Slike sa Instagrama, stvarnost iz pakla

“Čitanje zakona nije svakom omiljena aktivnost. I to je sasvim razumljivo – zakonski tekstovi su često dugi, složeni i teški za praćenje”, uz dinamičnu muziku u pozadini počinje jedan od romantizovanih Instagram postova Ministarstva za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu. Ovo Ministarstvo sprovelo je brzu i po oceni civilnog sektora, sasvim nedovoljnu javnu raspravu o Nacrtu Zakona o dobrobiti životinja.

“Zamisli da ne možeš da kažeš da te boli. Da ne možeš da kažeš da si žedan. Da ne možeš da kažeš da te neko zlostavlja. Zato zakon govori umesto njih. Da postoji odgovornost. Da postoji kontrola. Da postoji zaštita. Humanost nije slabost. Humanost je standard. Dobrobit životinja je dobrobit svih nas”, ide dalje kratak video-post Ministarstva.

Njihovi promotivni spotovi posvećeni budućem propisu imaju savršenu estetiku: umesto izgladnelih i bolesnih životinja na ulicama, tu su devojčica i njen psić koji trče čistom, zelenom livadom. Tu su lepi i zdravi konji, jarići i telad, uredne štale, bele debele kokoške. U kadru nema nijednog inficiranog vimena, osakaćene životinje niti slika iz prihvatilišta za pse u kojima izgladnele i bolesne životinje leže u sopstvenim fekalijama.

“Кažu da se snaga jednog društva meri po tome kako štiti one najslabije, one koji ne mogu da govore”, poručuju dalje u Ministarstvu. “Više kontrole, više odgovornosti, jasnija pravila, veća zaštita”.

Aktivisti i pravni stručnjaci koji su se uključili u javnu raspravu jednoglasno tvrde suprotno: propis donosi još manje kontrole i odgovornosti, a još više mogućnosti za zloupotrebu. Najmanje dvadeset organizacija zatražilo je povlačenje dokumenta jer smatraju da je toliko faličan da se ne da prepraviti. Smatraju i da ne rešava goruće probleme, niti da zaista usklađuje nacionalne sa propisima Evropske unije, što je bio jedan od ciljeva Ministarstva.

Kako je osmišljena briga za dobrobit životinja i kuda nas ovaj propis vodi ako zaista bude usvojen?

DVA PROBLEMA

Kontekst u kome nastaje jedan pravni akt nam je poznat: Srbija je preplavljena napuštenim životinjama, toliko da o dobrobiti drugih životinja – divljih, laboratorijskih ili onih sa farmi – ne stižemo da govorimo. Gde god da se na ulici okrenete, videćete psa. Neretko su to izgladnele, bolesne životinje koje su ili rođene na ulici, ili tu izbačene da se snalaze kao neželjene. Sa mačkama je slično, ali su one samo možda manje vidljive.

Problema su, ugrubo, samo dva: nekontrolisano razmnožavanje vlasničkih pasa i nesprovođenje programa za napuštene životinje.

Važeći Zakon o dobrobiti životinja kaže da se prodaja pasa može obavljati samo u odgajivačnicama upisanim u Registar Uprave za veterinu – u kome trenutno postoji lista od tek 117 odgajivačnica. Letimičnim pregledom oglasnika “Kupujem Prodajem” može se videti da u ovom trenutku postoji više od 1000 aktivnih oglasa za prodaju rasnih pasa samo u kategoriji “Psi za pratnju i razonodu”. To su uglavnom legla štenaca pudli, čivava, buldoga, maltezera, pomeranaca i sličnih, manjih rasa. Pošto ima još mnogo kategorija pasa, zapravo se prodaje hiljade i hiljade rasnih životinja.

