Slobodan Milošević rođen 20. avgusta 1941. godine u Požarevcu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, a Pravni fakultet u Beogradu 1964. Bio je član Saveza komunista Jugoslavije od 15. januara 1959. godine do pretapanja te partije u Socijalističku partiju Srbije jula 1989.
Radio je u Univerzitetskom komitetu SK-a Beograda od 1963. do 1966. godine kao sekretar za ideološko-politički rad i predsednik Ideološke komisije, zatim kao savetnik predsednika Skupštine grada Beograda za privredna pitanja, i kao rukovodilac Službe za informacioni sistem grada Beograda.
Od 1969. do 1973. bio je zamenik generalnog direktora u Tehnogasu, a zatim pet godina generalni direktor. Predsednik Udružene Beogradske banke bio je od 1978 do 1983. godine. Posle kratkog rada u Predsedništvu CK SKS-a, aprila 1984. godine izabran je za predsednika GK OSK-a Beograda. Predsednik Predsedništva CK SK Srbije postaje u maju 1986. a to je mesto koje je u to vreme podrazumevalo veliku moć.
Uobičajeno je, međutim, gledište da je Slobodan Milošević vlast zadobio 23–24. otobra 1987, na Osmoj sednici CK SK-a Srbije kada je eliminisao uticaj Ivana Stambolića, tadašnjeg predsednika Predsednštva Srbije, i Dragiše Pavlovića, predsednika GK SKS-a, zbog njegove kritike Miloševićeve olako obećane brzine rešavanja kosovskog problema. Pred početak te sednice drži legitimacijski referat o odbrani Titovog lika i dela, mada se ona smatra ideološkom prekretnicom i prelaskom na nacionalni populizam. Godine 1988. populistički talas nazvan „događanje naroda“ proglašava ga za vožda. Te godine kratkotrajnim, ali veoma razgranatim i masovnim pritiskom smenjuje tadašnja rukovodstva u Vojvodini i u Crnoj Gori posle takozvane Žute grede i po opštinama u Srbiji.
Na izborima sa više formalnih kandidata na neposrednim izborima velikom većinom izabran je za predsednika Predsedništva SR Srbije 1989. godine, ali se tog glasanja u okviru „nepartijske demokratije“ kasnije malo ko sećao.
Po njegovoj meri, a i radi osiguranja celovitosti Srbije,ranije podeljene na tri dela, 1990. donosi se novi ustav Srbije, o čijoj se promeni još raspravlja. Verovalo se da je taj ustav izvor bonapartističke vlasti, ali njegovo pomeranje na druge funkcije pokazuje da je izvor moći bio na drugoj strani.
Predsednik je Socijalističke partije Srbije (SPS) od njenog osnivanja ujedinjenjem Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije (SSRNS). Tada se legalizuje postojanje opozicionih stranaka, ali one deluju u senci njegove popularnosti, ograničenog pristupa javnim medijima i rastuće napetosti i krize SFRJ.
Na prvim višestranačkim predsedničkim izborima u Srbiji, decembra 1990. godine, kao kandidat SPS-a dobio je 3.285.799 glasova (65,34 odsto) i postao prvi predsednik Republike Srbije, ali je već 9. marta 1991. izložen pritisku opozicije. Na narednim izborima, 20. decembra 1992, nakon raspada bivše SFR Jugoslavije, formira se SR Jugoslavija za čijeg predsednika je tada u saveznoj skupštini izabran književnik Dobrica Ćosić, a za saveznog premijera Milan Panić, Srbin američkog porekla u čiju vladu ulaze i pojedini ministri iz opozicije.
Pod parolom „Srbiju neće voditi tuđa ruka“ sukobljava se s Milanom Panićem na izborima za predsednika Srbije, što je tada smatrano najvažnijim političkim mestom, i pobeđuje sa 2.515.047 glasova (53,24 odsto).
Mada to ne proizlazi iz njegovih ustavnih ovlašćenja, pregovara s međunarodnim predstavnicima o Vens-Ovenovom i Stoltenbergovom planu, a 1995, na osnovu ovlašćenja vođa bosanskih Srba koje potpisuje i patrijarh srpski Pavle, potpisuje Dejtonski ugovor.
