončana u momentu kada sam mu priznao pobedu na izborima za predsednika DS-a. Nažalost, ta politička utakmica nastavila se direktnim mešanjem DS-a u poslove PDS-a.“ Suprotstavljena, Perišićeva frakcija (koja mu je nadenula ime Slobodan Vuksanović – Antiđinđić) tvrdila da iza pobune stoje izvesni biznismeni iz inostranstva, posebno ističući ime bivšeg premijera Milana Panića. Obe struje tvrdile da će poslednju reč o vođstvu PDS-a dati Skupština stranke 15. decembra, a Vuksanović još dodao da neće osnivati novu stranku.
Međutim: U nedelju osnovana Narodna demokratska stranka, čiji je predsednik Slobodan Vuksanović. Od pet republičkih poslanika PDS-a, trojica su u NDS-u.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