Kako navodi prof. dr Vanja Bajović, profesorka krivičnog prava Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i borac za dobrobit životinja, ovde se radi o razmnožavanju pasa u odgajivačnicama koje rade bez nadzora i kontrole. “Nelegalni uzgoj je jedan od glavnih problema”, objašnjava ona. Umesto da te neregistrovane uzgajivače država natera da ispune zakonom propisane uslove i da se registruju, zakonodavac uvodi novu kategoriju “kućnih odgajivača”. Onaj ko želi da uzgaja životinje u svom domaćinstvu i zatim ih prodaje, dovoljno je da se prijavi Ministarstvu. “Ne mora da ispuni nikakve uslove, ne podleže nikakvoj kontroli, faktički zakon legalizuje – štancere”, kaže profesorka Bajović.

foto: min. poljoprivrede / tanjug

DEPOPULACIJA

Neki od tih pasa završavaju u domovima kao srećni i voljeni ljubimci, ali zapravo, dobar deo biva izbačen na ulicu pa tu životare ili završe u raznim prihvatilištima, azilima, pod točkovima ili mrtvi kraj puta. Ulični psi bi trebalo da prođu kroz odavno predviđeni, humani program hvatanja, sterilizacije i puštanja nazad na lokaciju – taj posao je u nadležnosti lokalne samouprave i službi zoohigijena. Da se taj program dosledno sprovodio, posle svega desetak godina, na ulicama gotovo da ne bi bilo pasa.

Aktivisti sada imaju bojazan da novi Nacrt Zakona o dobrobiti životinja otvara prostor da se ovaj problem rešava kroz depopulaciju. “Nacrtom nije predviđena kontrola i smanjenje populacije jer se nigde ne spominje čipovanje kao obaveza vlasnika pasa. U Nacrtu se predlaže da ako izgubite psa i ne pronađete ga za 15 dana, a uhvate ga šinteri, on postaje njihovo vlasništvo i mogu sa njim da rade šta hoće”, kaže Ksenija Dopuđa iz udruženja “Pazovačke šapice” iz Stare Pazove.

“Nije istina da Nacrt Zakona o dobrobiti životinja predviđa ubijanje napuštenih pasa i mačaka. Odredbe o depopulaciji odnose se isključivo na suzbijanje i iskorenjivanje zaraznih bolesti životinja, sa ciljem zaštite zdravlja životinja”, poručuju sa Instagram naloga iz Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. “Ovo je jedna velika laž!”, odgovara im profesorka Bajović dodajući da se sporni član odnosi na sve životinje i da nigde ne piše da su psi i mačke izuzeti. “Ali mimo toga, kako možete i druge životinje ubijati pod izgovorom zaraze ako ih ne pregleda veterinar?”, pita se ona jer procena veterinara u odredbi o depopulaciji zbog zarazne bolesti nije zakonom predviđena.

BUDUĆNOST PRIHVATILIŠTA

Građani Srbije su u više navrata imali priliku da vide kako izgleda unutar nekih od prihvatilišta za pse: bolesni psi, živi leševi, izmet na sve strane, nehumani uslovi, prenaseljeni boksovi… Za takvo stanje građani saznaju od aktivista udruženja za zaštitu životinja koji imaju zakonsku mogućnost da ulaze u prihvatilišta.

“Iz dosadašnjeg zakona izbačena je obaveza saradnje vlasnika prihvatilišta za životinje sa udruženjima što lišava udruženja mogućnosti da ulaze u prihvatilište, kontrolišu rad, fotografišu i snimaju životinje radi udomljavanja”, navodi Aleksandra Dudić iz beogradske organizacije “Solidarno za životinje i prirodu”. Da se ovde radi o jednom opštem nerazumevanju koje se udaljava od glavne teme dobrobiti životinja, dodaje ona, pokazuje i odredba Nacrta Zakona koja kaže da ako vlasnik, odnosno držalac ne preuzme životinju u roku od 15 dana od dana smeštaja u prihvatilište, životinja postaje vlasništvo prihvatilišta. “Time se ugrožava i neprikosnoveno pravo na svojinu”, dodaje ona.

No, veći je problem to što je, kako navodi Aleksandra Dudić, opštepoznato da mnoga prihvatilišta ne oglašavaju životinje koje se nalaze kod njih, da rade netransparentno, zabranjuju pristup unutrašnjosti i fotografisanje životinja u cilju pronalaženja vlasnika ili njihovog udomljenja. Kako onda – naročito ako udruženja za zaštitu životinja ne mogu da se uključe – da vlasnik otkrije da mu je nestali pas završio u prihvatilištu, i to u roku od 15 dana?