Posle Dejtona prodaje se Telekom i počinje obuzdavanje hiperinflacije nastale zbog međunarodnih sankcija i unutrašnje kriminalizacije tržišta. Guverner NBJ-a Dragoslav Avramović tada uživa javnu podršku, ali posle izvesnog vremena u Skupštini Jugoslavije biva smenjen. Opozicija se okuplja oko njega, ali ni to ne umanjuje dominaciju Slobodana Miloševića. Njegova partija SPS u srpskoj skupštini formira naredne dve koalicione vlade, jednu sa Novom demokratijom, članicom koalicije Zajedno i jednim poslanikom DS-a, i drugu sa SRS-om i JUL-om, a kasnije ratne 1999, na saveznom nivou s Vukom Draškovićem i radikalima. Za predsednika SR Jugoslavije izabran je u saveznoj skupštini 25. jula 1997. godine i na toj funkciji ostao do 5. oktobra 2000, kada je pod pritiskom javnosti priznao poraz na predsedničkim izborima održanim 24. septembra te godine. Na tim izborima Slobodan Milošević je dobio 1.826.799, odnosno 37,15 odsto glasova birača. Za predsednika SRJ tada je izabran kandidat Demokratske opozicije Srbije (DOS) Vojislav Koštunica, sa 2.470.304, odnosno 50,24 odsto glasova birača. Slobodan Milošević 7. oktobra priznaje drugu odluku Ustavnog suda Jugoslavije koja poništava prvu o poništenju izbora i odlazi s vlasti.
Kada je Slobodan Milošević izgubio te izbore, raspala se nomenklatura vlasti na drugim nivoima, mada je ona proisticala iz ranijih neposrednih izbora i na vanrednim izborima u decembru grupacija koju je predvodio konačno gubi vlast.
Tržiteljka Haškog tribunala za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji Luiz Arbur iz Haga je 27. maja 1999, u vreme agresije NATO-a na SRJ, optužila Slobodana Miloševića i još četvoricu najviših funkcionera SRJ i Srbije za zločine protiv čovečnosti počinjene na Kosovu. Optužnica je proširena i za odgovornost Slobodana Miloševića za zločinačko udruživanje i za planiranje, organizovanje i pomaganje zločina počinjenih tokom ratova i u Hrvatskoj i BiH.
Uhapšen je u Beogradu 1. aprila 2001. pod optužbom za finansijske malverzacije povezane s carinom, ali taj proces nije vođen, pošto Slobodan Milošević na Vidovdan 28. jula 2001. biva izručen Haškom tribunalu. Izjavljuje da ne priznaje taj sud i sam se brani.
Autor je knjige Godine raspleta (što je zapravo zbirka njegovih govora), koja je prevedena na nekoliko stranih jezika. Rezervni je kapetan JNA. Nosilac je Ordena rada sa srebrnim vencem i Ordena rada sa crvenom zastavom. Tokom 1994. godine dobio je još tri ordena: Orden Republike Srpske sa ogrlicom, Medalju Rige od Fere i Orden srpskog ratnika Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova do 1918.
U toku njegove vladavine raspala se SFRJ na pet država – Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija i SR Jugoslavija, a AP Kosovo i Metohija dospela je pod međunarodni protektorat. Raspala se i partija u kojoj je politički stasao i preko koje je došao na vlast, Savez komunista Jugoslavije, na takozvanom kongresu raspada 1989.
Slobodan Milošević je umro u ćeliji Haškog suda 11. marta 2006. a zbog njegove smrti proces protiv njega obustavljen je 14. marta 2006. Iza sebe je ostavio suprugu Mirjanu, sina Marka (koji žive u Rusiji) i ćerku Mariju (koja živi u Crnoj Gori).
Srbi će morati da odgovore na pitanje na koje su morali i Mađari – da li prihvataju da su ono što jesu, ni manje ni više… To u intervjuu za novi dvobroj „Vremena“ kaže istoričar Stefano Botoni koji poredi političku situaciju u Srbiji i Mađarskoj
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Zašto Šapić legalizira batinaše u Beogradu? Zbog čega je šešeljizam ideologija vlasti? I šta Vučić poručuje narodu
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