KOMUNALNI PROBLEM

“Nestručnim kadrovima jedinice lokalne samouprave se prenose ovlašćenja da odlučuju o sudbini životinja kao komunalnom otpadu”, rezignirana je Aleksandra Dudić. “Iste jedinice lokalne samouprave nisu ni posle 16 godina ispunile obaveze iz Zakona o dobrobiti životinja da osnuju prihvatilišta i Zakona o veterinarstvu da osnuju zoohigijenske službe, te uprkos mnogobrojnim opomenama civilnog sektora i preporukama Zaštitnika građana i krivičnim prijavama, zloupotrebljavaju javne nabavke, te angažuju nelegalne, nezakonite privatne zoohigijene, koje zbog ćutanja Ministarstva niču kao pečurke”, dodaje ona. “Kategorizacijom svesnih bića kao komunalnog otpada predaju se u ruke nestručnim i nenadležnim kadrovima čime se negiraju naučna dostignuća i čini korak unazad u civilizacijskom razvoju Republike Srbije.”

Postojanje privatnih zoohigijena jedan je od najstrašnijih problema prema mišljenju aktivista. “Nacrt spominje saradnju nevladinih organizacija sa državnim azilima i prihvatilištima, ali nigde ne navodi privatna”, objašnjava Ksenija Dopuđa i pita da li to znači da je sledeći korak privatizacija Veterine Beograd i drugih velikih prihvatilišta gde nevladina organizacija neće moći da uđe. “Danas imamo takav slučaj sa Animal S koja je do skoro nosila naziv Avenija MB, koja radi na teritoriji cele Srbije i svi smo svedoci da u nehumanim uslovima transportuju pse, a ne možemo ni da zamislimo u kakvim uslovima ih drže u prihvatilištu”, dodaje Dopuđa. “Nemoguće je doći do dokumentacije ove firme. Bojimo se da nacrt predviđa – želi još ovakvih firmi”.

Da imamo malo više poverenja u institucije Republike Srbije, možda bi ovaj dokument i uverio stručnjake da se radi o slučajnom odsustvu veterinarske struke iz mnoštva odredbi.

Možda bismo pomislili kako Ministarstvo stvarno veruje da će doneti sve te podzakonske akte koje već deceniju obećava. Ovako, u svaku promenu učitavamo lošu nameru i priliku za krađu, korupciju i izvrdavanje zakona, dok dobrobit pada u sasvim poslednji plan.

Eksperimentisanje na životinjama

U jednom od predstavljanja sadržaja velikog državnog projekta izgradnje BIO4 Kampusa u beogradskom naselju Kumodraž, koji bi trebalo da 2027. godine bude izgrađen, useljen i operativan (što je sve još neizvesno), pominju se različiti objekti i institucije koje će se ovde preseliti. I dok je centralni objekat broj 3 ovog kampusa nazvan Minglarijum (kao minglovanje, to mingle, družiti se, mešati), što je otvoren prostor sa kafićima i restoranima, poslovnim i sportskim sadržajima, objekat broj 5 je, pomalo slično – Vivarijum. U njemu će se minglovati životinje koje se gaje za naučne eksperimente.

Reč koja kod mnogih građana izaziva jezu – vivarijum – jeste objekat u kom se uzgajaju laboratorijske životinje i biljke u kontrolisanim uslovima za potrebe naučnih eksperimenata. U najvećoj meri to su glodari (miševi, pacovi, zamorci, hrčci) i ribe kao što je npr. zebrica (Danio rerio) koja se koristi za istraživanja u oblasti genetike, toksikologije, embriologije… Međutim, u vivarijumima se mogu naći i, na primer, psi koji se nekad koriste za istraživanja vezana za kardiovaskularni sistem ili u farmakologiji, ili čak primati na kojima se istražuju infektivne bolesti, nervni sistem, dejstvo vakcina i drugo.

Eksperimenti na životinjama formalno postaju deo naučnog procesa krajem 1930-ih godina u Sjedinjenim Američkim Državama nakon što je u jednoj epizodi više od 100 ljudi umrlo usled trovanja lekom koji je trebalo da ih izleči od streptokoke u grlu. U velikoj farmaceutskoj kući Masengil iz Bristola (Tenesi, SAD) dobro poznati i efikasan lek sulfanilamid koji se pravio u obliku praha i tableta, te 1937. godine želeli su da unaprede. Cilj je bio da ga rastvore u sirup pogodan za decu, pa su mu dodali malo ukusa maline i hemikaliju dietilen glikol u kojoj se ovaj lek dobro rastvarao. Ispostaviće se da je taj dodatak bio smrtnosan.

Usled pritiska javnosti, Kongres SAD je sledeće godine doneo Akt o hrani, lekovima i kozmetici kojim je obavezao kompanije da sve svoje proizvode testiraju na životinjama i da rezultate predaju Administraciji za hranu i lekove (FDA) kako bi dobili dozvolu za proizvodnju. Odjednom, sve laboratorije u Americi – a ta praksa se širila svetom – morale su da imaju životinje na kojima će testirati svoje proizvode.

Skoro čitav vek čovek svesno žrtvuje laboratorijske životinje zarad bezbednosti, znanja i napretka čovečanstva. Diskusija o tome da li je tako nešto opravdano – uvek, ponekad ili nikad – isto toliko traje. Ipak, poslednje dve decenije mnogo se više pažnje poklanja pitanju dobrobiti životinja pa su propisi značajno pooštreni. Dugoročni cilj EU je potpuna zamena upotrebe životinja u naučnim i obrazovnim svrhama drugim istraživačkim metodama. Ipak, alternativne metode za sada ne mogu u potpunosti da zamene životinjske modele u svim oblastima, pa su uvedena tri stroga pravila: ako je moguće, eksperimenti na životinjama moraju biti zamenjeni metodama koje ih ne koriste, zatim, broj životinja koje se zaista koriste mora biti što manji, i na kraju, eksperiment mora biti osmišljen tako da se bol, patnja, stres i trajna šteta svedu na minimum.

U našem Vivarijumu biće uzgajane životinje za ceo BIO4, što je pravi naučni grad na 20 hektara, sa šest fakulteta i devet instituta, biotehnološkim i farmaceutskim kompanijama. Zato ima smisla da baš tu postoji jer neke od ovih institucija već svakako koriste životinje za naučne eksperimente.

Novi Nacrt o Zakonu o dobrobiti životinja oživeo je ovu temu jer se bavi načinom na koji životinje mogu da “završe” u eksperimentu, odnosno, kako se u zakonu navodi, u “projektu”.

Evropska unija strogo zabranjuje korišćenje kućnih ljubimaca i napuštenih životinja u naučnim ogledima (Direktiva 2010/63/EU o zaštiti životinja koje se koriste u naučne svrhe), a naš zakon je ovu odredbu prepisao, ali je ostavio široko polje slobodnog tumačenja i mogućnosti za zloupotrebe.

Kako objašnjava prof. dr Vanja Bajović, Nacrt zakona predviđa da pored životinja od registrovanih uzgajivača oglednih životinja, u ogledima mogu da se koriste i sve druge životinje uz pisanu suglasnost vlasnika. “Kućni odgajivači koji ne prodaju svoje štence imaju mogućnost da te štence ustupe laboratorijama uz pismenu suglasnost bez ikakve kontrole”, pojašnjava profesorka Bajović.

Aleksandra Duduć, aktivistkinja beogradske organizacije “Solidarno za životinje i prirodu”, objašnjava kako Nacrt Zakona predviđa termine “korisnik, uzgajivač i snabdevač” životinjama nad kojima se sprovode projekti. Time se “praktično uvodi nova delatnost i omasovljava mogućnost zloupotrebe životinja, bez instrumenata adekvatne kontrole, snižava se nivo neophodne stručnosti vršiocima ogleda, te širi broj lica da se bave uzgojem i prodajom životinja u ogledne svrhe pri čemu nisu jasno utvrđene ni njihove obaveze”.

Konkretno, ovaj Nacrt Zakona u delu koji se bavi prihvatilištima otvara mogućnost da pas koji se izgubi na ulici i završi u prihvatilištu, pređe u vlasništvo tog prihvatilišta u roku od 15 dana.

Dakle, prihvatilišta će biti vlasnici pasa koji se u njima nalaze. “Kaže da se osim životinja koje su u posedu ili vlasništvu ovlašćenog korisnika ili uzgajivača mogu koristiti i druge životinje uz pisanu saglasnost vlasnika…”, upozorava Aleksandra Dudić.

Uz mnoštvo drugih zamerki, aktivisti se bore da se u budućem zakonu propiše kako se ogledne životinje mogu nabavljati isključivo od ovlašćenog uzgajivača laboratorijskih životinja. To bi se postiglo ukidanjem kategorije “snabdevača” koji ovde zvuči kao trgovac i posrednik koji iznalazi razne načine za snabdevanje životinjama čija je sudbina mračna.

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.